(NIN, 13.11.2008) U svetu je danas skoro 200 država i više od 70 međunarodnih operacija i intervencija čiji je cilj stvaranje ili održavanje mira. Samo deo njih počiva na mandatu UN. Od početka devedesetih Zapad je sve češće intervenisao u najrazličitijim delovima sveta – od Balkana preko Afrike do Azije. Razlog za učestalost je kraj konfrontacije Istoka i Zapada: Sovjetski Savez kao opasni potencijalni protivnik se raspao, zbog čega je nestala jedna od ključnih prepreka intervencijama. Mnoge intervencije su obrazložene velikim moralnim razlozima: međunarodnom obavezom da se zaštite životi i ljudska prava. Vreme je da se sa tim temeljno kritički suočimo. Jedan od razloga za moju skepsu je što deo intervencija nije usledio samo iz humanitarnih, već i iz političkih razloga. Politički motiv, doduše, može da se pokrije humanitarnim ili međunarodnopravnim plaštom: ali politika ostaje – i brzo se umešaju politički i imperijalni instinkti. Sumnju budi i pitanje da li je mnoštvo humanitarnih intervencija donelo i mnoštvo uspeha. Neki od najočiglednijih primera neuspeha vidni su u istočnoj Africi: Ruanda, Burundi i Somalija. Treći aspekt je što intervencije koje su moralno opravdane ili čak neophodne, izostaju jer to ne bi bilo u interesu jedne velike sile – ili bi zahtevalo preveliko angažovanje. Interveniše se tamo gde se neće naići na prevelik otpor. Ali tamo gde se otpor lomi vojnom silom, često u najvećoj meri pati nedužno stanovništvo – Irak, Avganistan ili bombe na otvoreni grad Beograd predstavljaju vrlo poučne primere. A gde se očekuje žestok otpor, radije se odustaje od intervencije. Sve u svemu, zbog velikog broja intervencija, čini mi se da je reč o globalnom oportunizmu. Svaka vojna intervencija susreće se sa fundamentalnim prigovorom da je princip nemešanja u unutrašnje stvari suverene države srž međunarodnog prava. Uostalom, to već 350 godina, od Vestfalskog mira, teoretski priznaje većina vlada i državnika, a od 1945. to je zapisano i u Povelji UN. Postoje izuzeci kad princip suvereniteta mora da se prekrši: Hitlerovo ubijanje poljskih Jevreja bio bi takav slučaj. Ali izuzetak ne sme da postane pravilo. Mi Nemci, s obzirom na našu istoriju u HH veku, imamo valjane razloge da budemo uzdržani pri učešću u vojnim intervencijama. U principu mora da važi pravilo da ne smemo da preuzimamo zadatke za koje nemamo dovoljno svojih sredstava. Naša sredstva – to je pre svega Bundesver. On je obučen i opremljen za odbranu Nemačke od napada neprijatelja. Bundesver nije pripreman da izigrava seoskog sudiju negde u Aziji. Engleska vojska je to naučila u Indiji i drugim mestima u viktorijanskom kraljevstvu – mi Nemci nismo. Mi se trudimo da to naučimo za Avganistan, s mukom smo učili u Bosni i na Kosovu. Sve u svemu, danas smo spremni da preopteretimo kapacitete naših snaga. Dosad nije vođena ozbiljna javna debata o nemačkom učešću u vojnim intervencijama, a naročito je nedovoljna parlamentarna debata. Mislim da debata treba da se pokrenu, pa i sa rezultatima koji nisu ohrabrujući za vladu. Bundesver je ipak vojska kojom komanduje parlament! Kada smo 1955/56. iz osnova promenili zakon kako bismo potpuno ugradili Bundesver u strukturu naše demokratije, parlament je stvorio okvire za vojsku, a ne vlada Adenauera. Pre bi se moglo reći da se to desilo protiv Adenauerove volje. Intervencije u Bosni i na Kosovu, i učešće u intervenciji u Avganistanu, nisu od početka bile odluke parlamenta; a bez odluke Bundestaga nijedan nemački vojnik ne može da se angažuje u inostranstvu. Sad se čuje da iz solidarnosti sa NATO-om moramo da učestvujemo u vojnim intervencijama. Ovaj argument se bolje uklapa u Sagu o Nibelunzima nego u stvarnost. Naime, Severnoatlantska alijansa je bila i ostala odbrambeni savez, a ne savez za transformaciju sveta. Sve dok NATO bude odbrambeni savez, njegovo postojanje će biti poželjno. Ali mi ne bi trebalo da učestvujemo u pretvaranju NATO u instrument za transformaciju stranih država, iako to neki političari predstavljaju kao izraz odgovornosti svetske politike. Tamo gde je reč o svetskoj političkoj odgovornosti, mora da se proveri koji su pravi motivi. Nema sumnje, svetska politička odgovornost postoji. To na primer pokazuje sadašnja finansijska kriza. Kad naši susedi i partneri nešto očekuju od nas, onda moramo pažljivo da ispitamo ta očekivanja; i dok god smatramo da su ona ispravna, moramo da pokušavamo da ih zadovoljimo. Ipak, ne vidim razlog da ispunjavamo želju Amerike za dominacijom u NATO i da učestvujemo u iračkom ratu. Bila je to jedna od dve ispravne odluke kancelara Šredera – da ne učestvuje u ratu u Iraku (druga je bila agenda 2010). Odluka je međunarodnopravno opravdana, a i u interesu je Nemačke. Nismo morali da se obaziremo na ono šta saveznici u Americi, Engleskoj ili Poljskoj od nas očekuju. Ne smemo da dozvolimo da NATO postane neka vrsta nadvlade. Ali NATO je postao strateški instrument pre svega Amerikanaca, i to naročito posle 1991. Od 1823. godine Monroova doktrina je cenjeni princip američke spoljne politike. Propisuje dve stvari: da Evropljani drže ruke dalje od Severne i Južne Amerike, i da se Amerikanci ne interesuju za Evropu. Prva polovina Monroove doktrine važi i danas: Amerikanci ne žele da Evropljani, Rusi, Kinezi ili bilo ko vrši uticaj na američki kontinent. Ali druga polovina doktrine je prerasla u svoju suprotnost. Sjedinjene Države uz pomoć NATO pretenduju na vodeću ulogu u Evropi. A “Evropu” definišu kao “ispruženu”. Ideja da Ukrajina i Gruzija postanu članice NATO potiče iz SAD. Prema pisanju američkih novina, od presudnog značaja za to su ljudska prava. Ali ako čitate “neokonzervativnog” stratega Roberta Kejgana, onda se prepoznaju imperijalni motivi u pozadini te ideje. Treba podsetiti da je NATO u okviru u kojem i mi učestvujemo u misiji u Avganistanu proizvod Severnoatlantskog sporazuma. Sporazum je u članu 6 povukao jasne geografske granice. Zbog toga se nas nije ticao sukob Argentine i Engleske oko Foklandskih ostrva. Slično važi danas za sukob Rusije i Gruzije. Balkan je, doduše, deo Evrope, ali povod za vojnu intervenciju Zapada nije napad na članicu NATO već krvavi raspad jugoslovenske države. S druge strane, Balkan je još uvek – od vremena rimskog cara Marka Aurelija – nemiran deo Evrope oko kojeg su se stalno vodile borbe; bilo bi čudo kada bi sutra tamo zavladao večiti mir. Naša odluka može samo da bude uzdržanost prilikom preuzimanja obaveza. Zapadna intervencija jeste okončala krvoproliće na Balkanu, ali samo dok tamo budu strane mirovne snage, među njima i Nemci. Ako bi se one povukle, situacija ne bi mogla da se posmatra s istim optimizmom. Relativno je lako vojno intervenisati, ali uopšte nije lako povući se a da za sobom ne ostavite haos – to se vidi u Iraku, na Kosovu i u Bosni. Videće se i u Avganistanu. Danas niko ne govori da Kosovo treba napustiti – i to s razlogom; ni ja ne bih doneo takvu odluku. Ako želimo da odemo, to moramo veoma pažljivo i dugoročno da planiramo kako bi posle nas vladali uređeni odnosi. Ako nakon toga uslede ubistva i nasilje, intervencija je bila pogrešna. Pošto bi takvo priznanje bilo neprijatno, radije se ostaje. U slučaju Kosova i Bosne, svesni smo teškog propusta – da je intervencija pod plaštom humanitarnog delovanja predstavljala kršenje Povelje UN sa stanovišta međunarodnog prava (a učešće Nemačke je predstavljalo kršenje Ugovora dva plus četiri koji je osnova za naše ponovno ujedinjenje). Sa ovom greškom moramo svi da živimo. UN i Savet bezbednosti ne mogu da prisile nijednu državu da učestvuje u vojnoj intervenciji; ne mogu ni ministarski savet Severnoatlantske alijanse ili generalni sekretar NATO. Ali Savet bezbednosti UN je 2001. mogao da da legitimitet intervenciji u Avganistanu, jer je tamo očigledno bazu imala teroristička Al kaida, koja je napala Ameriku i koja deluje širom sveta. Međutim, tada nisu utvrđeni način, obim i vremensko trajanje intervencije. Činjenica je da je američko rukovodstvo imalo samo ograničenu predstavu o situaciji u Avganistanu. Nije znalo da su na severu zemlje planine visoke 3.000 i 4.000 metara, sa duboko usečenim dolinama. Nije bilo svesno činjenice da tamo mnogi narodi i još više plemena stotinama godina uče da žive jedni pored drugih, da se islamskim Avganistanom kao državom ne može vladati i da su strane sile više puta zbog toga intervenisale. Najmudriji intervencionist je bio Aleksandar Veliki; u zemlju je stigao sa zapada, iz današnjeg Irana, prešao preko Kiberpasa na istoku i vratio se. Englezi su tamo već dva puta izvukli deblji kraj, sa više desetina hiljada poginulih engleskih i indijskih vojnika; i Sovjeti su loše prošli. Danas se interveniše trupama koje čine samo trećinu sovjetske okupacione vojske. Al kaida je dugo prisutna na teritoriji takođe islamskog Pakistana. Ali pošto Pakistan ima pet ili šest puta više stanovnika nego Avganistan i atomsko oružje i rakete, nijedan razuman čovek ne pomišlja da tamo interveniše. U Avganistanu se i dalje vode borbe – uglavnom protiv talibana. A broj gerilaca i terorista raste. Samo u izuzetnim slučajevima je borba protiv terorista vojnim sredstvima uspešna. Islamski terorizam je zbog zapadne politike našao podstrek u više islamskih zemalja. Njemu se ne može stati na put vojnim sredstvima. Pre se treba nadati da bi mudar i respektabilan odnos prema islamskim narodima i državama mogao da utiče na njegovo slabljenje. Uz svu sadašnju zabrinutost za nas Evropljane, višedecenijski konflikt Izraela i njegovih arapskih suseda važniji je od sukoba na Hindukušu i na Kavkazu ili spor oko navodno nameravanog atomskog naoružavanja Irana ili daljeg proširivanja NATO. Ako dođe do opšteg sukoba civilizacija Zapada i islamom prožetog dela sveta, izazvanog teroristima ili delovanjem vlada uključenih u to, onda bismo mi Evropljani patili mnogo više nego ljudi u Njujorku, Dalasu ili Kaliforniji. Zato uporno moramo da se borimo protiv toga da Zapad bude nepoverljiv i odbojan prema velikom broju muslimanskih naroda i država. Ali ono što se naročito tiče nas Nemaca je odnos prema našim susedima. Sa izuzetkom Rusije, Kine ili Brazila, mi imamo više neposrednih suseda nego bilo koja država na svetu. Sve ratove u prethodnim vekovima vodili smo protiv naših suseda. Centralni položaj Nemačke nam zadaje zadatak da imamo dobrosusedske odnose u većoj meri nego drugi. Da živimo na ostrvu kao Englezi skoro da ne bi trebalo da negujemo dobrosusedske odnose. Da živimo na poluostrvu kao Španci, imali bismo samo dva suseda. Ali mi imamo devet neposrednih suseda, među kojima su naročito važni Francuzi i Poljaci: a treba pomenuti i nešto udaljenije Ruse, Engleze, Italijane i Šveđane. Tu za nas Nemce leži konstantan i neverovatno težak zadatak. Odnosi Francuza i Nemaca su zapanjujuće dobri, ali ne i do kraja učvršćeni. Odnosi Holanđana i Nemaca nisu bez problema, kao ni odnosi Danaca i Nemaca. Sa Poljacima i Česima nemamo baš najbolje odnose. I na kraju ovog veka naši susedi biće Poljaci; oni će i dalje govoriti poljski, negovaće svoju istoriju i književnu tradiciju, Česi svoju, a mi Nemci svoju. Nadam se da ćemo dobro živeti jedni s drugima. Dobri odnosi sa našim susedima su za nas Nemce mnogo važniji od učešća u konfliktima na Kavkazu, Hindukušu ili na Tibetu. U svetu postoje problemi koje mi ne možemo da rešimo. To važi za politiku i za strategiju. Rešive probleme treba da rešimo ako smo za to kadri. Nerešiva pitanja treba da ostavimo po strani. (Autor je bivši nemački kancelar) |