Pakao blažene lažljivosti

(Vreme, 4.2.2010)

"Zaista sam verovao. Zaista sam verovao, bez svake sumnje...", rekao je bivši britanski premijer Toni Bler, odbijajući da pred komisijom kojom je predsedavao DŽon Šilkot, 29. januara, prizna da je, kako bi opravdao ratne avanture u Iraku, obmanjivao britanski parlament i javnost o tome da Sadam Husein poseduje hemijsko oružje. Dok je govorio, često je stavljao ruku na srce, valjda da se, kao Klinton kad je izgovorio ono čuveno: "Nisam imao seks s tom ženom", u toku iskaza ne bi hvatao za nos, pa analitičari to tumačili kao govor tela koji otkriva laž.

Blerovo ime su na transparentima i u novinskim naslovima odvajanjem slova B odavno pretvorili u reč lažov – B(liar) – i to mora biti ponižavajuće za njega, koji je gradio imidž i politiku na moralnom imperativu, za koga je moral, navodno, bio ključni kamen kušnje. Jedan novinski komentar njegovu iračku politiku opisuje kao mešavinu amaterizma i evangelističkih uverenja. Bler je, inače, konvertit u katoličanstvo, te "iračke" 2003. godine je sa ženom stajao pred papom Pavlom II, a 2007. je objavljeno da je prešao u katoličanstvo. Osnovao je Tony Blair faith fondation, a 2009. je sa nekoliko univerziteta lansirao i postdiplomski program "Vera i globalna inicijativa".

Bler, međutim, nije postupio baš hrišćanski kada je odbio da izrazi kajanje zbog bilo čega. Ponavljao je da je važno da mu se ne postavljaju pitanja iz marta 2003, već ona iz 2010: šta bi bilo da je Sadam ostao na vlasti? Išao je i korak dalje u zastupanju neke vrste humanitarnog antidiktatorskog krstaškog pohoda: ponovio je poziv svetskim liderima da preduzmu vojnu akciju i protiv Irana, koji je opisao kao opasniji, nego što je to bio Irak pod Sadamom Huseinom.

Možda misli i da su i Albanci pogrešili što su spomenik u Prištini podigli Klintonu, a ne njemu. Kaže da je još pre Klintona i Buša podržavao nasilno svrgavanje diktatora po svetu i tzv. humanitarnu intervenciju. U svoje zasluge ubrajao je akcije NATO u Bosni, i Kosovo, i obaranje Slobodana Miloševića, i smenu režima u Sijera Leoneu i talibane.

Za nas je to saslušanje interesantno zbog Blerovog objašnjenja, za ovdašnje aktere velikih političkih borbi devedesetih verovatno ponižavajućeg, da je akcija protiv Sadama Huseina bazirana na metodama koje su dovele do obaranja Slobodana Miloševića u Srbiji 2000, a to su podrška opozicionim grupama i optuživanje Sadama za ratni zločin tokom iračke invazije na Kuvajt 1990.

(NE)JEDINSTVEN SLUČAJ: Možda se ovde, u Srbiji, prerano nameće zaključak da se, osim pred Međunarodnim sudom pravde, opet, eto, i u pojedinim državama predvodnicama intervencije 1999. raspravlja o našem "jedinstvenom slučaju" kao i o legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti devet godina kasnije. Međutim, ako se pritešnjeni Bler osvrnuo na "naš jedinstven slučaj", to možda samo znači da on veruje da je to upečatljiv primer koji pojačava njegovu, inače, ponižavajuću poziciju, ili naprosto podseća da je tada imao visok rejting, pa prebacuje odgovornost na narod.

Bler je negirao da je s američkim predsednikom DŽordžom V. Bušom, na ranču u Krofordu u Teksasu 2002, godinu dana pre intervencije u Iraku, sklopio ugovor potpisan krvlju (izraz Kristofera Mejera, bivšeg britanskog ambasadora u SAD). Rekao je samo da je obećao "da će biti s njim". Buš ga je, posle, na tužnom kraju svog mandata, u januaru 2009. odlikovao predsedničkom medaljom slobode. Odavno su Blera nazvali "Bušovom pudlicom", a kad je podneo ostavku, politički komentator "Flit strita" Robert Haris je napisao roman Duh (The Ghost), u kome je jedan od likova britanski premijer pod uticajem CIA, koji predstavlja karikaturu Blera. U novembru 2007. bilo je objavljeno da će po knjizi film snimiti Roman Polanski. Film je navodno u produkciji, a Polanski se bori sa grehom mladosti.

Blera su u iračkom saslušanju zapravo samo pitali: ako si znao da Sadam Husein nije imao hemijsko oružje, zašto si obmanuo javnost u vezi sa razlozima za ulazak u rat i tamo poslao 45.000 britanskih vojnika? Drugo pitanje je čisto retoričko: ako si mislio da Sadam stvarno ima hemijsko oružje zašto si vojnike izložio riziku i poslao ih tamo bez dovoljne zaštite? Hemijsko oružje nije pronađeno, a neki komentari kažu da je jedino hemijsko oružje koje je Sadam imao bilo ono koje mu je došlo sa zapada za rat protiv Irana, koje je upotrebio za gušenje unutrašnje pobune, a nije ga upotrebio prilikom ratovanja u Kuvajtu.

ŽRTVE: Bivšeg britanskog premijera u haškoj ćeliji Slobodana Miloševića vide ipak samo autori elektronskih pisama čitalaca. U pozadini Blerovog saslušanja je pre svega neraspoloženje britanske javnosti zbog 179 poginulih britanskih vojnika u iračkom ratu. Braneći se, Bler nije suočavan sa civilnim žrtvama u Iraku, a nad kojima se svet zgražava.

Po jednoj računici, žrtve na Bliskom istoku su čak 285 puta veće od žrtava 11. septembra. U Kragujevcu 1941. je bilo 1:100. Procene o iračkim žrtvama između 2003. i 2009. kreću se od 100.000 i idu čak do 600.000 poginulih i oko 3,9 miliona interno i eksterno raseljenih. Organizacija Iraq Body Count (IBC) na osnovu medijskih izveštaja objavljuje procenu o 94.902–103.549 civilnih žrtava intervencionističkih i pobunjeničkih akcija, unutrašnjih sukoba i povećanog kriminalnog nasilja. Svetska zdravstvena organizacija objavila je rezultate istraživanja Iraq Family Health Survey u 9345 domaćinstava širom Iraka na osnovu kojeg se procenjuje da je od marta 2003. do juna 2006. bilo 151.000 stradalih.

Druga procena The Lancet study dostiže 654.965 vanrednih nasilnih i nenasilnih smrti. To uključuje i smrti zbog povećanog bezakonja, degradirane infrastrukture, slabe zdravstvene zaštite. U toj brojci, 31 odsto je stradalo nasilnom smrću, a među njima od puške 56 odsto, od bombe-automobila 13 odsto, od neke druge eksplozije 14 odsto, vazdušnog napada 13 odsto, u incidentima dva odsto.

Anketa Opinion Research Business – ORB poll, sprovedena u avgustu 2007, dolazi čak do broja od 1.033.000 mrtvih. Do nje se došlo tako što je 2000 odraslih Iračana, odabranih po reprezentativnom uzorku, odgovorilo na pitanje da li je neko iz njihovog domaćinstva ubijen u ratu – 22 odsto je odgovorilo da je izgubilo nekog člana porodice.

I druge asocijacije objavljuju podatke o žrtvama: poginulo je 136 novinara, 1315 lica angažovanih po ugovoru (da kuvaju, da peru veš, da popravljaju infrastrukturu, da prevode, da analiziraju obaveštajne podatke, da čuvaju zatvorenike, da štite vojne konvoje, da razvoze vodu). Ali Hali iz Iračke LGBT grupe u Londonu tvrdi da je stradalo 680 gejova i lezbejki.

Da li podastiranje tih podataka nagoveštava da je Irak groblje koncepta humanitarne intervencije i takozvanog čistog rata radi širenja demokratije? Da li je to saslušanje samo prigovor amaterizmu ili "suđenje" intervencionizmu?

Robert Fisk u Indipendentu: "Video sam da je Bler bio uspešan u Iraku, kao što je bio u Gazi prošle godine. Sve postaje bolje i bolje. Život u Iraku je bolji – bolji nego što je bio 2007, 2003, 2002 pa i 2001. Shvatio sam. Pre invazije, za sve je bio kriv Sadam. Posle invazije za sve su krivi Al kaida i Iran. I, verovatno ćemo sada upasti u Iran?"

Tekst Roberta Fiska nosi naslov "Čista savest Tonija Blera" i podseća na nekadašnje izveštaje iz Vijetnama: "Krv je tekla preko mojih cipela u sobi za hitne intervencije bagdadske bolnice marta 2003, ljudi s fosfornim opekotinama vrište, starac iz čije prazne očne duplje kaplje krv na maramicu, gomila dekomponovanih tela u bagdadskoj mrtvačnici, krici – oh da, urlici i tužbalice. A onda, lord Bler juče, sedi u Centru za konferencije ‘Kraljice Elizabete II’ u svom oh-so-clean biznis odelu, sa svojom oh-so-clean crvenom mašnom, u svojoj oh-so-clean beloj košulji, sa svojom oh-so-clean savešću... Razlika između pakla bola i pakla blažene lažljivosti..."

Posle okončanja povlačenja britanske vojske iz Iraka u julu 2009, britanska vlada se saglasila da se povede nezavisno javno saslušanje o iračkom ratu. Toni Bler nije prvi britanski bivši premijer kome je zapalo da stane pred specijalnu istražnu komisiju. Pre njega raznim povodima u takvoj situaciji našli su se i Margaret Tačer i DŽon Mejdžor. Praksa nezavisnih javnih saslušanja je davno i duboko ukorenjena u britanski politički život. Obično do toga dolazi onda kada objašnjenja vlasti o nekom važnom pitanju ne zadovoljavaju javnost. Formiranoj komisiji je omogućen neograničen pristup svim dokumentima, pa i tajnim, a takođe joj je dato i pravo da pozove svakoga koga smatra za potrebno. Komisiji predsedava ser DŽon Čilkot, poznati pravnik. Od nje očekuju nepristrasno objašnjenje zbivanja povezanih sa slanjem britanske vojske u Irak. O rezultatima istrage komisija obaveštava javnost, a ne vladu, parlament ili kraljicu. Komisija nije sud, ona ne može i nije dužna da ikoga okrivljuje. Ako se pokaže da je neko lice krivo, ti fakti neće biti skrivani. To saslušanje je, kako izgleda, ipak više povezano s britanskim sistemom kontrole i ravnoteže vlasti (check and balance). Osnovno pitanje glasi: da li vlada ulazi u rat s osloncem na procene, studije i planove Ratnog kabineta, ili se oslanja na intuiciju premijera, na podršku njegovih ljudi, i na manipulaciju javnim mnjenjem. Preterano korišćenje takozvanog spina Blerov prethodnik DŽon Mejdžor je poodavno nazvao "porno politikom". Da je to bilo nešto žešće od pornografije, govori i samoubistvo vladinog eksperta za naoružanje Dejvida Kelija, koji je bio izvor BBC-ija za prilog o tome kako su procene obaveštajnih službi da Sadam može da upotrebi hemijsko oružje za 45 minuta doterane. Izveštaj takozvane Hatonove komisije je svojevremeno oslobodio vladu odgovornosti, a štampa je napadala taj izveštaj.

Neke je pominjanje Balkana podsetilo i na Blerov govor u Ekonomskom klubu u Čikagu aprila 1999, u kome je on promovisao doktrinu o slučajevima koji i bez odobrenja Ujedinjenih nacija opravdavaju vojne intervencije protiv brutalnih režima. On je tada, kada bombardovanje Srbije nije davalo željeni psihološki efekat, uz izraze gađenja zbog ogavnih zločina, tražio da radi dostizanja humanitarnih ciljeva Klinton naredi kopnenu vojnu intervenciju i bez mandata UN.

Govorio je tada kako je NATO razorio veći deo Miloševićevih vazdušnih snaga, četvrtinu radarskih sistema, rafinerije, linije komunikacije ka Kosovu; vojnu infrastrukturu, veliki deo skladišta municije, da je moral jugoslovenske vojske počeo da puca, a da je OVK sada veća i da ima veću podršku nego kad je Milošević počeo akciju protiv nje.

Uveravao je taj ekonomski forum kako je uvek smatrao da će ta kampanja zahtevati vreme. Kao što je verovao da nema alternative vojnoj akciji, tako je uveren da nema alternative nastavku vojne akcije dok se ne postigne uspeh: povratak izbeglica i povlačenje srpskih vojnih i paravojnih formacija s Kosova i – prihvatanje sporazuma iz Rambujea.

Tada je rekao i kako veruje da je Slobodan Milošević uverio sebe da će Alijansa pući, ali da je siguran da će Klintonovo vođstvo obezbediti jedinstvo i da je uspeh jedina strategija. "Na svoj pedeseti rođendan NATO mora prevladati..."

Dodao je još i to da se pre dvadeset godina oni (zapadna alijansa) ne bi borili na Kosovu, da bi se povukli, a da je činjenica da su sada angažovani zapravo rezultat širokog spektra promena – kraj hladnog rata; promena tehnologije; širenje demokratije. Veli da se svet promenio na fundamentalniji način, da globalizacija nije samo ekonomski već i politički i bezbednosni fenomen.

Nudio je spektar intervencionističke argumentacije – da su mnogi od domaćih problema na Zapadu izazvani na drugoj strani sveta, da finansijska nestabilnost u Aziji urušava poslove u Čikagu i u njegovom Daramu, da siromaštvo na Karibima znači više droga na ulicama u Vašingtonu i Londonu, da konflikt na Balkanu dovodi više izbeglica u Nemačku i u SAD. Po toj logici, sada bi trebalo da usledi invazija na Volstrit.