Паника у Сахари

(Време)

После ваздушних напада француског ратног ваздухопловства малијске и француске трупе радикалне исламисте потискују ка северу земље. Велика Британија и САД најављују подршку француској војсци, а Европска унија издвојила је 20 милиона евра да би се обезбедила храна за око 150.000 избеглица у Малију и 100.000 које су од рата побегле у суседне земље. Исход овог рата неће, међутим, утицати на убитачну беду некада узорне афричке земље, у којој је војна хунта укинула демократију, у којој је један оброк дневно луксуз, у којој умире скоро петина деце млађе од пет година, у којој становништво спас тражи у музици

Један мужевни капетан и група љутитих војника преузели су прошлог марта власт у Бамакоу, престоници најсиромашније демократске државе на свету. Није им се посрећило. Мање од годину дана пошто су незадовољни војници укинули гладњикаву сахарску демократију, исламистички побуњеници са још сиромашнијег севера огромне земље дошли су на корак од успостављања контроле над Малијем, државом двоструко већом од Француске, која је и дан-данас најмоћнији актер у Западној Африци.

Трагедији Малија, који се налази на 13. месту неславне листе земаља у којима се живи најтеже на свету, кумовало је много неодговорних и саможивих страних чинилаца. Кључан утицај на могуће последице и величину изазова са којима се суочавају на брзину послате француске елитне трупе и (неизабрани) малијски владари, има, међутим, убиствена беда. Мали лежи у срцу најмаргинализованијег и најзапостављенијег дела глобализованог света – огромна већина становника не може да очекује да ће доживети сите дане. Чак пет суседних држава спада у двадесет најбезнадежнијих земаља света.

Њиховим становницима представља озбиљан изазов да макар једном дневно нешто ставе у уста. Пиво у Малију није само хранљиво, оно је храна, често једина коју ће многи мушкарци унети у току дана. У пренасељеним градовима људи углавном живе без текуће воде и струје. Проблем непостојеће канализације прилично ефикасно просто решава изузетно сува клима. Ипак, верујем да се бројне последице беде, какву Европљани тешко могу и да замисле, могу илустровати чињеницом која ме је ужаснула можда више од свега што сам током претходних петнаестак година видео у земљама у којима сам често скривао сузе: сваке године умре скоро петина деце млађе од пет година.

Тамо где су грађани толико сиромашни и раштркани по тешко приступачним засеоцима да се чак ни наплата пореза најчешће не исплати, ни државе нису много јаке. Пар десетина француских легионара, или шачица добро наоружаних јужноафричких плаћеника, са лакоћом су током претходних деценија рушили једне и спасавали друге режиме, обично клептократе који су описивани као "пријатељи Француске". Иако војници који су током претходних годину дана два пута променили ток малијанске историје нису дошли са стране, они који су их оспособили јесу.

АМЕРИЧКИ ПУЛЕНИ: Харизматични капетан Амаду Саного и његови људи од поверења, који из велике касарне у предграђу контролишу привремене органе власти у Бамакоу, обучени су у склопу програма америчке владе за борбу против "терористичких група" у региону Сахела. На њихов тренинг и опремање САД су од 2002. године потрошиле преко 600 милиона долара. Али, америчким питомцима се није ратовало против Ал каиде и салафиста у сахарском песку. Они су новостечена знања углавном усмерили ка освајању власти у пренасељеним престоницама. Саногове униформисане колеге су већ биле преузеле власт у Мауританији 2008. и Нигеру фебруара 2010. године, а мало је недостајало да пуч антитерористичких пулена Пентагона успе и у Чаду 2006. године.

Један део униформисаних америчких ђака прешао је на страну непријатеља не само демократије, већ и стабилности, што је у Подсахарској Африци одавно постала најцењенија и најтеже достижна вредност. Штавише, разлог зашто су се Французи одлучили да не само ратним авионима већ и пешадијским трупама (до закључења овог броја стигло их је преко 2000) интервенишу у Малију, јесте пад стратешки важног града Дијабали. У ову прашњаву паланку недалеко од границе са Мауританијом, побуњеници су ушли 14. јануара без борбе, пошто је командант гарнизона одлучио да са свим војницима пређе на страну исламиста. Малијске трупе, након што су француски специјалци и авијација темељно "очистили" терен, повратили су Дијабали седам дана касније, такође без борбе.

Мотиви униформисаних пребега били су различити. Многе је привукао лукративан посао са отмицама западних туриста и пословних људи и шверц кокаина. Туризам је до пре годину дана одржавао у животу стотине хиљада људи у љупким селима, од којих многа изгледају као сет неких од најмаштовитијих Дизнијевихих цртаћа, и мистичном Тимбуктуу, старом граду каравана соли и добре музике чије је име на енглеском језику постало синоним за крај света. Нажалост, Гвинеја-Бисао, јужноатлантска државица чија граница лежи само двеста километара југозападно од Малија, пре десетак година је постала "прва светска нарко-држава", а колумбијски картели су касније отворили "филијале" и у околним земљама које су данас важна станица на путевима кокаина, који преко Малија и Мауританије воде ка богатом тржишту Западне Европе.

ВРАЏБИНЕ, ДУХОВИ И РАСИЗАМ: Не треба губити из вида ни мале и нередовне плате и неспособност команде у Бамакоу. Главнокомандујући капетан Саного се много више узда у магичне моћи кратког дрвеног штапа, од кога се не одваја од доласка на власт, него у стратегију или промишљање различитих опција. Као и огромна већина његових петнаест милиона сународника, најмоћнији капетан на свету верује да духови предака и враџбине одређују све важне ствари у животу – од положеног испита и постигнутог гола на утакмици, до избегавања инфекције вирусом ХИВ-а и исхода одлучујуће битке.

Немали број официра је у наручје милитантних исламиста отерала институционална дискриминација светлопутих Туарега и Маора у сахелским државама и њиховим војскама. Када су Французи повукли (углавном праволинијске) границе унутар свог огромног западноафричког колонијалног поседа и створили данашње државе, у њиховим најсиромашнијим и најизолованијим деловима нашли су се "бели" Туарези, људи медитеранских физиономија који верују да не припадају државама "црнаца" које су одвајкада сматрали инфериорним.

Ипак, расизам је узајаман и, што је прилично ретко у Подсахарској Африци, није последица колонијалног инжењеринга идентитета, који је западним силама обезбеђивао јефтинију владавину и чије последице данас представљају кључ за разумевање спирале злочина у земљама као што су Судан, Руанда, Бурунди, Кенија и Обала Слоноваче. Од проглашења независности, непокорни Туарези су схваћени као "страно тело" и третирани су као највећи "унутрашњи непријатељи" у мултиетничким државама у којима у завидном степену хармоније живе остале, "црне" етничке заједнице.

Свргнути и убијени либијски вођа, пуковник Моамер Гадафи, својевремено је дао велики допринос пацификацији региона и гашењу дуге серије туарешких побуна. Он је регрутовао ратнике из редова тромилионске туарешке заједнице, разасуте по пространствима Малија, Нигера, Чада, Камеруна и Буркине Фасо, као и огромних, слабо насељених делова Либије и Алжира. Нажалост, демократске власти у Бамакоу сасвим су игнорисале потребу да неко замени дубоки Гадафијев џеп и помогне маргинализованој заједници која је преживљавала захваљујући дознакама из Либије. Млађани пучисти су касније потценили вештину и одлучност патуљастих паравојски, које никада нису сасвим одустале од ратовања за независни туарешки Азавад, исламску државу или лично богаћење, изненада ојачаних бившим Гадафијевим ратницима и одбеглим домаћим америчким питомцима.

ФАКТОР АЛЖИР: У неочекиваној малијској драми постоји још један важан актер – Алжир. Алжирске снаге безбедности имале су кључну улогу у експресном претварању туарешке побуне у рат који је запретио да претвори Мали у "афрички Авганистан". Све до 11. септембра 2001. године брутални алжирски режим је био међународна парија. Немилосрдни непријатељи исламиста су тада преко ноћи постали амерички савезници – председник Абделазиз Бутефлика се шест пута састао са председником Џорџом Бушом. Али то није биле довољно. Алжирске власти, које су годинама биле под ембаргом на куповину оружја, "желеле су још тероризма како би легитимисале потребу за софистицираним и савременим наоружањем", пише Џереми Кинан, професор лондонске Школе за оријенталне и афричке студије, који је годинама указивао на опасности које носи кратковидо алжирско мешање.

Он тврди да су "тајне операције САД и Алжира посејале семе сукоба" и једини је предвидео "катастрофалне последице" вишегодишњих злоупотреба исламистичке претње. У тексту "Мали није још један афрички рат", који је објављен у децембру, професор Кинан пише да су алжирске власти имале и други важан циљ – да спрече формирање "војно успешног туарешког националног покрета... у свом дворишту". Наиме, стварање независног Азавада би подгрејало сецесионистичке аспирације унутар Алжира. ДРС, алжирска обавештајна служба, уз помоћ бројних сарадника и плаћеника, успела је да, како тврди добро обавештени британски професор, организује туарешке побуну преотму "искусне, добро обучене убице из Ал каиде у исламском Магребу".

ФУНДАМЕНТАЛИСТИ И САХЕЛСКИ ИСЛАМ: Али, оснажени сунитски фундаменталисти нису се зауставили на милитантном туарешком национализму. Они су брзо показали да им је један од циљева да униште толерантни сахелски ислам. Главна мета насиља на територијама које контролишу од краја марта била су света места припадника мистичних, хетеродоских исламских заједница, суфија, који посећују гробове локалних светаца и покушавају да, помоћу различитих трансичних ритуала и музике, "осете" Бога и стопе се са његовом енергијом. У Малију, као и суседном Сенегалу и Буркини Фасо, много је верника чија еклектична верзија ислама милитантним салафистима делује као најгора верзија идолатрије, израз апостазе, одрицање од вере, што се у исламу сматра највећим од свих великих грехова.

Јерес која изазива убилачки бес фундаменталиста вероватно нигде у региону није већа него у Банију, прашњавом градићу на северу Буркине Фасо. На огромној, златкастој фасади главне џамије направљене од блата и ћерпића, налазе се антропоморфне фигуре, а у шест мањих џамија михраб, молитвена ниша, није усмерена ка Меки, већ ка главној џамији у подножју брда. Недавно преминули имам годинама је лажно оптуживан за гомилу страшних и бизарних злочина, укључујући одсецање пениса мртвацима. Његов син данас предводи заједницу која живи само тридесет километара од линије потпуног безвлашћа коју, како су ми пластично објаснили у Уагадугуу пре него што смо кренули у Бани, прелазе само "људи који су одлучили да постану камиказе".

Северна четвртина Буркине Фасо је већ месецима ничија земља, зона честих отмица и упада малијских исламистичких побуњеника. Уагадугу, главни град Буркине, ближи је Гаоу, престоници побуњеника, него Бамакоу, а Бани, градић у коме сам боравио прошле недеље, лежи само 280 километара јужно од Гаоа. У врелом Банију није безбедно да се преноћи – налази се педесетак километара унутар "црвене зоне", коју су западна министарства спољних послова означила са "клонити се сваког путовања". Оно што нас је повело пут прашњавог градића су складне, рушевне џамије које ће, ако се исламисти спусте још само тридесет километара ка југу, доживети тужну судбину Будиних статуа у Бамијану у талибанском Афганистану и дервишких џамија у Злитану у постгадафијској Либији.

ГРОБЉЕ ДОБРИХ НАМЕРА: Неколико дана раније, на делу пута где је због честих отмица обавезна војна пратња, двојицу војника, с којима смо безбедно прешли двадесетак најризичнијих километара, највише је занимало како могу да се преселе у Србију. Опасност од које желе да побегну нису ни исламски терористи ни добро наоружани туарешки борци, већ беда, најопаснији афрички убица. Свако ко у Малију, или још сиромашнијој Буркини Фасо, седмој најнеразвијенијој држави на свету, проведе неколико сати, схватиће да згодни момци са калшњиковима и панцир кошуљама нису ни глупи ни слабо обавештени.

Гледано из најсиромашније Африке, нема разлике између Париза и Београда, као што нема те несреће или тог картонског насеља у Србији које нас може припремити на хроничну беду и безбројну децу са невешто одсеченим пупковима и надувеним стомацима. Огромна већина трудница порађа се без доктора, а свака 28 Буркинка неће живети довољно дуго да види новорођено дете. (Поређења ради, у Београду на порођају умре свака 7500. трудница, а у Бамакоу свака 22.) У европској Србији синтагма "умирем од глади" по правилу значи да смо огладнели пре сат-два или да, због журбе, "нисмо стигли ни да презалогајимо". Зато нам је, чак и уз море поражавајућих података, изузетно тешко и да замислимо шта тачно значи живети у окружењу у коме се стварно умире од глади и где се, практично, ништа не баца, па нема ни ђубрета из кога се може ископати буђави хлеб који су одбацили немарни, сити или обесни људи.

Али, ако сам нешто научио путујући Подсахарском Африком, онда је то да увек може бити много горе. Изазови су не само огромни већ и без преседана у другим деловим света. Јужно од Сахаре све постане много теже и мало тога испадне онако како очекују нестрпљиви интернет доброчинитељи или сајбер активисти. Некако, све у Африци као да има много већу цену. На пример, вода на ободу Сахаре значи живот, али и вишеструко већи ризик од убода комарца који преноси смртоносне ларве. Због обилних летњих киша, које сви у Сахелу нестрпљиво очекују, једни ће боље јести, а други ће умирати од најгоре маларије. Сасвим своја и истински другачија, Африка је одавно постала највеће гробље не само великих западних идеја и моћних идеологија већ и најбољих намера и најважнијих принципа.

Један излизани стереотип каже да свако кога Африка не промени, као да није ни био јужно од Сахаре. Можда ми је зато, као "заклетом" непријатељу западног мешања, мање тешко да признам како верујем да француска војна интервенција не представља само најмање зло већ и преко потребну помоћ свему лепом и неодољивом у Малију, земљи која је одавно освојила моје срце. Делим радост оних насмејаних људи који су у Бамакоу претходних дана махали француском тробојком. Бар ове недеље, у Западној Африци вреди узвикнути Vive la France.

Невољни ратници

За посматраче са стране вероватно највеће изненађење представља брзина и лакоћа са којом су исламисти потукли малијске трупе. Али подсахарске војске нису ни створене да би ратовале. Њихов главни задатак је одувек био да чувају председничке палете, елитне резиденцијалне четврти и стратешке тачке, углавном важне раскрснице, мостове и лукративне "екстракционе енклаве". Ипак, оне најпрофитабилније, где леже скупе стратешке сировине, обезбеђују до зуба наоружане приватне паравојске, плаћеничке јединице (у којима данас "ради" немали број искусних балканских ратника) под командом бивших припадника озлоглашених елитних јединица јужноафричког режима апартхејда или "легионара" и САС-оваца који су у пензију отишли у најбољим годинама.

По речима једног експерта Светске банке, држава у Подсахарској Африци престаје на дванаестом километру од престонице. Привидна незаинтересованост последица је чињенице да се ван главног града афричке државе изузетно ретко суочавају са безбедносним изазовима који могу да угрозе границе или власт режима. Зато је војна служба у Африци првенствено схваћена као један од ретких излаза из апсолутне беде, државни посао који (најчешће) гарантује један оброк дневно – а обећава и бројне ситне луксузе и здраво велики стомак ако се човек, уз мало среће (и племенских веза са старешинама), нађе на прометном контролном пункту. Наиме, многи слабо (и ретко) плаћени официри и војници воле прекоманду далеко од престонице, како би дошли до пара на неком од бројних чек поинтова рекетирајући путнике у малобројним возилима.

Често су ми личили на дебеле титоистичке касирке, мада моја искуства са алтернативним начинима финансирања афричких армија нису била ни ружна ни скупа. Током укупно двомесечног боравка у Малију, морао сам да платим само једном – десет долара, јер нисам имао печат полицијске станице у Гаоу у пасошу. Иако је формално био мир, и тада, далеке 1997. године, Гао је био једини непријатно напет град. Он је био и центар серије туарешке и садашње исламистичке побуне. Недавно, у оближњој Гани, на путу из Тогоа, последњег дана Рамазана, мршкасти војник у прашњавој униформи нам је узео пасоше и објаснио да је купио курбана, али да нема новца за кока-колу и фанту. Два долара обезбедило је враћање наша два пасоша, преко потребну газирану подршку бајрамском весељу и широки осмех на лицу афричког ратника.

Највећи проблем са којим се Париз данас суочава у Малију је како да ове безвољне и слабо мотивисане службенике у војним униформама претвори у борце који ће бити у стању да задрже контролу над територијама заузетим током очекивано успешног француског блицкрига. Изнад свега, од његовог решења зависи колико дуго ће хиљаде француских војника морати да остану у врелој земљи у којој, поред великог броја грађана који не крију одушевљење и захвалност, није мало оних који Осаму бин Ладена доживљавају као инспирацију и највећег идола.

Живот је музика

Званично, памук је главни малијски извозни производ. У стварности, то је музика. Велики број људи широм света открио је богатство и лепоту малијске музике – од моћних женских вокала са зеленог југа земље, до лењих и меланхоличних гитара и напрслих гласова са прашњавог севера. (Тешко је изабрати, али мој фаворит је Уму Сангаре.) Мислим да је мало зналаца који би оспорили тврдњу да не постоји земља у којој је већа количина музичког талента распоређена по глави становника, иако јој суседни Сенегал "дише за вратом".

У Малију, музика је најважнија споредна ствар на свету. Долази из безброј импровизованих фризерских салона – обично састављених од дрвене столице, сточића и огледала које је наслоњено на бандеру са које се, уз помоћ малог мита, може украсти скупа и недоступна струја за сијалицу, радио и електрични бријач. Чућете је око поднева у сенци сваког великог дрвета које пружа уточиште од паклене врућине. Увек ме је изнова фасцинирало колико велики део скромних средстава којима располажу Малијци троше на батерије и старе акумулаторе у којима још увек има довољно струје само за радио који крчи или прашњави касетофон.

Иако све више људи има мобилне телефоне, ретко ћете некога видети да разговара или куцка поруке. За већину, мобилни је музички уређај који не захтева компликовану акумулаторску логистику или лоше (и прескупе) кинеске батерије. Једна од значајнијих грана "мале привреде" у Малију су тезге са соларном батеријом на крову и компјутером прекривеним вешто скројеном пластичном кошуљицом, где ће вам, за 500 постколонијалних франака (један долар) изабрану музику пребацити у мобилни телефон.

Мали "ретко" улази у домове грађана Србије. Ипак, постоји један, нажалост тужан, изузетак који је везан баш за музику. Ауторке Пешчаника, слушане емисије која се обраћа грађанима Србије који презиру наш збркани свакодневни "Оријент", изабрале су Али Фарка Туреов сахарски блуз како би обликовале звучну слику Србије коју доживљавају као опасну, ружну и тужну земљу у којој је, како тврде, "европски" опредељеним људима увек лоше. Такав култур-расизам је, истини за вољу, сасвим европски. Већ вековима, свако "зло" у Европи постане веће ако га неко повеже са исламом и Африком. У Малију су сједињена оба баука и зато не треба да чуди да је баш тај комадић Африке овде употребљен како би се слика лоше Србије учинила још више претећом.

Сјај и беда "Француске Африке"

Западна и Централна Африка су одавно постале неоколонијално "француско двориште", касица-прасица политичких партија и председничких кампања и профитабилан забран парадржавних корпорација. Од Сенегала и Малија до Руанде и Бурундија, централноафричких "геноцидних близанаца", тешко је наћи значајнији догађај током протеклих педесетак година формалне независности бивших француских и белгијских колонија – од бројних несрећа и трагедија до много ређих развојних успеха – у коме Француска није имала кључну улогу. Франсоа-Ксавијер Вершав, неуморни хроничар неоколонијалног мешетарења, написао је да је "зависност одржавана коришћењем нелегалних, тајних и срамних метода" и да Frannjafrique представља највећи скандал француске републике.

Од краја (формалне) колонијалне владавине 1960. године, Француска елита је "својом" Африком управљала помоћу диригованих пучева, специјалних јединица и мреже неформалних институција и опскурних ликова. Један од живописнијих "људи из сенке", и европских господара живота и смрти у Подсахарској Африци осамдесетих година, био је Жан-Кристоф Митеран, син француског председника, познатији по надимку Папамади (тата ми је рекао). Подсхарски регион је био "игралиште" и за Марка, за многе криминогеног сина Маргарет Тачер, који је из своје раскошне виле у Кејптауну управљао неуспелим пучем у Екваторијалној Гвинеји 2004. године.

Иако је стандард живота у бившим британским колонијама данас виши него у некадашњим француским поседима, постоји једна ствар у Подсахарској Африци на коју Французи можда могу да буду поносни. Француска брутална "цивилизаторска мисија" оставила је Африканцима много мање насилно наслеђе. Мерено бројем жртава, pax franca је 22 пута мање крвав од британског, 85 од белгијског, а чак 114 пута од оног најнељудскијег, португалског наслеђа.

Француска ипак полако губи утицај у региону. Афричке стратешке сировине су за француску привреду много мање важне него за динамичне производне економије Кине и Индије или метастазирану наменску индустрију ратоборне, хипермилитаризоване Америке. С друге стране, афрички потрошачи су сувише сиромашни да би били важни за произвођаче скупих француских производа.

Напад на гасно поље у Алжиру

Накратко рат у Малију био је у сенци напада радикалних исламиста на гасно поље Бритиш петролеума на југу Алжира. Наоружани терористи као таоце су држали преко 700 запослених и претили њиховом смрћу у колико се не обустави војна акција у Малију, све док алжирска војска драму није окончала нападом приликом кога је убијено најмање 66 људи – 37 радника и 29 отмичара. Седморица странаца су се у време писања овог текста још увек водила као нестали. Убијени таоци потичу из осам земаља. До сада су владе САД, Велике Британије, Француске, Јапана, Румуније, Норвешке и Филипина саопштиле да су међу жртвама њихови грађани. Многи су наводно убијени пуцњем у главу. Алжирска војска је заробила тројицу нападача.

Алжирски званичници тврде да је четрдесетак терориста у Алжир упало са севера Малија, а не, како се до сада претпостављало, из Либије или Нигера. Наводно, отмичари потичу из Алжира, Египта, Малија, Мауританије, Нигера и Туниса. Најмање двојица терориста су поседовала канадски пасош. Очевици тврде да су нападачи тачно знали где се шта налази на гасном пољу, те да су свакако имали инсајдерске информације.

За владе западних земаља напад на гасно постројење у Алжиру је још један доказ, да је неопходна одлучна савезничка војна интервенција против исламистичких терористичких група у Сахарској регији. Премијер Енглеске Дејвид Камерон изјавио је да је Северна Африка постала "магнет за џихадисте", те да ће Британија дати свој допринос "рату против терора".

Насупрот томе председник Египта Мохамед Морси осудио је француску војну интервенцију у Малију. Исламистичка група под вођством Алжирца Моктара Белмоктара запретила је новим нападима упереним пре свега против Француске: Земља крсташа и ционистичких Јевреја платиће за своју агресију против муслимана на северу Малија, и то не само она већ и њени кметови.

(Време, 24 јануар 2013)