Poraz demokratskog instinkta

Oni koji veruju u demokratiju, teško mogu da podnesu da čuju zvaničnike u Briselu kako čestitaju Ircima zbog toga što su govorili "jasnim i jakim glasom" o Lisabonskom sporazumu.

Kada su, juna 2008. godine, Irci prvi put progovorili jasnim glasom o Lisabonskom sporazumu, odbacivši ga većinom od 53.4% prema 46.6% - proglašeni su za nezahvalnu i neznalačku rulju koja nije razumela složenost politike EU. Jedan zvaničnik EU nazvao ih je "kopiladima", ponesen "nemoralnim" i "nečuvenim" savezom onih koji su vodili kampanju protiv, a njihovo odbijanje sporazuma pokazalo je koliko je opasno dati "svakom klovnu sa olovkom" pravo da glasa o važnim, intelektualnim stvarima. [1] Imajući u vidu (očigledno suluda) Irska pravila o održavanju referenduma povodom ustavnih pitanja, Kauen, Sarkozi, Merkelova i ostali su odlučili da je preostalo samo jedno: kopilad će morati ponovo da glasa.

Sada, kada je većina ljudi rekla "da" Lisabonskom sporazumu, koji je prihvaćen većinom od 67.1% prema 32.9% na drugom referendumu održanom u petak, tapšu ih po ramenima zbog pokazivanja jasnog demokratskog stava. "Irci su govorili jasnim i jakim glasom. Ovo je dobar dan za Irsku i dobar dan za Evropu", rekao je Irski premijer Brajan Kauen, čiji su posao i nepopularna vlada bili, zajedno sa sporazumom, ugroženi referendumom u petak.[2]

Ovakvi dvostruki standardi su mučan i jasan pokazatelj, ako je uopšte još njih potrebno, da nije glas irskog naroda onaj koji Kauen i zvaničnici EU poštuju, već njegova spremnost da da "pravi odgovor", da prihvati plan boljih od sebe, da radi kako mu se kaže. Kada su rekli "ne" onda su bili kopilad; kada su rekli "da" onda su dobre demokrate. Iz vizure EU oligarha, narod nije tu da diskutuje i odlučuje, već samo da odobrava.

Tačno je da su Irci sada prihvatili Lisabonski sporazum i da su to uradili sopstvenom voljom; niko ih između dva referenduma nije pretvorio u poslušne robote. Ali, nemojmo se zavaravati da je drugi irski referendum bio demokratski. Zapravo, referendum je predstavljao poraz demokratskog instinkta koji je irski narod pokazao u junu prošle godine, kao što su ga pokazali i francuski i holandski glasači koji su pre njih odbili Ustav EU – prvu inkarnaciju Lisabonskog sporazuma iz 2005.  [3] Da, Irci su se izjasnili, ali oni su progovorili glasom nekoga ko je stavljen u klinč poziciju, nekog kome je prećeno, ko je prijateljski ubeđivan i kome je uskraćena mogućnost da uzvrati jasno i glasno – i, što je od najveće važnosti, nekog kome je nedostajala sopstvena "ekipa" koja bi ga branila i štitila njegove interese. Kombinacijom političkog ucenjivanja iz EU i nesloge u taboru protivnika sporazuma, korisna i instinktivna sumnjičavost Irskog naroda prema EU birokratiji, koja deluje toliko udaljeno od njihovih života, bila je potisnuta i verovatno poražena.

I pored svih proslava u Briselu povodom rezultata drugog referenduma u Irskoj, istina je da on nikada nije trebalo da bude ni održan. Zamislite halabuku koja bi se podigla da su, nakon prošlogodišnjeg izbora Baraka Obame sa 52.9% glasova Amerikanaca nasuprot 45.7% za Republikance, čelnici Republikanske partije rekli da su američki birači "pogrešili", da su verovatno malo glupavi, i da bi trebalo da glasaju ponovo? A ipak, taj zamišljeni scenario ne razlikuje se mnogo od reakcije na izjašnjavanje Iraca za "ne" (53.4%) u odnosu na "da" (46.6%) na prvom referendumu povodom Lisabonskog sporazuma. Prisiljavanje Iraca da ponovo glasaju – "sve dok ne daju pravi odgovor", kako je jedan, prema EU kritički nastrojen komentator to opisao [4] – predstavljao je istorijski udarac suverenitetu naroda. Od početka, drugi referendum bio je zasnovan na duboko nedemokratskoj ideji da su umovi Iraca zatrovani, da ih je zavela "populistička demagogija", i da bi im trebalo pružiti drugu šansu kako bi učinili pravu stvar. [5]

Sa te antidemokratske tačke gledišta, elitne snage koje su vodile kampanju za "da" na drugom referendumu, koristile su zastrašivanje i uslovljavanja umesto debate i prosvećivanja, kako bi isterale svoje. Na samitu EU krajem juna 2008. godine, gde su se lideri EU okupili da pronađu rešenje za "Irski problem", evropske elite složile su se da neće lansirati kampanju "srama" protiv Irske (što je bilo lepo), ali je rečeno da će Ircima biti jasno stavljeno do znanja da je Lisabonski sporazum "jedina predstava u gradu – bolju nećete dobiti".[6] Francuski predsednik Nikola Sarkozi istrčao je pred rudu i razbesneo čak i irske zvaničnike kada je par dana nakon irskog odbijanja Lisabona 2008. Rekao: "Irci će morati ponovo da glasaju". Posetivši Irsku kako bi sproveo malo diplomatskog "uvrtanja ruku" i "prisilio Irsku da ponovo razmotri svoj veto na Lisabonski sporazum", kako je jedan izveštaj to opisao, Sarkozi je pokazao da, što se lidera EU tiče, nečemu tako nebitnom kao što je glas naroda, njegovo jasno i glasno odbijanje ustavnog sporazuma, ne može biti dozvoljeno da stane na put njihovim sopstvenim ambicijama za prepravljanje Evrope na način koji oni smatraju pravim.7]

U Dablinu, Irski zvaničnici brzo su se složili oko sprovođenja politike zastrašivanja kako bi ubedili irski narod da kaže "da" Lisabonu na drugom referendumu: široko distribuiran vladin izveštaj upozoravao je da bi drugo odbijanje Lisabona imalo "razorni efekat na irski politički uticaj, ekonomske izglede i međunarodni ugled".[8] Plakati širom zemlje upozoravali su da se Irska može vratiti u "siromašnu prošlost" ukoliko ponovo odbije sporazum i ostane na marginama EU. Mnogi tvrde da je produbljivanje recesije, koja je Irsku pogodila dosta teško, urazumilo Irce: "Realna pretnja od nacionalnog bankrota stavila je teorijsku pretnju od umanjene nacionalne autonomije na svoje mesto".

[9] Ukratko, surova realnost recesije obuzdala je navodnu želju Iraca – pogrešnu i nerealnu - da zaštite svoju naciju od evropske okupacije. Recesija jeste imala svoju ulogu na drugom referendumu, ali uglavnom kao prilika da se ojača i definiše antidemokratsko maltretiranje irskog naroda od strane evropske i irske elite, a da bi narod uradio "pravu stvar": recesija je korišćena kao sredstvo za političko i emotivno ucenjivanje od strane EU zvaničnika koji su znali kako žele da preoblikuju evropske institucije mnogo pre nego što ih je pogodila trenutna kriza.

Irski zvaničnici čak su promenili izborna pravila u zemlji kako bi ovoga puta potisnuli navodno opasnu "mitologiju" protivničke kampanje. Samo dva meseca pre drugog referenduma, Irska komisija za emitovanje programa objavila je novi pravilnik u kome je naglašeno da "ne postoji obaveza da se omogući potpuno ravnopravna raspodela medijskog prostora suprotstavljenim stranama debate o referendumu u izveštavanju medija".  [10] Ukratko, mediji, koji su ogromnom većinom bili za sporazum, mogli su da promovišu "da" i ućutkuju "ne" koliko god su želeli. Nema sumnje da je to osmišljeno kako bi glasači bili zaštićeni od "nemoralnog, nemogućeg, neopisivog" saveza koji je navodno isprao mozgove irskim glasačima prethodnom prilikom. [11]

Ali, problem nisu bili samo cinizam, manipulacije i ucenjivanja EU i irske elite – već takođe i činjenica da je opozicija Lisabonskom sporazumu delovala instinktivno i razjedinjeno umesto da bude principijelna i koherentna. Nije istina ono što su zagovornici sporazuma tvrdili, da su tabor protivnika sporazuma sačinjavali ludaci, ksenofobi, komunjare i ostrašćeni religiozni protivnici abortusa. Ali je istina da je opozicija sporazumu predstavljala razjedinjeni pokret koji nije uspeo da pruži jasne i dosledne argumente protiv nedemokratske zveri po imenu Evropska Unija. Samim tim, nije bilo ni pokreta koji bi mogao da pruži smisao iskrenom demokratskom instinktu irskog naroda da kaže „ne“ ovoj spoljašnjoj, elitističkoj oligarhiji. Usled ogromnog pritiska zastrašivačke evropske elite, i nedostatka ozbiljnog političkog pokreta koji bi njihovim instinktima dao moć, irski glasači očigledno su se osetili vrlo izolovanim, nesigurnim u svoja gledišta i nateranim da ne glasaju uopšte ili samo kažu „da“. Kada se čitaju medijski intervjui sa irskim glasačima, stiče se opipljiv osećaj da nisu imali izbora osim da kažu „da“, da su osećali kako je to njihova dužnost.

Demokratija nikad nije savršena. Na svim referendumima i u svim izbornim kampanjama postoje elementi prinude, ucenjivanja i manipulacije. Ali ovi nazadni trendovi mogu se kontrolisati, a nekad čak i poništiti, kroz proces otvorene i slobodne debate. Međutim, na drugom irskom referendumu, nivo političkog ucenjivanja bio je toliko visok a demonizacija protivničke kampanje toliko ozbiljna, da su ti nazadni trendovi mogli da prevagnu a izborno telo bude uspešno ucenjeno da se potčini. Ishod bi trebalo da zabrine svakog kome je stalo do Evrope – njene međudržavne solidarnosti i prosvećenih evropskih tradicija slobode i jednakosti – i svakog ko je duboko sumnjičav prema birokratizovanoj, neliberalnoj Evropskoj Uniji zatvorenih granica. Do danas, Irci su bili ostavljeni da sami odluče bilo da se usprotive Lisabonskom sporazumu u korist evroskeptika, bilo da ga podrže u korist evropske elite. Umesto da zahtevaju demokratsku debatu širom Evrope, evroskeptici su u Irskoj videli poslednji bastion pobune protiv EU,dok su EU elite postupale prema Irskoj kao prema poslednjoj prepreci za pretvaranje sporazuma u stvarnost, pokušavajući da uskrate slična demokratska sredstva odlučivanja građanima drugih zemalja EU.

Suviše je toga bilo u pitanju da bi se prepustilo irskom narodu da se sam suprostavi evropskoj oligarhiji. Iskustvo sa drugog irskog referenduma pokazuje da nam je hitno potrebno više demokratskog dijaloga o budućnosti Evrope, i više međudržavne solidarnosti sa bilo kim ko je instiktivno sumnjičav prema projektu evropske elite.

(Članak preuzet iz „Spajkd“ magazina http://www.spiked-online.com/index.php/site/article/7493/)

Prevela Jovana Papan