Orvel, Hegel, Katolonija i kosovska zamka

Za mlade države bez sveopšteg priznanja poput Kosova, učestvovanje u organizacijama, konferencijama ili međunarodnim sportskim takmičenjima, na kojima pokazuju svetu njihove nacionalne simbole, nasušna je potreba za sopstveno konsolidovanje kao suverenih aktera. Uprkos zvaničnoj težnji olimpizma da "doprinese izgradnji mirnog i boljeg sveta obrazovanjem mladih kroz sport bez diskriminacije bilo kakve vrste, a u duhu prijateljstva, solidarnosti i fer-pleja", uvek se radilo o idealnom podijumu za isticanje nacionalnog ponosa i patriotizma, često nespojivih sa proklamovanom solidarnošću bez granica.

Malo znači to što su se oko 6% sportista koji su se ove godine takmičili u Koreji rodili u drugim zemljama od onih čije su zastave nosili. Za njih je važna pobeda. Za zemlje koje ih usvajaju, jačanje nacije i otadžbine. Za MOK i galaksiju multimilionera koja izdržava ovu veliku globalnu mućku, nastavak tog velikog biznisa.

Kosovo se već devet godina bori, sa nejednakim rezultatima, od 17. februara 2008., da njegovo jednostrano proglašenje nezavisnosti od Srbije, flagrantnim kršenjem u tom trenutku važećeg srpskog i međunarodnog prava na njegovoj teritoriji, bude prihvaćeno od strane svih država i međunarodnih organizacija. Podijumi, medalje i zastave predstavljaju ubrizgavanje morala i propagande koje se ne sme propustiti. Među aktuelnim zvaničnicima MOK-a, od kojih su neki i istaknuti Katalonci poput zamenika generalnog direktora, Perea Miroa (Pere Miró), i Huana Antonia Samarana Salisaksa (Juan Antonio Samaranch Salisachs), sina bivšeg predsednika MOK-a, kosovski Albanci naišli su na čvrstu podršku kada im je španska Vlada, još jednom pogrešno procenjujući, zabranila nošenje odeće sa imenom njihove zemlje na Svetskom prvenstvu u karateu održanom u Madridu prošle nedelje i upotrebu imena Kosova na sportskim semaforima. Za Miroa, Samarana i njihove prijatelje iz Španskog olimpijskog komiteta (ŠOK), pod predsedništvom Alehandra Blanka (Alejandro Blanco), bila je to kap koja je prepunila čašu. Njihovi protesti zbog specijalnih viza i zabrane da kosovski Albanci defiluju sa svojom zastavom na Sredozemnim igrama u Taragoni u junu bili su uzaludni.

Ovog puta su zapretili da će mobilisati svih 206 nacionalnih olimpijskih komiteta za bojkot Španije ako Vlada ne promeni stav. Ova je prihvatila pregovore i, prema pismu španskog MSP-a ŠOK-u i MOK-u, objavljenom prošle srede, obavezala se da kosovskim sportistima na budućim takmičenjima dâ isti tretman kao i svima ostalima. "Španska Vlada će omogućiti kosovskim sportskim delegacijama koje se takmiče u Španiji potrebne vize i dozvoliće im upotrebu njihovih simbola, himne i zastave u skladu sa olimpijskim protokolom", navodi MOK u svom saopštenju. Bila je ugrožena kandidatura Pirineja-Barselone za Zimske olimpijske igre 2030. i separatistički članovi ŠOK-a iz Katalonije, u bliskim vezama sa Prištinom i MOK-om, pritisnuli su Vladu da popusti.

Od prvog dana kosovske nezavisnosti, španska diplomatija se našla u manjini, sa lošim kartama u ruci, stavljajući na kocku legalne principe u jednoj partiji koja se, kao gotovo sve separatističke, rešava silom a ne pravom.

Na Kosovu je uvek bilo tako. Koalicija zapadnih zemalja, na čelu sa Nemačkom i NATO-om kao oružanom silom, pretvorila je 15.000 gerilaca i terorista u oslobodilačku vojsku, razbila teritorijalni integritet jedne zemlje i, uz pomoć Stejt departmenta (Medlin Olbrajt (Madeleine Albright)) i bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija (Martti Ahtisaari), izmislila genocid kako bi opravdala jedan nelegalni rat, zamenila srpske vlasti međunarodnom administracijom i, posle 10 godina, priznala nezavisnost Kosova koje nije ispunjavalo pravne uslove za to. Tako postupivši, napravili su opasan presedan i izgubili moralni legitimitet, kao što je ukazala profesorka Araseli Mangas(Araceli Mangas), za osudu potonjih ruskih intervencija u Gruziji i Ukrajini.

Srbija je podnela žalbu na tu odluku, ali, u presudi iz 2010, Međunarodni sud pravde, uprkos mišljenju najznačajnijih španskih stručnjaka za međunarodno pravo i izveštaja tadašnje legalne savetnice španskog MSP-a, Konsepsion Eskobar (Concepción Escobar), podržao je kosovsku nezavisnost ukazujući da "nije bila nelegalna". Od tog trenutka, španski zvaničnici ostali su bez pravnih argumenata.

Sa više nego dovoljnim razlozima za brigu zbog mogućeg domino efekta među unutrašnjim separatizmima, Španija je nastavila da ističe svoje legitimno pravo nepriznavanja kosovske nezavisnosti, zajedno sa ostale četiri zemlje EU (Grčka, Slovačka, Rumunija i Kipar) i još 31 državom (među kojima su Rusija, Kina, Indija i glavne latinoameričke zemlje). "Priznati jednu političku zajednicu kao državu znači objaviti da ispunjava uslove koje zahteva Međunarodno pravo" (Lauterpaht (Lauterpacht)). A ti uslovi, sadržani u Konvenciji o pravima i dužnostima države (Montevideo, 1933.) - postojano stanovništvo, definisana teritorija, vlada koja je sposobna da stupa u odnose sa drugim državama - uvek su bili osporavani i ostaju nedovoljni.

Postoje dve preovlađujuće teorije: pozitivistička, zasnovana na Hegelovim spisima (XIX vek), po kojoj država ne postoji dok je ne priznaju kao takvu druge države, i deklarativna, koja smatra dovoljnim proglašenje državnosti, bez obzira na spoljno priznanje. Španija je od prvog dana bila zastupnik prve teorije za Kosovo, ali, kao što su toliko puta tvrdili Hose Ignasio Toreblanka (José Ignacio Torreblanca) i ostali autori iz Evroskog saveta za međunarodne odnose (ECFR, soroševsko-atlantistički tink tenk, jedan od najglasnijih zagovornika kosovske nezavisnosti u Španiji, prim. prev.), bez ikakvih šansi za uspeh.

Poslednjih godina Španija pokušava da sačuva obraz koristeći svoj položaj unutar EU za podsticanje konačnog dogovora između Srbije i Kosova koji bi razrešio diplomatski čvor i omogućio budući ulazak obe zemlje u Uniju, ali pregovori su se obili o zid razmene teritorija, toliko pogubnih u međuratnoj Evropi koje se ovih dana sećamo povodom stogodišnjice primirja u Prvom svetskom ratu.

Ruski i kineski veto u Savetu bezbednosti sprečili su za sada ulazak Kosova u OUN a španski veto je kočnica ulasku Kosova u EU i NATO, ali nisu sprečili njegovo učlanjenje 2009. u MMF i Svetsku banku. Vlastodršci u Prištini računaju na podršku skoro svih evropskih zemalja i očekuju da će uskoro ući i u Interpol. Predsednik Sančez (Sánchez) i ministar Borelj (Borell) suočavaju se sa zatrovanim nasleđem, prihvaćenim još u vreme Vlade Sapatera (Zapatero) i kasnije takođe Rahoja (Rajoy). Kao što je priznao Miro, "sukob traje već dve godine, sa dve različite vlade", i ispostavili su ultimatum Sančezu. Delimično zato što je pokušao da pritisne tamo gde nije dobro odmerio svoju snagu, a delimično i zbog njegove početne slabosti. Odgovornost treba da bude podeljena između odgovornih u MSP-u i Vladi od 2008.

Za separatističke pokrete poput onog u Kataloniji, koji smatraju da je kucnuo čas za traženje jednog nepostojećeg prava na nezavisnost koju nikad nisu imali, svaki događaj ili olimpijsko takmičenje na njihovoj teritoriji prilika je za promociju, preko vidljivosti i propagande, separatističkog cilja. Podržavajući Kosovo, podržavaju sami sebe.

Ako su se usudili da zloupotrebe za isti cilj najozbiljniji atentat počinjen u Španiji još od 11. marta 2004., sa 15 žrtava, -svaka konferencija za medije tadašnjeg šefa Katalonske autonomne policije, Đuzepa Ljuisa Trapera (Josep Lluís Trapero), ličila je na promociju sopstvene zemlje pred svetom ignorišućiostatak Španije -, suprostaviće se i svakoj akciji bilo koje španske vlade koja pokuša da im se suprotstavi.

Felipe Saagun (Felipe Sahagún) je profesor međunarodnih odnosa na madridskom Komplutense univerzitetu i član Uredničkog saveta dnevnog lista "Mundo".

(“Mundo” — prevod sa španskog P. P.)

(Izvor: https://bit.ly/2DCpa38)