Покушаји Запада да се иницира сукоб цивилизација

(Глобал Рисерч, 20. септембар, 2012.)

У Француској, где се људи шаљу у затвор због “негирања холокауста” што се законски сматра актом религијске мржње, изгледа чудно да неприличне цртеже који су креирани чисто да би увредили и распламсали мржњу против и међу муслиманима широм света здушно бране француски политичари који тврде судећи по “Хришћанском научном монитору” да “слобода штампе не треба да буде прекршена”. Заједно са неоконзервативним ратним хушкачима који стоје иза новог и запаљивог филма који носи назив “Невиност муслимана” и њиховим противницима међу радикалним секташким екстремистима што води до насилних протеста широм Блиског истока и Северне Африке, скоро се чини да је објављивање увредљивих цртежа од стране француског часописа “Чарли Хебдо” део широке стратегије која укључује стварање конфликта између ислама и Запада постављајући сцену за отворене војне операције које ће заменити неуспешне прикривене акције у Сирији и даље. Француска (и Запад) играју на обе карте. Чињеница је да је сама Француска обезбедила државну подршку тероризму од Либије до Сирије, наоружавајући, финансирајући, и политички подржавајући саме групе које су преузеле улице паливши западне конзулате и убијајући посматраче, дипломате и припаднике безбедносних снага. Француска је наоружала, обучила, финансирала, и обезбедила ваздушну подршку за терористе који се налазе на листи Уједињених нација, наиме Либијској исламистичкој борбеној групи (ЛИФГ)[1] прошле године у Либији у њиховом настојању да се збаци влада Моамера Гадафија.

ЛИФГ се званично спојила са Ал Каидом судећи на основу извештаја Центра за борбу против тероризма армије Сједињених Држава у Вест Поинту из 2007, много пре него што је Француска свесно помогла и подржала ове терористе у њиховим настојањима да преплаве и збаце владу Либије. Тренутно француска влада финансира и наоружава управо ове терористе који су одмах пребацили оружје, новац и борце у Сирију како би тамо започели са актима терора.

Извештај под насловом “Ал Каидини страни борци у Ираку”[2] јасно преноси: “очигледни талас либијских регрута који одлазе у Ирак може се повезати са Либијском исламистичком борбеном групом (ЛИФГ) која све интензивније развија сарадњу са Ал Каидом, што је кулминирало и званичним прикључењем ЛИФГ Ал Каиди 3. новембра 2007.”[3]

Француска је недавно обзнанила своје намере да јавно наоружа ове терористичке групе које оперишу у Сирији и које су сада од стране посматрача за заштиту људских права препознате као групе које извршавају систематске и широко распрострањене злочине над сиријским народом.

Хинду у њиховом чланку: “Француска финансира опозицију у Сирији”[4] пише: “Ројтерс је цитирао “дипломатски извор” који открива да је Француска почела да подржава делове Сирије који су очигледно под контролом наоружане опозиције. Алармантније је да је извор истакао да је Париз разматрао слање тешке артиљерије анти-владиним борцима- потез који би још више осигурао могућност разбуктавања потпуног грађанског рата у земљи”.

Сада Француска путем својих медија и комплекса прећутне подршке својих политичара, обезбеђује нове терористичке савезнике нечим другим- примарним узроком за конфротацију са Западом ради поновног стварања у јавном мњењу практичног оправдања које је потребно да би се предузеле директније војне интервенције тамо где је прикривена подршка терористичким групама које се налазе на листи сада очигледно подбацила.

Лаж у коју се очекује да поверујемо

Оно што се сада очекује да поверујемо јесте да су Француска, Сједињене Државе, Велика Британија и остале нације добронамерне, и да ненамерно помажу овим групама да се дочепају власти, само да би на крају биле издане од стране екстремиста.

У стварности природа ових милитантних група је била позната годинама унапред, ове групе су пажљиво одабране да воде насилну субверзију западних мета широм арапског света- са могућношћу секташког геноцида и значајног повратног удара што све спада у прихватљиви ризик.

Године 2007. у чланку који је објављен у Њујоркеру под насловом “Преусмеравање” Сејмор Херш је признао следеће: “да би се урушио Иран, који је претежно шиитски, Бушова администрација је одлучила да реконфигурише своје приоритете на Блиском истоку. У Либану администрација је сарађивала са администрацијом Саудијске Арабије, која је сунитска, приликом тајних операција које су за циљ имале да ослабе Хезболах, шиитску организацију коју подржава Иран. Сједињене Државе су такође узеле учешће у прикривеним операцијама против Ирана и његовог савезника Сирије. Нус-продукт свих тих активности било је јачање сунитских екстремистичких групација које заступају милитантну визију ислама и које су непријатељски настројене према Америци и истовремено симпатишу Ал Каиду”[5].

Хершов извештај такође укључује: “Саудијска влада, са дозволом Вашингтона обезбедиће финансије и логистичку подршку у циљу слабљења владе сиријског председника Башара ал-Асада. Израелци верују да ће испољавање таквог притиска на Асадову владу учинити да она буде више помирљива и отворена за преговоре.”[6]

Очито да Запад, укључујући и режиме који су саучесници, наиме режими Николе Саркозија и сада Франсоа Оланда свесно финансира терористе. Хершов извештај признаје да су све стране које су чак 2007. биле укључене биле свесне потенцијалне опасности од финансирања терористичких група али су веровали да се те снаге могу контролисати:” “…[Сауди Арабљанин] Бандар и остали Саудијци су уверавали Белу кућу да ће “ пажљиво мотрити на религиозне фундаменталисте. Њихова порука нама гласила је “ ми смо створили овај покрет и ми можемо да га контролишемо” Није да ми не желимо да Салафити бацају бомбе; већ је питање на кога их бацају- Хезболах, Моктада, ал-Садр, Иран и на Сиријце, уколико они наставе да сарађују са Хезбулахом и Ираном”.[7]

За Запад доказ да Ал Каида сада преплављује Блиски исток јесте на неки начин непланирана последица. Када су званичници 2007. већ примењивали такву политику то је заиста била гола лаж. Како би помогли да се та лаж прихвати, Запад се позвао на нео-конзервативне фракције, а нарочито је скидао прашину са својих бригада које су исламофобичне вођене људима попут Данијела Пајпса потписника Пројекта за нови амерички век (ПНАЦ)[8] и главног заговарача за рат са Сиријом и Ираном, као и мање опасни људи као што је Роберт Спенсер, Памела Гелер и Дејвид Хоровиц.

Стварање фронта секташких екстремиста ради подривања и уништења влада Сирије и Ирана је почело под Бушем 2007.-Сирија и Иран су биле нарочите мете за нео-конзервативце попут Пајпса који се непрестано залагао за рат са њима. Пајпс и његови садрузи, они који су сами помогли да се он створи, сада тврде да овај терористички фронт јача, што је на неки начин резултат политике “про-исламског Обаме” што представља огромну пропаганду креирану за умове који су најподложнији утицајима.

План: преокренути сценарио (опет)

У стварности Обама је обезбедио покриће за јединствену агенду финансирану од стране корпорација што је одлучено декадама раније и што представља део образаца који се понављају и тема које одређују све империје, прошле и садашње.

Чини се да јавност све више постаје свесна да су Сједињене Државе управо предале Либију као нацију секташким екстремистима и да сада пружају подршку истим тим терористичким бригадама које оперишу у Сирији. Изгледа да је операција у Сирији достигла пат позицију са даљим наоружавањем и подржавањем све јаснијих терористичких снага што је политички неодржива опција.

Изгледа да је алтернативни план да се сценарио преокрене још једном, претварајући Ал Каиду- која је своје постојање започела као прослављена група бораца за слободу против Совјета у планинама Авганистана, у терористе који се прекоревају због вођења деценијског рата против Америке у Ираку и Авганистану, па опет све до бораца за слободу који су настојали да сруше Гадафија и који то исто покушавају са председником Башаром ал-Асадом, да би се још једном проклели због напада на амбасаде и убиства амбасадора.

Чини се да су одређени кругови у потпуности посвећени иницирању “сукоба цивилизација”. Ситуација је припремљена за лажне нападе на заставе и припрему јавног мњења за директнију употребу војне силе на местима као што су Сирија и Иран. Неуспеси политике, која је вођена корпорацијским финансирањем прошле четири године, су приписани Обами и биће “очишћени” свршетком његовог председавања или 2012, или 2016. с надом да ће сама агенда преживети и наставити својим курсом.

Обамина победа 2012. дозволиће Западу да настави финансирање терориста далеко отвореније широм света против влада Сирије, Ирана и чак Русије и Кине- сваљујући сву кривицу на “про-исламског Обаму” . Ромнијева победа ће омогућити агресивније директне војне интервенције. У сваком случају нације попут Сирије, Ирана, Русије и Кине ће наставити да буду на линији ватре како прикривених тако и отворених страних војних агресија.

Свеукупни план је глобална хегемонија корпорација финансијера, уништење националних држава, и примат Вол стрит-Лондон диктираног “међународног закона” ради успостављања “међународног поретка” корпорацијског труста мозгова што је политичар Роберт Каган предвидео “тако да ће служити потребама Сједињених Држава и њених савезника, који су и учествовали у стварању такве политике“.

Након што препознамо јединствени план, људи који су у првом плану попут Буша, Обаме или Ромнија и који су ту само као покриће, ми можемо разоткрити корпорацијско-финансијске интересе који истински диктирају Западну политику. Са свешћу да су то финансијско-корпорацијски утицаји а не политички који воде ову безочну свеобухватну политику, ми можемо формулисати решења која су базирана на подривању и замени њихове моћи и утицаја, радије него да будемо апсорбовани у кратковиде политичке битке које на крају мењају само људе који су у првом плану а не саму агенду по себи.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић