Pledoaje za efikasnu i moralnu spoljnu politiku SAD

Liberalne demokratije, kojima pripadaju i Sjedinjene Američke Države, suočavaju se sa jednom akutnom dilemom u upravljanju svojim spoljnopolitičkim odnosima. Iako su mnoge države u međunarodnom sistemu represivne i iskvarene, američki nacionalni interesi neretko nalažu saradnju sa njima kao akterima svetske politike. Tako su, primera radi, tokom Drugog svetskog rata SAD stupile u savez čak i sa varvarskim i totalitarnim režimom Josifa Visarionoviča Staljina kako bi porazile tadašnjeg izrazito opasnog protivnika - nacističku Nemačku.

No, takvo partnerstvo sadrži jednu inherentnu opasnost - mogućno kompromitovanje, pa čak i ozbiljno potkopavanje temeljnih američkih vrednosti slobode i ljudskih prava, a ponekad i same njene nacionalne bezbednosti. Stoga, bliskim saradničkim odnosima sa autokratskim režimima nipošto ne bi trebalo olako pribegavati. Američi zvaničnici su dosezali zvezdane rekorde u rvanju sa tom dilemom, kako tokom hladnog rata, tako i tokom najnovije kampanje protiv islamskog terorizma.

Kako bi američka spoljna politika bila i efikasna i razumno konzistentna sa američkim vrednostima, treba joj ispostaviti određene uslove.

Unutrašnja javnomnjenjska podrška američkoj spoljnoj politici ne sme biti nepotrebno podrivana. Budući da većina Amerikanaca veruje u vrednosti koje propoveda njihova država, spoljna politika koja ignoriše ili ugrožava te vrednosti, pre ili kasnije će izgubiti podršku javnosti. To je ono što se desilo sa misijama u Vijetnamu, Iraku i, u novije vreme, Avganistanu. Ne samo da su ti spoljnopolitički poduhvati propuštali da donesu brze i odlučne rezultate – iako je i taj aspekat stvari sigurno igrao određenu ulogu - već su, uz to, američki narod dovodili u situaciju da posmatra svoju državu kako arči krv i imetak svojih građana radi loših režima u udaljenim krajevima sveta, a sa ciljevima bez jasne veze sa ključnim američkim nacionalnim interesima. Deziluzionisana javnost okretala se protiv takvih misija, što je stvaralo, ili intenziviralo već postojeće, gorke domaće podele.

Sličnu dinamiku zadobio je i odgovor pozivu na američku intervenciju kako bi se osamdesetih godina proteklog veka zaustavile levičarske pobune protiv desničarskih vlada u Centralnoj Americi. Za veliki deo Amerikanaca takav poduhvat nije bio vredan ni stvarne cene ni potencijalnog rizika koji je sa sobom nosila podrška takvim političkim partnerima. Danas, većina Amerikanaca izjavljuje da podržava kresanje američkih spoljnopolitičkih troškova,[1] posebno onih opredeljenih za borbu protiv represivnih i korumpranih režima na takvim tačkama sveta kakve su Egipat, Pakistan i države Centralne Azije. Da bi se održala odgovarajuća podrška javnosti za savezništva koja iziskuje nacionalna bezbednost, posebno ako ta politika podrazumeva i vojni angažman, ona mora biti percipirana kao nužna i kao ona koja će dati očekivane rezultate. Bez tih njenih odlika, javna joj podrška pokazuje nedostatnost od samog početka, ili veoma brzo erodira, a mogućno je da razvoj događaja ode i u pravcu potpune katastrofe po sam demokratski poredak Amerike.

Zvaničnici moraju čuvati američke vrednosti čineći ispravne procene političke situacije o kojoj je reč. Previše često, američki donosioci političkih odluka su preuveličavali pretnje nacionalnoj bezbednosti koje iz nje proističu. Retrospektivno uzev, navodne opasnosti pripisivane takvim neprijateljima kakvi su bili Severni Vijetnam, Irak, Srbija ili avganistanski talibani, graniče se sa karikaturalnim. Katkad, američki zvaničnici su se svesno angažovali u iskrivljavanju slike stvari kako bi isposlovali podršku javnosti za ratove i druge akcije koje su mogle biti izbegnute. U nekim drugim prilikama izgledalo je da su i sami podlegli svojoj propagandi. I u jednom i u drugom slučaju, sa umnožavanjem dokaza da je pretpostavljena pretnja američkoj bezbednosti zapravo minimalna, podrška javnosti se rapidno osipa.

Premda američka javnost može iskazati volju da zapuši svoj kolektivni nos i pruži podršku brutalnom savezniku - kao što je to učinila kada je bilo posredi savezništvo sa Staljinom tokom Drugog svetskog rata - kako bi suzbila istinsku bezbednosnu pretnju republici, ona nije voljna da to učini zarad manje važnih stvari. Bilo je, recimo, nerazumno i nerealistično očekivati da bez kredibilnih i alarmirajućih procena američkih bezbednosnih službi, javnost prigrli partnerstvo sa takvim likovima kakvi su Južnovijetnamci Ngo Din Diem ili Nguen Van Thieu. Sličan problem postoji i danas, kada američki zvaničnici očekuju da američki narod podnese još veću žrtvu kako bi se neko poput Hamida Karzaia održao na vlasti. U mnogim slučajevima, čak i kada bi bila opravdana, spremnost na žrtvovanje američkih života i poreskih dolara, ukoliko nije u vezi sa ozbiljnim pretnjama američkoj sigurnosti, izostaje.

Da bi očuvali američke vrednosti, njeni zvaničnici moraju biti iskreni i otvoreni kada govore o prirodi vašingtonskih imenovanih klijenata. Jedna je stvar opravdavati partnerstvo sa autoritarnim saveznikom na osnovu pragmatičnih  procena - predsednik Frenklin Ruzvelt je sumirao takvu realpolitiku u svojoj znamenitoj opservaciji jednog tada aktualnog američkog saveznika:“ On je kučkin sin, ali naš kučkin sin.“ Sasvim je druga stvar braniti ponašanje takvih partnera i pretendenata na taj status, koji nisu ništa drugo do opake autokrate. Ipak, američka administracija je često činila upravo to. Ona je vređala inteligenciju američkog naroda, ali i javnosti širom sveta, kada je takve likove kao što su iranski šah Reza Pahlavi, filipinski samodržac Ferdinand Markos, južnokorejanski diktator Park Čung Hi, ili, pak, avganistanski mudžahedini, proglašavala pripadnicima „slobodnog sveta“. No, ona je to ipak činila. Današnji napori da se upute pohvale Pakistancu Pervezu Mušarafu i Iračaninu Nuriju al-Malikiju reflektuju istovetan pristup.

Kada aktuelno ponašanje opakih, premda prijateljskih, autokrata učini smešnim ovakve portretiste, američki narod se s razlogom opire saradnji sa takvim liderima, čak i u onim slučajevima kada se mogu ponuditi valjani argumenti za očuvanje takvog partnerstva (zaštita neospornih američkih interesa).

Kada partnerstvo sa autoritarcima  postane neophodno, vašingtonska povezanost sa njima bi trebalo da bude ona minimalna koju zahteva postizanje važnih ciljeva. Sjedinjene Države su najviše postizale kada su ulazile u obazrive, ograničene i pragmatične odnose sa nedemokratskim saveznicima. Niksonovo zbližavanje sa Kinom odgovara ovom opisu.Taj potez je smenio globalni balans diplomatske i geopolitičke moći tokom Hladnog rata. Rečeno zbližavanje je nateralo Sovjetski Savez da preusmeri pažnju sa vršenja pritiska na demokratski Zapad, na drugog protivnika koji je počeo da deluje u saradnji sa Vašingtonom. Međutim, većina američkih zvaničnika nisu obmanjivali sebe, niti su pokušavali da obmanu američki narod o prirodi kineskog režima. Njima je bilo  jasno da je to bila jedna okrutna, jednopartijska država. Niti je Vašington nastojao da učini Peking bliskim saveznikom po bilo kom drugom pitanju do li  kontriranja sovjetskoj moći i uticaju. Dve države su bile saveznici zarad uzajamne pogodnosti, i ništa više od toga. Taj pragmatični, hladnoratovski odnos sa Kinom bi trebalo da postane model za sve druge, relativno retke, slučajeve kada partnerstvo sa nedemokratskim režimima može biti neophodno iz bezbednosnih razloga.

Stalnim preispitivanjem američkih interesa i njene globalne pozicije, treba minimalizovati broj slučajeva uplitanja u tuđe poslove, koje podriva američke vrednosti. Američki lideri raspolažu bogatom evidencijom preuveličanih pretnji američkoj bezbednosti i njenim interesima kako bi se, između ostalog, opravdalo partnerstvo sa ogavnim režimima i političkim pokretima. Deo tog problema je, besumnje, sećanje na period Drugog svetskog i prve godine Hladnog rata, kada su moćni neprijatelji doista predstavljali ozbiljnu bezbednosnu pretnju Americi.  No, danas je situacija suštinski drugačija – i bila je nekoliko decenija unazad.

Sa zavidnom geografskom pozicijom (slabi i prijateljski susedi na severu i jugu i široki okeani sa oba boka), najmoćnijom ekonomijom na svetu, konvencionalnim vojnim naoružanjem daleko superiornijim nego što je bilo čije suparničko, i ogromnim, sofisticiranim  nuklearnim arsenalom, Sjedinjene Države su najbezbedija velika sila u istoriji. Izostanak egzistencijalne, pa čak i bilo kakve ozbiljnije pretnje znači da američki lideri imaju izuzetnu privilegiju da usvoje politiku koja svodi na minimum američku involviranost u sukobe u ostalim delovima sveta. Taj faktor takođe implicira da bi samo u retkim prilikama Vašington trebalo da se suočava sa dilemom da li sklapati saveze sa autoritarnim partnerima. U većini slučajeva, odnos „držanja na odstojanju“ sa takvim režimima je sve što je neophodno i prikladno. Usvajanje odmerenije spoljne politike bi uveliko redukovalo broj slučajeva u kojima se donosioci političkih odluka suočavaju sa konfliktom između američkih stvarnih interesa i njenih fundamentalnih vrednosti.

Istraživanja javnog mnjenja[2] takođe pokazuju da bi američka javnost volela da vidi okret ka selektivnijoj i odmerenijoj spoljnoj politici.[3] U tom pogledu, instinkti običnih Amerikanaca  preciznije reflektuju međunarodnu realnost nego stanovišta „najboljih i najumnijih“ u spoljnopolitičkoj zajednici. Vašington treba da preuzme globalnu ulogu dostojnu podrške pronicljive javnosti - politiku koja je mnogo efikasnija i daleko moralnija nego ona kojoj smo svedočili  nekoliko proteklih decenija.

Izvor:http://nationalinterest.org/commentary/creating-effective-ethical-foreign-policy-7358?page=1

Ted Galen Karpenter je viši naučni saradnik američkog Kejto Instituta, autor devet knjiga iz oblasti međunarodnih odnosa, uključujući i Vatru pred susedovim vratima:narko nasiljeu Meksiku i opasnost po američku bezbednost, koja će izaći iz štampe oktobra 2012.

Priredila i sa engleskog prevela Mirjana Radojičić