Povratak radikalne levice

(The National Interest, 17. oktobar 2011)

Ogorčenost je in. Pasivnost je aut. U trendu je protestovati protiv kapitalizma

Mora da je Bil Klinton prilično uzbuđen. Upravo je uspešno priveo kraju višednevnu proslavu, kojom je em prikupio novac za svoju fondaciju, em slavio svoju omiljenu temu: sebe samog. Večera od šest i po hiljada dolara po gostu u Paladijumu ovog petka, bila je samo uvod u svetkovinu. Zatim je nastupila velika žurka u holivudskom amfiteatru Hollywood Bowl, kada je Lejdi Gaga ludovala[1]na radost bivšeg predsednika i prve dame, danas državne sekretarke. A ludovao je i Bil, i na sve to rekao: "Zar nije kul imati 65 godina i dobiti Lejdi Gagu".

Ali, Klinton je u stvari potrošena priča. Akcenat je na drugom mestu. Bivši predsednik je u svoje vreme u dobrano poradio na kastriranju levice. Zapravo, promovisao je upravo vrle ekonomiste koji su pomogli u stvaranju današnjeg haosa - Lerija Samersa i Roberta Rubina. Samers je, kao što znamo iz nove knjige Rona Saskinda „Ljudi od poverenja“ (Confidence Men)[2], na početku Obaminog predsedništva blokirao bilo kakve stvarne reforme, a možda je čak i sabotirao predsednikove planove za reformu banaka, istih onih koje su danas još i više ’prevelike da bi propale’ nego pre.

Može biti da je njihova prava zaostavština doprinos buđenju levice iz komatoznog stanja? "Ogorčeni" (the indignants), kako ih zovu, izgleda niču na sve strane. U Rimu su sukobima na ulicama napravili rusvaj i izazivali štetu od preko milion dolara, sudeći po novinskim izveštajima. U Londonu kampuju pred katedralom Svetog Pavla. Ni ovde u Sjedinjenim Državama ne nedostaje demonstranata, štaviše. Cukoti park polako postaje neka vrsta stalne umetničke instalacije, ako tako mogu da kažem. Što duže budu ostali demonstranti, to će ih teže biti izbaciti odatle. Mogu postati trajna postavka.

U centru Denvera sam imao prilike da okusim šta demonstranti vole da rade u subotu uveče. Oko 500 ljudi naišlo je marširajući niz ulicu uz falange policijskih motocikala i terenskih vozila. "Ne možete nas ignorisati!", dreknuo je na mene nekakav prilično izbezumljen čovek. "A ko to pokušava da vas ignoriše?", začudih se. Istina je da trenutno ništa nije tako trendi kao ići na proteste protiv kapitalizma. Medijsko izveštavanje je skoro zagarantovano. Zahtevi demonstranata u Denveru, ako ta reč uopšte može da se upotrebi, su bili prilično neartikulisani i uopšteni. Nejasno je šta su hteli sem da se malo izduvaju. Dok sam posmatrao proteste, setio sam se da ljudi, da upotrebim terminologiju iz 1960-ih, vole da budu deo dešavanja, "hepeninga". Marširanje, vika i isturanje zahteva čine da se ljudi osećaju važnim i vrednim.

Kao što Gordon Krovicizveštavaza Vostrit žurnal, "Deca iz svih krajeva zemlje su došla na veliku žurku u našem parku, a gradonačelnik [Majk] Blumberg im je dao diplomatski imunitet," poluozbiljno kaže Ro Šef, član prvog gradskog opštinskog odbora, i predstavnik donjeg Menhetna.

Hoće li ovo u osnovi miroljubivo raspoloženje levice potrajati? Istorijski gledano, protesti se obično završe nasiljem ili ih kidnapuje i počne da kontroliše grupa najradikalnijih. To bi moglo da se desi svakako i u Americi. Ali katalizator 1960-tih je bilo verovanje da je Amerika pravo ’srce tame’, militantna imperija koja vodi kriminalni rat u Vijetnamu. Taj rat je tada bio obrazloženje i opravdanje za nasilno rušenje režima u Vašingtonu. Rat u Avganistanu izgleda jenjava. A i demokrata je predsednik. Međutim, ukoliko iduće godine bude izabran republikanac, Amerika bi se mogla suočiti sa usponom mnogo bučnije levice.

U svakom slučaju, pokušaji pravljenja poređenja između pokreta „Zauzmimo Volstrit“ i „Pokreta čajanka“ su možda potpuno deplasirani. Uspon levice nije američki fenomen, štaviše, još će se možda ispostaviti da je to najuspešniji izvozni proizvod Evrope. Ogorčenost je in, pasivnost je aut. Cela stvar može biti vrlo kvrgava - u Pobuni masa (The Revolt of the Masses), Ortega i Gaset turobno primećuje, "Masa pod sobom mrvi sve što je drugačije, sve što vredi, svaku individualnost, kvalifikovanost i izvrsnost". Krajnji ishod može biti sukob između desnice i levice, jer očajanje i bes zbog loše ekonomije pojačavaju osećaj da bahate finansijske i političke elite zloupotrebljavaju sistem u sopstvenu korist. Da li će protesti postići išta zadovoljavajuće, druga je stvar. Ali, ako ogorčenost poraste, možda čak i Lejdi Gaga više neće biti dovoljna da skrene pažnju sa muka Amerike i sveta.

DŽejkob Hejbrun je viši urednik u The National Interest

(Prevod: NSPM)