субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Покрет „Жутих прслука“ потресао Француску — народ је у отвореној побуни коју нико није дочекао спреман
Савремени свет

Покрет „Жутих прслука“ потресао Француску — народ је у отвореној побуни коју нико није дочекао спреман

PDF Штампа Ел. пошта
Марк Ено   
среда, 05. децембар 2018.

Масовни нереди на француским улицама усмерени против државне политике, а испровоцирани наглим повећањем цене горива, чији су лајт-мотив флуоресцентни жути-прслуци које су облачили демонстранти чија су се кола „покварила на путу“, ових дана налазе се у центру пажње светске јавности, и већ преливају на друге европске државе. Очекујући бурну предизборну кампању пред изборе за Европски парламент на пролеће 2019 г., о политичкој ситуацији у Француској говори нам млади француски новинар Марк Ено (Marc Eynaud), аутор француског портала Boulevard Voltaire, и непосредни сведок ових догађаја. Разговарао Никола Танасић.

НСПМ: Протести „Жутих прслука“ испрва су били усмерени против додатног намета на гориво, али су сада ескалирали до масовних нереда усмерених против целог реформског програма председника Макрона. Влада је сада најавила да ће спорни намет бити замрзнут, али да је ли то довољно да смири народ у овом тренутку?

Пре свега, хтео бих нешто да разјасним око „Жутих прслука“. Повећање цена горива је заправо било само „реформа која је прелила чашу“, и која је испровоцирала експлозију гнева који се скупљао неколико деценија. Невезано за цену горива, у Француској, као и у великом броју земаља Западне Европе, велики број грађана осећа се изневереним. Један део француских интелектуалаца то назива „периферном Француском“ (La France Périphérique). Другим речима, то је народ заборављен у глобализацији. То су они који себе још увек препознају као део „укорењене Француске“, наспрам „покретне Француске“,неоптерећене и у сталном покрету према наводном „напретку“.

Што се тиче реформи које је суспендовао премијер Едуар Филип, за опозицију и „Жуте прслуке“ је то премало, и прекасно. Најаве премијера Филипа касне једно три недеље. И власти и новинари су ову кризу грубо потценили. Она представља савршено опредмећење става Шарла Мораса (Charles Maurras) који је супротстављао „законску државу“ (payslégal) „реалној држави“ (paysréel).

НСПМ: Можемо ли говорити о правом политичком покрету на овим протестима, или су демонстранти просто припадници различитих идеолошких група које истовремено искаљују незадовољство? Постоје ли општи захтеви међу демонстрантима? Да ли их ико координише?

Одговор је већ садржан у Вашем питању. И то је управо разлог због чега се власт толико мучи да одговори на овај покрет. Он нема ни главе, нити званичних представника. Сва политичка стремљења су ту заступљена. Држава је покушала да одреди некакве представнике, али они нису имали никакав признат легитимитет, јер су сви протести организовани на основу локалних, па чак и индивидуалних иницијатива. Ово није борба једне политичке групације против друге. Ово је резултат најављеног, а затим и оствареног развода између глобализоване елите и оних који плаћају цену.

Нажалост по Емануела Макрона, његов избор за председника био је последица једног огромног неспоразума. Он је приказао постојећу политичку класупревазиђеном, искористио скандале који су сурвали кампању Франсоа Фијона, и то га је извело пред Маринле Пен у другом кругу.А дословно једина датост коју смо имали на председничким изборима 2017. године била је да ће Маринле Пен ући у други круг, и да ће њеном супарнику – ко год то био – бити осигурана победа. Ту имамо још један француски парадокс: Макрон је изабран без јасног програма. Није му био ни потребан. Он се представљао као неко ко ће поново пробудити дух Пете републике, као председник који је изабран без партијске подршке и који ће стога моћи да уједини Французе. И управо зато што су на њега полагане тако велике наде сада имамо овако насилне реакције, које превазилазе старе политичке поделе.

НСПМ: Али ако протести немају „ни главу, ни представнике“, ако немају организациону структуру и јасне захтеве, да ли могу уопште да рачунају на успех? Зар не може власт само да их изнури, и да сачека да се сами разводне и утихну?

То је сасвим могуће. Ниједна зимска револуција није успела да тријумфује, осим у Русији. Сасвим је могуће да ће божићни и новогодишњи празници да доведу до примирја. Одсуство вође је истовремено најјаче оружје и највећа слабост „Жутих прслука“. Оружје, јер су преговори немогући, и сваки постигнути договор би важио само за особу која би га потписала. „Жуте прслуке“ пре свега мотивише индивидуални гнев. Видели смо чак и појединце који на неким местима демонстрирају сами. Али протест без представника истовремено цели покрет оставља „у слободном паду“, који нико не контролише. Ово оставља две могућности: или ће покрет да се распадне без икаквог спољашњег разлога, или ће нагомилани гнев да се отме контроли. А то је веома ризична игра, како за „Жуте прслуке“, тако и за француску државу.

НСПМ: Какве се последице протеста могу очекивати на политичкој сцени Француске? Хоће ли ово довести до рађања неког новог политичког покрета, или само до мешања карата међу постојећим политичким партијама? Хоће ли се омогућити повратак старог партијског система који је на протеклим изборима почистила Макронова „Република у покрету“, или можемо очекивати нешто узбудљивија дешавања на политичкој сцени?

Искрено, до сада би требало већ да се види на чему ће се све зауставити. У неким крајевима земље, путеви су још увек блокирани, 80% аутоматских радара је уништено, а мобилизација не јењава. Али не мислим да ће покрет „Жутих прслука“ довести до образовања неког новог политичког покрета. Тренутно се партије и на левици, и на десници, муче да уопште схвате размере последица ових догађаја. Али без обзира на то, вреди указати на неколико фактора. Пре свега, успон Емануела Макрона уништио је Социјалистичку партију. Левицу данас представља Жан-Лик Меланшон(Jean-Luc Mélenchon) у оквиру једног необичног конгломерата левих суверениста и „изворне“ левице.С тим што се он недавно оградио од ових првих, припремајући се за европске изборе.

На десници, Републиканци на челу са Лораном Вокијеом (Laurent Wauquiez) и даље не успевају да одреде јасну линију према Европи. Они су изнутра растргнути између своје еврофилне и либералистичке струје и евроскептичке струје. Са друге стране, Национални савезМаринле Пен је наизглед у одличној позицији да избије на прво место, користећи се масовним одбацивањем европских институција које се сматрају кривим за губитак суверенитета и потчињавање миграторним токовима, које је покренуо „Пакт из Маракеша“ (прим. — глобални споразум УН који предвиђа проглашавање миграције за људско право). Између њих, Никола Дипон-Енјан (Nicolas Dupont-Aignan) покушава да заступа позицију очувања Уније, истовремено одбацујући европска застрањења.

Да резимирамо: старе политичке партије су и даље у фази реконструкције. Имамо народ у отвореној побуни, коју нико није дочекао спреман. При томе не треба заборавити да европски избори тешко мобилишу грађане на масовнији излазак —осим ако не послуже као прилика да се на изворима казни Макронова политика. А то су све лоше вести за присталице федерализоване Европе.

НСПМ: Пре свега неколико месеци глобална технократска елита је очекивала да европски избори потврде Макрона као „новог лидера Европе“. Очекујете ли икакве промене у француској спољној политици у догледној будућности, како по питању односа према ЕУ и НАТО, тако и по питању односа према Русији?

Макрон представља отелотворење сна о моћној, јединствено, и економски снажној федералној Европи, која би била у стању да буде конкурентна својим великим партнерима, биле то САД, Кина, Русија, или Индија. То би билаултралиберална Европа, у којој царује тржиште. Макрон је заиста представљао одговор на суверенистичку суздржаност неких земаља попут Мађарске, Пољске, или Италије,својеврсни анти-Орбан. Овај сценарио би имао тежину да је политика Емануела Макрона добила подршку у јавном мњењу. Међутим, више је него очигледно да то није случај — управо зато што га у Француској виде као кандидата технократије и крупних финансија. Видите у чему је проблем. Бојим се да ће на европским изборима ипак победити они којима су Орбан и Саливни дражи од Жан-Клода Јункера.

Стога, ако под „догледном будућношћу“ мислите „за време петогодишњег мандата Емануела Макрона“, не мислим да ће бити нарочитих промена. За сада је Макрон показао да ништа не може да га натера да скрене са курса који је себи зацртао.

Што се Русије тиче, ту су ствари компликованије. Француско-руски односи су веома сложени. Без обзира, могу се примерити одређена побољшања односа: тако су новинари руске RTових дана добили акредитације да извештавају из Јелисејске палате, што им је претходно било ускраћено. Председник Макрон је такође нагласио да Русија има своје место у Савету Европе.

НСПМ: Србија и Француска имају дугу историју срдачних односа, који су захладнели после Другог светског рата, а потпуно разорени након југословенских ратова, што је кулминирало француским учествовањем у бомбардовању СРЈ 1999. године и признањем независности Косова 2008. Ов године је Србија постала придружена чланица Франкофоније, али смо такође имали дипломатски инцидент на манифестацији посвећеној стогодишњици примирја у Првом светском рату. Да ли Србија уопште постоји на француском спољнополитичком радару? Постоји ли француска политика према Србији, или Париз просто подржава Берлин и Вашингтон у региону?

Историјски, Француска и Србија су пријатељи. Поштовање нашег историјског савеза са Русијом и пријатељство са српским народом нас је званично и навело да уђемо у рат 1914-1918. године. Србија је у том рату платила високу цену, пропорционално већу од осталих.

Мали број нас зна да се ваш краљ Петар борио у Легији странаца против Немаца. Нажалост, француска јавност слабо познаје рат у Југославији, осим кроз призму војника које смо тамо слали. Штавише, Француска је Србе сматрала јединим одговорним за тај рат, што је став који се у великој мери не може бранити.

У Француској је један мали број новинара скандализован признањем косовске државе. Мали број нас је уопште покренуо питање државне посете Хашима Тачија Француском, будући да су власти овај догађај гурале под тепих. Дипломатски пропуст на рачун Александра Вучића је утолико више неопростив, што се на подијуму нашао Хашим Тачи. Ово је очигледно била потпуно ненамерна брљотина.

Макронова званична посета Београду би била добра прилика да се развеје свака помисао о злој намери, и да се, надам се, ојачају наше везе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер