Odnosi Rusije i država Srednje Azije

„Od izvesne tačke nema više povratka. Do te tačke valja dospeti.“

Franc Kafka 

Šta Rusija želi da postigne u Srednjoj Aziji – na prostoru pod kojim se podrazumevaju Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Turkmenija i Tadžikistan?

Odgovor je vrlo jednostavan – Rusija želi da tamo osigura preovlađujući politički i vojni uticaj, ključnu ulogu u eksploataciji i transportu nafte i gasa, ali i da dugoročno obezbedi položaj tamošnje ruske manjine. Međutim, na trusnom području na kome se prepliću i suočavaju brojni interesi, i to interesi moćnih aktera kojima oni pridaju veliki značaj, sve to nije lako ostvariti.

Da ukratko vidimo šta je Ruska Federacija do sada postigla od onoga što želi, na koji način je to učinila i kakve su perspektive njenih odnosa sa zemljama regiona?

Značaj Srednje Azije za Rusiju

O značaju velikih srednjoazijskih zaliha nafte i gasa, uglavnom u krajevima oko Kaspijskog mora, u doba kada su nalazišta fosilnih goriva pri kraju u mnogim regionima koji njima tradicionalno snabdevaju velike svetske potrošače ne treba ni govoriti. Koliko god se pričalo o novim, bezbednim i mnogo produktivnijim tehnologijama za proizvodnju nuklearne energije i drugim alternativama za fosilna goriva, nema ni nagoveštaja da će ona brzo izgubiti sadašnji značaj.

Kada bi neko drugi imao kontrolu nad većim delom nalazišta nafte i gasa u Kazahstanu (pouzdano raspolaže sa oko 3–4 odsto utvrđenih svetskih zaliha nafte, a smatra se da su one i veće), Turkmeniji (u pogledu rezervi gasa peta je zemlja u svetu, a po nekim procenama, njena nedovoljno ispitana nalazišta nafte nisu bitno manja od kazahstanskih) i Uzbekistanu (spada među prvih 10 zemalja sveta u pogledu rezervi prirodnog gasa), odnosno obezbedio kanale za masovnu dostavu tih energenata na svetsko tržište, Rusija – koja sada direktno ili indirektno kontroliše tek nešto manje od 10 odsto poznatih svetskih rezervi nafte i oko 30 odsto zaliha prirodnog gasa (a prema nezvaničnim procenama, ruske, turkmenske, pa i kazahstanske rezerve nafte i gasa su znatno veće od obelodanjenih) – više ne bi bila garant, i to bez alternative, energetske bezbednosti Evrope, sa političkim uticajem koji uz to ide.

O geopolitičkom značaju Srednje Azije za Rusiju lako je zaključiti i na osnovu letimičnog pogleda na mapu Evroazije. Granica Rusije sa Kazahstanom duga je skoro 7 hiljada kilometara, a u mnogim zonama je bez ikakvih većih prirodnih barijera, odnosno severni deo te zemlje gotovo je usečen u Sibir (i sa njegovim južnim delom predstavlja prirodnu celinu). Neprijateljski režimi u Srednjoj Aziji, pogotovo skloni upotrebi islamističkih ideja, ne samo da bi ugrozili rusku manjinu u regionu i stvorili dodatni prostor za delovanje čečenskih i drugih terorista protiv Rusije, već bi ti režimi predstavljali i mnogo veću opasnost za Rusiju.

Počevši nedaleko od same kazahstanske granice, pa sve do srca Rusije, proteže se pojas sa višemilionskom muslimanskom populacijom (Baškiri, Tatari). Koliko god ona bila lojalna Rusiji i prihvatila evropski stil života, odnosno ne bila verski zadrta, požar koji bi nedaleko od nje buknuo predstavljao bi ozbiljnu pretnju za Moskvu. Da i ne govorimo o drugoj vrsti opasnosti, tj. šta bi za Rusiju značilo kada bi se na njenim granicama, i sa južne strane, pojavio NATO.

Ne treba zanemariti ni pitanje kriminala. Preko Srednje Azije ide „put droge“ iz Avganistana i drugih regiona koji su njeni značajni proizvođači i „izvoznici“. Tu prolaze i značajne magistrale trgovine ljudima, nelegalne migracije, šverc oružja, itd. Ako ruske vlasti ne bi imale mogućnost da u borbi protiv organizovanog kriminala sarađuju sa administracijama zemalja Srednje Azije, i to na savezničkim osnovama, mnogo veće teškoće bi imale kada bi do njenih granica stigao neumanjeni talas svih pomenutih negativnih pojava.

Očekuje se da će se širom naše planete do sredine 21. veka pojaviti nemali broj, i to često velikih, oblasti u koje neće biti pametno zalaziti, niti će biti dobro imati ih blizu svojih granica. Za Rusiju je, zbog svega rečenog, od velikog značaja da to ne bude slučaj sa Srednjom Azijom, odnosno njenim delovima (a pogotovo ne kada je reč o Kazahstanu). Tim pre što u Srednjoj Aziji živi, i bez obzira na loše demografske prognoze (zbog niskog nataliteta, a ne više toliko zbog iseljavanja), i u naredim decenijama će u njoj živeti dosta Rusa.

U Centralnoj Aziji sada ima gotovo 5,5 miliona Rusa (a bilo ih je do pre 20 godina preko 9 miliona), odnosno u njoj živi rusofonska populacija od oko 15 miliona ljudi (uz Ruse tu spadaju i Ukrajinci, Belorusi, Nemci, Grci, Tatari i mnogi urbani Kazasi i Kirgizi, a delimično i Uzbeci i Tadžici, pogotovo kada žive van matičnih republika). Rusi i dalje predstavljaju značajan deo stanovnika većih gradova Srednje Azije, ali i preovlađujuće, kako gradsko, tako i seosko, stanovništvo severnog i istočnog Kazahstana, odnosno veliku manjinu u centralnom Kazahstanu i na severu Kirgizije.

Politika Rusije prema državama Srednje Azije

Boris Jeljcin je, radi lične vlasti, olako žrtvovao SSSR i ostavio milione Rusa van granica nezavisne Rusije, odnosno prihvatio da međudržavne granice, bukvalno preko noći, osvanu duboko unutar ruskog istorijskog, geopolitičkog, ekonomskog i etničkog prostora. Kako bi bio eliminisan federalni centar i Borisu Jeljcinu trasiran put ka tronu, ostavljeno je ono što su vekovima stvarali ruski vladari, a na neki način i sovjetski generalni sekretari.

Naravno, Rusija se nije odrekla dominantne uloge i zaštite ruskog stanovništva na postsovjetskom prostoru. Međutim, u novonastalim okolnostima, resursi, pa i volja oslabljene i demoralisane Rusije za energično delovanje u tom pravcu bili su umanjeni. Uz to, i oni koji su donedavno bili pod vlašću Moskve počeli su na nju da gledaju drugim očima, sa mnogo manje straha i poštovanja, a sa mnogo više nacionalnog osećanja i ponosa. Svesna toga, Moskva je vodila realnu politiku. Tako da uludo ne traći umanjene resurse i šanse, odnosno da korist od njenih postupaka ne bude manja od štete. Nastojala je da jasno vidi gde može da očuva svoju dominantnu poziciju (Kirgizija, Tadžikistan), i gde mora po svaku cenu da to postigne (Kazahstan), odnosno gde treba da se usredsredi na to da nijedna druga sila ne ispuni prazan prostor, tj. zadobije preovlađujući uticaj (Uzbekistan, Turkmenija).

Bez obzira na sve teškoće sa kojima se suočavala Rusija, i u onim zemljama koje su ulagale napore da se svestrano emancipuju od Moskve, mnogo toga je iznutra radilo njoj u prilog. Ipak su nekadašnji ruski posedi u Srednjoj Aziji ekonomski, kulturno, politički, ali i u svakom drugom pogledu ostali upućeni na Rusiju. Vekovne veze se ne kidaju lako i bez strahovitih posledica, a pitanje je koliko je i pametno kidati ih sa naprednijima od sebe.

Toga su bili svesni u Alma-Ati, Taškentu, Ašhabadu. Otuda, tamošnje vlasti su – doduše asimetrično – prihvatale razne ruske inicijative za povezivanje bivših sovjetskih republika. Pogotovo što je Moskva postupala vrlo obazrivo, uz puno uvažavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta novonastalih država. A politički uticaj nastojala je da učvrsti i zaključivanjem ekonomskih aranžmana koji nisu uvek bili povoljni za Rusiju, a bili su od velikog značaja za srednjoazijske zemlje u fazi bolne tranzicije.

Štaviše, Rusija se više nego odmereno postavila i u odnosu na rusko pitanje. Meko je nastojala da doprinese poboljšanju statusa ruske manjine i ruskog jezika, a energično je obeshrabrivala želje ruskog stanovništva, tamo gde su one eventualno i postojale i bile realne, da krene putem odvajanja od Kazahstana. Tek kada su vlasti jedne od zemalja srednje Azije (Turkmenije) prešle svaku meru, Rusija je ozbiljnije stala u zaštitu pripadnika svoje dijaspore. A i to se desilo tek sredinom ovog milenijuma, kada je na vlasti bio Vladimir Putin, a ne Boris Jeljcin, a zemlja već ekonomski ojačala i povratila poljuljano samopouzdanje.

Blaga politika Rusije, sudeći po rezultatima, pokazala se opravdana. Rasturanje SSSR-a nije bilo razumno, ali kada se to već desilo, izgleda da bi bilo kontraproduktivno da je onemoćala Rusija postupala tako da uplaši i od sebe otera zemlje Srednje Azije. Ovako, pokazala im je da ih uvažava i prihvata kao nezavisne države, i da one mogu, u skladu sa svojim potrebama i civilizacijskom upućenošću, da joj se bez straha okrenu. Tako je čak i položaj ruskog stanovništva, zavisno od države do države, postepeno postao dobar ili bar solidan.

Rusija je mogla da podrži, pa i podstakne, kazahstanske Ruse da od prostranih oblasti uz rusku granicu, gde su većina, stvore svoju nezavisnu državu, da se pripoje Rusiji ili da unutar Kazahstana omeđaju svoje oblasti i zahtevaju konfederalizaciju zemlje. No, da je tako nešto ruska vlast bila spremna da učini, ne bi ni prihvatila rasturanje SSSR-a. Bez većih teškoća, na ovaj ili onaj način, Moskva je mogla politički da konsoliduje Sovjetski Savez, i onda kada je počeo ozbiljno da se ljulja, odnosno mogla je pre raspada da nametne nov model razgraničenja. Za to nije blagovremeno postojala volja, a naknadni potezi tog tipa – izuzev kada ne bi bili isprovocirani direktnim ugrožavanjem ruskih vitalnih interesa ili prava ruskog naroda – sigurno bi bili kontraproduktivni.

Da je kojim slučajem, umesto da insistira na punopravnosti Rusa u Kazahstanu i Kirgiziji – gde ih najviše ima – Moskva odvojila Severni i Istočni Kazahstan (što nikada ni formalno, ni neformalno nije ni nagovestila), ugrozila bi položaj polovine ruskog naroda u Srednjoj Aziji, koji tu ne živi. Ruska Federacija bi nepovratno pokvarila svoje odnose sa državama regiona, i učinila svoj geopolitički položaj mnogo nepovoljnijim (imala bi, samo nešto južnije, dugu, otvorenu granicu, ali tada već sa neprijateljski nastrojenim susedom). A geopolitička realnost je da je od islamsko-fundamentalističkog prodora iz Avganistana i susednih zemalja u muslimanske oblasti nekadašnjeg SSSR-a najefikasnije braniti Centralnu Aziju u celini (i preko nje potencijalno ugrožene delove Ruske Federacije), na njenim južnim prirodnim granicama. Uz to, srednjoazijska nafta i gas, od koje bitno zavisi dominantna ruska uloga kao energetskog snabdevača zemalja EU, ne nalaze se na područjima sa ruskom većinom, a rusko učešće u njegovoj eksploataciji i kontrola nad njegovim izvozom dugoročno bi bili na klimavim nogama.

Nakon faze izvesnog zazora prema Rusiji, iz straha da se ne ugrozi tek stečena nezavisnost i želje da se pojača uloga matičnih naroda republika Srednje Azije, na uštrb slovenskog stanovništva, stvari su počele da dolaze na stanje koje – s obzirom na istorijsku upućenost, koja se manifestuje na svim važnim poljima – figurativno možemo da nazovemo prirodno! Države Srednje Azije su se ponovo, na ovaj ili onaj način, okrenule Moskvi!

U njima je već dostiglo ozbiljne razmere, i nastavlja da raste, ekonomsko (i to u strateškim sektorima), političko, vojno, prisustvo Rusije. Tome je pogodovalo i to što dok se Rusija prema njima odnosila kao prema sebi ravnima, SAD su nastojale da nad njima uspostave svoju hegemoniju. I oni režimi koji su sa Vašingtonom koketirali bili su za njega tek privremeno dobri, dok uz pomoć narandžastog prevratničkog talasa ne budu instalirane još pogodnije vladajuće garniture.

To su tamošnji vlastodršci shvatili i umnogome se distancirali od SAD. Na njihovu odluku da tako postupe uticalo je i ono što su videli da se dešava tamo gde je, nedaleko od njihovih granica, Vašington uspostavio svoju okupacionu upravu. Kako je opravdano rekao Sergej Markov, direktor ruskog Centra za politička istraživanja: „Svojim postupcima u Avganistanu i Iraku SAD su pokazale da njihovo prisustvo dovodi jedino do bujice islamizma i narkomafije“.

Modeli organizacionog povezivanja Rusije i zemalja Srednje Azije

Kako bi očuvala svoj uticaj na postsovjetskom prostoru i obezbedila institucionalne okvire za međusobnu saradnju korisnu u raznim oblastima za zemlje koje su vekovima bile delovi jedinstvenog državnog prostora, Rusija je uložila velike napore kako bi bile stvorene, i uistinu zaživele, razne međunarodne organizacije na prostoru bivšeg SSSR-a. U okviru njih odvija se i organizaciono povezivanje Moskve sa zemljama Srednje Azije.

Organizacije na koje ćemo se osvrnuti su Zajednica nezavisnih država, Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti, Evroazijska ekonomska zajednica i Šangajska organizacija za saradnju. Specifičnost ŠOS-a je u tome što ta organizacija, za razliku od ostalih pomenutih, ne obuhvata samo države članice ZND, tj. bivše sovjetske republike, već i Kinu, a postoji i mogućnost da joj pristupe druge zemlje, pre svega Iran, Mongolija i Indija.

1) Zajednica nezavisnih država (ZND)

Sve države Srednje Azije pohitale su da krajem decembra 1991. pristupe Zajednici nezavisnih država, čije su stvaranje inicirale Rusija, Ukrajina i Belorusija, sa ciljem da nekadašnjim sovjetskim republikama pomogne da sarađuju na svim poljima gde smatraju da je to za njih korisno, odnosno da se pomogne da „razvod braka“ bude što manje bolan, u vezi sa svim onim gde žele da se u punoj meri osamostale.

Godine 1993. usvojen je status Zajednice, po kome države članice treba da rade na daljem razvijanju jedinstvenog tržišta i koordiniraju spoljnu politiku, ali i da sarađuju na planu odbrambene politike i javne sigurnosti, odnosno da usklađuju imigracionu politiku. Ciljevi ZND-a bili su umnogome odraz nove ruske spoljne politike, koja je definisana iste godine kada je donet i status ZND. Ona je, na pragmatičnim osnovama, podrazumevala energično delovanje Rusije kako bi njen uticaj ostao dominantan na prostoru „bliskog inostranstva“, tj. prostora nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Mnogo toga se u narednim godinama nije odvijalo onako kako je Moskva želela, ali ipak je i uz pomoć ZND-a – pogotovo u vreme kada nije imala dovoljno snage i prostora da lansira proces potpunijih integracija – Rusija uspela da asimetrično očuva svoj uticaj u Srednjoj Aziji, ali i drugim delovima nekadašnjeg SSSR-a (osim kada se radi o baltičkim republikama koje nisu pristupile ZND-u).

2) Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB)

Posle raspada SSSR-a pojedine njegove članice – uključujući i sve republike Srednje Azije izuzev Turkmenije – sklopile su Dogovor o kolektivnoj bezbednosti. U pitanju je bio odbrambeni aranžman, u skladu sa kojim se napad na jednu od članica smatra napadom i na druge članice.

Zemlje koje su potpisale Dogovor o kolektivnoj bezbednosti složile su se 2002. godine da saveznički odnosi budu podignuti na viši nivo, da odbrambena saradnja preraste u celovit savez, sa zajedničkim organima. To je sadašnja Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti(ODKB).

Njene članice su Rusija, Belorusija, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgizija i Jermenija. Postoji realna mogućnost da Organizaciji pristupe i neke druge zemlje, a nedavno su se lideri postojećih zemalja članica dogovorili da zajedničke odbrambene napore podignu na još viši nivo. Odlučeno je da budu formirane stalne zajedničke snage za brzu intervenciju, kao i Fond za upravljanje krizom od 10 milijardi dolara.

3) Evroazijska ekonomska zajednica (EAEZ)

Po uzoru na nekadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu, niz članica Zajednice nezavisnih država započeo je rad na stvaranju celovitog carinskog sistema, jedinstvene ekonomske politike i uistinu zajedničkog tržišta.

Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija i Tadžikistan krajem 2000. godine osnovale su Evroazijsku ekonomsku zajednicu, a 2006. godine, u svojstvu punopravnog člana, njoj se priključio i Uzbekistan. Pošto se ekonomske integracije, više zbog različitog stepena ekonomskog razvoja nego političke volje, nisu u punoj meri odvijale onako kako se to očekivalo, 2006. godine stvoren je carinski savez između Rusije, Belorusije i Kazahstana, a odlučeno je da mu se druge članice Zajednice sukcesivno priključuju kada za to budu spremne.

U vreme dok je Rusija bila slaba, a vlasti zemalja Srednje Azije mislile da im ne preti opasnost od SAD, nastojale su da ostvaruju regionalne integracije na dva koloseka. Uporedo sa povezivanjem u kome je učestvovala i Rusija – uz izgovor da je u to vreme van EAEZ-a i ODKB-a bio za region značajni Uzbekistan – stvorena je Organizacija centralnoazijske saradnje (OCAS). Njen cilj je bila saradnja u političkoj, ekonomskoj, naučnoj, ekološkoj, kulturnoj i bezbednosnoj sferi.

OCAS-u su pristupile sve zemlje Srednje Azije, izuzev Turkmenije. No, kako je Rusija jačala, a SAD počele da se prepoznaju kao opasnost od strane članica OCAS-a, ta organizacija je počela da gubi prvobitan smisao (delimičnog integrisanja regiona bez učešća Rusije). Prvo je Ruska Federacija primljena u njene redove, a onda je ona faktički i ukinuta. Pošto je i Uzbekistan stupio u Evroazijsku ekonomsku zajednicu, Organizacija centralnoazijske saradnjeje sa njom integrisana.

Ovde treba pomenuti i Jedinstveno ekonomsko prostranstvo (JEP), projekat ekonomskih, a u Moskvi se očekivalo u sledećoj fazi i političkih integracija Rusije sa tri države koje su etnički, istorijski, ekonomski i strateški za nju najznačajnije. Uz Ukrajinu i Belorusiju, tu spada i, u kontekstu ove priče, za nas bitni Kazahstan. Međutim, pošto je ubrzo nakon početka rada na stvaranju JEP-a došlo do promene vlasti u Ukrajini, na njeno čelo je došao antiruski nastrojen V. Jušenko, pa je ta zemlja odlučno počela da koči dalje integracije (a i pre toga im iskreno nije bila naklonjena). Stoga, one se između tri preostale pomenute zemlje sada prvenstveno odvijaju kroz preostale navedene organizacije (i to, u slučaju EAEZ-a, kako smo videli, asimetrično, ubrzano u odnosu na druge članice).

4) Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS)

Rusija, Kina, Kazahstan, Tadžikistan i Kirgizija tokom 1996–1997. godine međusobno su zaključile sporazume u cilju podizanja nivoa poverenja u odbrambenoj sferi i smanjenja prisustva vojnih snaga u pograničnim rejonima. Tako je, mada još na neformalnim osnovama, stvorena Šangajska grupa. Ona je 2001. godine prerasla i u formalnu regionalnu međunarodnu organizaciju. Njen osnivač je bio i Uzbekistan, koji u to vreme Rusiji nije bio naročito naklonjen.

Jačanje vojno-bezbednosne saradnje zemalja Srednje Azije, Rusije i Kine inicijalno je povezano sa građanskim ratom u Avganistanu i islamističkom opasnošću koja je pretila regionu. U strahu od nje, vlade zemalja Srednje Azije su intenzivirale saradnju sa svojim moćnim susedima, od kojih su, bez obzira na izraze prijateljstva, donekle i zazirale. Štaviše, pošto su se odlučile za vojnu operaciju protiv Talibana, a precenjujući svoju moć i perspektive jačanja svog prisustva u Srednjoj Aziji, tzv. šangajske integracije nisu mnogo zabrinule ni Vašington. Otuda im se priključio i Uzbekistan, dok je još vodio računa o volji SAD.

Dok je Vašington sagledavao kratkoročnu korist, računajući da će sve udesiti kako mu odgovara čim reši prioritetne probleme, Kina i Rusija su od početka imale u vidu i ograničavanje uticaja drugih moćnih država, a pre svega SAD, u Srednjoj Aziji. U vreme kada je stvorena Šangajska organizacija za saradnju ona je kao prioritetni cilj imala borbu protiv međunarodnog terorizma i separatizma u Srednjoj Aziji. Tako je zvanično i danas. Međutim, svima je postalo jasno da je ona indirektno od antiterorističke organizacije i zone stvaranja vojno-političkog poverenja postala svojevrsni vojni savez.

U oktobru 2007. godine članice ŠOS-a potpisale su Memorandum o saradnji sa Organizacijom o kolektivnoj bezbednosti, koja predstavlja klasični vojni savez. Tako je, makar na nekim poljima, i u nekoj meri, sa njim povezana i Kina. Cilj ŠOS-a i ODKB-a, kako izjavljuju ruski i kineski zvaničnici, i dalje nije da konkuriše NATO, već se unutar ŠOS-a vojna saradnja uspostavlja u domenu borbe protiv terorizma i separatizma, a u okviru ODKB-a radi generalnog osiguravanja vojno-političke bezbednosti država članica, ali svima je očito da obe regionalne organizacije, odnosno njihovo umrežavanje, ima za cilj da Severnoatlantsku alijansu drži podalje od regiona Srednje Azije.

Naravno, daleko je od toga da je ŠOS onoliko homogena organizacija kao što su one u kojima Rusija nema istinsku konkurenciju. Štaviše, dok Rusija ŠOS posmatra pre svega u vojno-političkom ključu, Kina želi da ona poprimi i ekonomsku dimenziju. Drugim rečima, da postane zametak jedinstvenog tržišta koje bi obuhvatilo i Kinu, a postoje nagoveštaji da Peking priželjkuje i slobodno kretanje radne snage kao što je slučaj u EU. To ne nailazi na simpatije Rusije, pa i zemalja Srednje Azije, uplašenih od potencijalne kineske demografske ekspanzije i uspostavljanja njene ekonomske premoći. Ipak, bez obzira na to, u pogledu odnosa prema Kini, države Srednje Azije nisu jedinstvene.

Uzbekistan i Kazahstan, nastoje – izbegavajući ono što smo pomenuli da bi moglo da ih ugrozi – da sa Kinom razvijaju što bliže odnose. Time te zemlje žele, od kada su se distancirale od Vašingtona, da stvore novu protivtežu ruskom uticaju. Što se tiče Kirgizije i Tadžikistana, oni dosledno slede politiku Moskve. Još treba napomenuti i to da i ona ima svoj plan za obuzdavanje uticaja Kine unutar ŠOS-a. To je protežiranje Indije, tj. zagovaranje ideje da bi i ona trebalo da postane punopravna članica Šangajske organizacije. Inače, države posmatrači, od kojih neke i žele da postanu njeni punopravni članovi, uz Indiju su i Pakistan, Mongolija i Iran.

Odnos zemalja Srednje Azije prema Rusiji

Kada se radi o odnosu prema Rusiji, države Centralne Azije uslovno možemo da podelimo u četiri grupe. Prvu čine Kirgizija i Tadžikistan, zemlje koje su bezrezervno orijentisane na Rusiju. Kazahstan doživljava Rusiju kao strateškog partnera, prema njoj je u principu lojalan, ali ipak nastoji da ima i alternativnog, ako ne strateškog, onda bar vrlo bitnog partnera. Uzbekistan je u jednom periodu vodio umnogome proameričku politiku, iako je izbegavao da se konfrontira sa Rusijom, dok je Turkmenija dugo išla putem svojevrsne „nesvrstanosti“, a sada se opredelila za asimetričnu neutralnost, tj. nepristupanje bilo kakvim regionalnim vojno-političkim ili ekonomskim organizacijama, ipak uz razvijanje posebnih ekonomsko-političkih odnosa sa Rusijom.

1. Kazahstan

Kazahstan je zemlja regiona sa najvećom ruskom (26 odsto stanovništva) i rusofonskom populacijom (oko 50–55 odsto stanovništva) u Srednjoj Aziji. Kazaški srednji i viši slojevi po pravilu i u kućama govore ruski i prihvataju rusku kulturu kao svoju. Rusko stanovništvo, koje je šezdesetih godina činilo više od 40 odsto populacije zemlje, i dalje je kompaktno nastanjeno u severnim i istočnim rejonima Kazahstana, koji se naslanjaju na Rusiju, a u značajnoj meri je zastupljeno i centralnom Kazahstanu, kao i u većim gradovima u drugim njegovim oblastima. Rusi igraju važnu ulogu u biznisu (lokalni Rusi su vlasnici mnogih uspešnih firmi), nauci, kulturi, zdravstvu, iako nemaju veću ulogu u političkom životu na nivou centralne vlasti (mada su bitan faktor na lokalnom nivou u krajevima u kojima žive).

Upućenost Kazaha na Rusiju, ruski jezik i rusku kulturu neretko je tolika da se i poistovećuju sa zemljom čiju civilizaciju doživljavaju kao svoju. Mnogi od njih Rusiju i ne doživljavaju kao istinsko inostranstvo, odnosno mentalno nastavljaju da žive u okviru nestale federacije. To zna i kazahstanska vlast, a i sama je, makar u kulturno-jezičkoj sferi, plod takvog stanja stvari.

Osećanje pripadnosti ruskom civilizacijskom krugu, ali i strah da bi takva osećanja velikog dela Kazaha, kao i postojanje značajne ruske manjine, mogli da ugroze suverenitet zemlje – bitno su uticali i utiču na politiku koju vodi Astana (glavni grad Kazahstana od 1998. godine, a do tada je to bila Alma-Ata).

Predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev nastojao je da sa Moskvom razvija ne samo bliske, nego i savezničke odnose. Uz osećanje svekolike upućenosti, u tome je udela imala i svest da bez obzira na moć Amerike i defanzivni položaj u kome se našla Rusija, ako bi se stvari loše razvijale sa širenjem islamističkog požara, jedino Moskva realno njegovom režimu može da priskoči u pomoć.

Imao je, s druge strane, Nazarbajev u vidu i to da ako bi njeni vitalni interesi bili ugroženi, Rusija uvek može da otvori rusko pitanje i da na drugi način ugrozi njegov lični položaj. Iz svih tih razloga, Kazahstan je dosledno, mada ne uvek sa istim poletom, pratio spoljnopolitičke inicijative Moskve na prostoru ZND generalno, a posebno u Srednjoj Aziji. No, trudio se i da razvija vrlo bliske, ako ne i savezničke veze i sa SAD, Kinom i Turskom.

Od kada je postalo jasno da Vašingtonu – makar na prostoru zemalja koje smatra važnim ulogom u geopolitičkoj igri na postsovjetskom prostoru – nijedan režim koji mu gotovo kvislinški nije pokoran, nije dobar, kazahstansko vođstvo je počelo da se udaljava od SAD, odnosno da se Moskvi približava na način da njihovi odnosi postaju uistinu saveznički i tamo gde to nije po volji evroatlantskih sila.

Kazahstan – koji je i ekonomski balansirao, i sredinom devedesetih čak i u eksploataciju svojih energenata uporedo sa ruskim kapitalom pustio zapadne kompanije (američke i britanske), i koji se uključio u projekat izgradnje naftovoda preko Kaspija, koji ima za cilj da se zaobiđe Rusija, pa je čak i blagonaklono gledao i na projekat „Nabuko“ – strateški se opredelio za energetsku saradnju sa Rusijom.

Nesumnjivo, u doglednoj budućnosti, gro kazahstanske nafte i gasa stizaće na svetsko tržište preko Rusije, a ruske i rusko-kazahstanske kompanije imaju obezbeđenu ključnu ulogu u njihovoj eksploataciji. Ipak, Kazahstan i dalje, što i nije nerazumljivo, ne želi bezrezervno da sedi samo na jednoj stolici. Umesto sa SAD, njegove vladajuće strukture sada razvijaju posebne odnose sa Kinom. Čak je i za premijera postavljen Karim Masimov, čovek školovan u Kini, i njoj vrlo naklonjen. Štaviše, Kazahstan i u okviru ŠOS-a, ponekada zastupa stavove koji su bliži kineskim nego ruskim.

No, sve to za Moskvu nije problem. U ključnim oblastima Rusija je osigurala svoju dominantni položaj u Kazahstanu, a izvesno balansiranje tamošnje vlasti, i kada Moskvi nije po volji, ne nanosi joj ozbiljniju štetu (niti usmeravanje dela kazahstanskog gasa i nafte prema Kini može da ugrozi ruski primat u energetskom sektoru).

Ništa ne ukazuje na to da bi to moglo i u doglednoj budućnosti da se desi, niti da bi pragmatični režim u Astani, od kada zna da pred sobom ponovo ima moćnu i samouverenu Rusiju, i pokušao da uradi nešto što bi Moskva istinski doživela kao neprijateljski postupak. S druge strane, Rusija je svesna da spoljnopolitički odušak koji postoji, a za nju nije istinski opasan (mada nekada nije baš ni prijatan), kazahstanskoj vlasti uliva dodatnu sigurnost i samopouzdanje.

2. Uzbekistan

Za razliku od Kazaha, nomadskog naroda bez imperijalne tradicije, Uzbeci su u regionu vekovima važili za „vladajući narod“. Njihove dinastije su bile na čelu emirata koji su dominirali južnim delom Centralne Azije. S obzirom na sedelački način života većine stanovnika današnjeg Uzbekistana, i postojanje razvijenih gradskih središta, tamo je i kultura bila na najvišem stepenu razvoja u čitavom regionu. Stoga je i rusifikacija imala mnogo manji domet. I u doba SSSR-a čak i urbani Uzbeci najčešće su u kućama govorili maternjim jezikom i bili mnogo odaniji nacionalnoj tradiciji nego Kazasi ili Kirgizi.

Inspirisani svešću o sopstvenom istorijskom značaju, vlasti Uzbekistana su još i pre nego što se SSSR raspao započele da vode relativno samostalnu politiku. Tim pre je administracija Islama Karimova posle proglašenja nezavisnosti pokušala da se otrgne od ruskog uticaja (kako bi ruski kulturni uticaj bio umanjen, čak je i ćirilica zamenjena latinicom), pa i da postane lider među državama Srednje Azije (Uzbekistan ima gotovo duplo više stanovnika od Kazahstana, mada je od njega siromašniji i mnogo manji).

Radi toga je Taškent nastojao da razvija vrlo bliske, gotovo savezničke odnose sa SAD. Doduše, daleko je bilo od toga da se nije trudio da i sa Rusijom zadrži dobre odnose, ali bilo je jasno šta mu je prioritet. U tom kontekstu, u doba američkog pohoda na Avganistan Taškent je jedva dočekao da dopusti otvaranje značajne američke vazduhoplovne baze na svojoj teritoriji (2001. godine).

Krajem devedesetih godina i početkom našeg milenijuma ne samo što je mlako pratio, pa i ignorisao nemali broj ruskih političkih, vojnih i ekonomskih inicijativa na postsovjetskom prostoru, već je i formalno 1999. godine istupio iz Dogovora o kolektivnoj bezbednosti. Ujedno, Uzbekistan je, zajedno sa Gruzijom, Ukrajinom, Azerbejdžanom i Moldavijom, stvorio organizaciju GUUAM, koja je, ako ne i formalno onda svakako suštinski, imala za cilj umanjivanje ruskog uticaja na prostoru bivšeg SSSR-a.

Na relaciji Vašington–Taškent–Moskva stvari su se radikalno promenile pošto je uzbekistanska vlast ugušila pobunu koja je izbila u maju 2005. godine. Nije potpuno jasno kakva je bila uloga SAD u pokušaju prevrata, ali je očito da je Vašington neprijateljski reagovao na mere koje je uzbekistanska vlada preduzela. Nema sumnje, ona nije vodila mnogo računa o ljudskim pravima, ali to nije činila ni dok je za račun Vašingtona usiljenim tempom radila na suzbijanju mreže islamskih ekstremističkih pokreta. To tada američkim vlastima nije smetalo, a tek kada su izazvale „narandžasti cunami“, kako bi učvrstile svoju dominaciju, setile su ljudskih prava.

S druge strane, Moskva je reagovala munjevito, i to pragmatično, i ubacila se u upražnjen prostor. Taškentu, suočenim sa pritiskom od strane Zapada i pretnjom da se unutrašnja kriza produbi, očajnički je bila potrebna podrška, Rusija ju je ponudila, i preko noći su saveznički odnosi uspostavljeni.

Uzbekistan je napustio GUUAM, koji je time izgubio jedno U (sada je GUAM), a Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti dobila je još jednog člana. Uzbekistan je 2006. godine pristupio vojno-političkom savezu kojim dominira Rusija (a on je mnogo više od nekadašnjeg Dogovora o kolektivnoj bezbednosti iz koga je prethodno istupio), kao i Evroazijskoj ekonomskoj zajednici. Štaviše, punim kapacitetom uključio se i u ŠOS, čiji je ranije bio relativno rezervisani član.

Pošto je doneo odluku o spoljnopolitičkoj preorijentaciji, Taškent je gotovo preko noći zatvorio američku vazduhoplovnu bazu „Karši-Hanabad“, koja je otvorena u jeku približavanja Uzbekistana Vašingtonu. Američke trupe su munjevito, do kraja 2005. godine, bile prinuđene da napuste strateški važnu bazu, a ona je, u kontekstu pristupanja Uzbekistana ODKB-u, prepuštena ruskoj vojsci (koja do tada nije bila značajnije vojno prisutna u toj zemlji).

Uporedo, Rusija je zaključila i povoljne energetske aranžmane. „Gasprom“ je 2007. godine dobio na eksploataciju najvažnija gasna nalazišta, kao i punu kontrolu nad izvozom gasa iz Uzbekistana. Time su zaokruženi vitalni ekonomski, vojni i politički interesi Moskve, u toj, uz Kazahstan najbitnijoj, zemlji Srednje Azije, u kojoj i dalje živi velika ruska manjina (oko 1 milion Rusa, tj. 5 odsto stanovnika zemlje, odnosno rusofonska populacija od oko 15 odsto, u koju uz pripadnike raznih manjina, spada i deo gradskih Uzbeka, pogotovo u prestonici, tj. Taškentu). Iako Taškent i dalje pokušava da se manje od drugih srednjoazijskih saveznika Moskve veže za Rusiju (npr. jedino Uzbekistan od svih članicama ODKB-a ne prihvata da njegove jedinice budu trajno uključene u zajedničke snage za brzu intervenciju, već insistira da se to radi po potrebi), ipak je, na način koji zadovoljava Kremlj, uveo svoju zemlju u „ruski klub“.

3. Turkmenija

Saparmurat Nijazov, bez preterivanja, i po demokratskim standardima Srednje Azije koji nisu na visokom nivou, bio je klasični diktator postsovjetske Turkmenije. Samoproglašeni Tukmenbaša („vođa Turkmena) nastojao je da svoju „veličinu“ projektuje i na međunarodnu politiku zemlje. Pomalo po uzoru na Tita, i kao on prilično vešto, nastojao je da vodi politiku nevezivanja ni za jednu silu. Nju je olakšavalo ogromno gasno i naftno bogatstvo slabo naseljene zemlje.

Turkmenija – iako se trudila da sa Rusijom, preko koje je išla mreža gasovoda do Evrope, odnosno od koje je njegova ekonomija oslonjena na izvoz gasa bila zavisna, očuva dobre odnose – nije postala član nijedne proruske regionalne organizacije o kojima smo govorili, izuzev ZND (gde je takođe bila relativno pasivna). Ašhabad je izbegavao da se čvršće poveže za Moskvom. No, za razliku od Uzbekistana bio je i principijelan. Nije težio ni na uspostavljanju savezničkih odnosa sa Vašingtonom.

Stanje se donekle promenilo pošto je započela narandžasta faza američke politike na prostorima bivšeg SSSR-a. Dok je Uzbekistan, koji se našao pod udarom, otpočeo približavanje Moskvi, lider Turkmenije, u strahu za svoju vlast, pokušavao je nervozno da nađe izlaz, vodeći nedovoljno profilisanu politiku, koja se kretala između pokušaja da se kupi američko poverenje i izolacionizma. Zemlja je napustila i ZND, distancirala se od država regiona, odnosno od šangajskih integracija koje su bile u jeku.                                                                            

U zemlji nije bilo organizovane opozicije, koja bi uz nečiju pomoć mogla da ugrozi režim, ali on se bojao raznih drugih mogućnosti za spoljno delovanje protiv njega. No, Nijazov nije dovoljno dugo poživeo da vidimo šta bi proizašlo iz njegovih spoljnopolitičkih i unutrašnjopolitičkih eksperimenata. Njegov naslednik, Kurbankuli Berdimuhamedov, započeo je politiku otvaranja, modernizacije, pa i blage demokratizacije zemlje. Ujedno, ne narušavajući politiku neutralnosti, otpočeo je sa približavanjem Moskvi.

Turkmenija je i dalje van većine pomenutih, za Srednju Aziju relevantnih, međunarodnih organizacija, ali se vratila u ZND, i ozbiljnije pustila ruski kapital u energetski sektor. Takođe se dugoročno opredelila i za strateško gasno partnerstvo sa Rusijom, tj. transport gasa prevashodno preko njenog sistema gasovoda (oko 90 odsto turkmenskog gasa ide preko ruskog sistema gasovoda, dok 10 odsto preuzima Iran), iako je ranije koketirala sa projektom „Nabuko“.

Administracija novog predsednika dogovorila se sa Moskvom o velikim ulaganjima u modernizaciju postojećeg sistema gasovoda, pa su time dugotrajno obezbeđeni ruski interesi u toj zemlji, koja je u regionu najbogatija gasom. Ako u budućnosti bude i izgrađen gasovod koji bi Turkmeniju povezao sa Kinom, što vlasti u Ašhabadu priželjkuju kako bi makar sa te strane obezbedili disperziju svog izvoza, što Moskvi sigurno nije po volji, to ipak ne bi ugrozilo primat Rusije u sferi turkmenskog gasnog biznisa (ni njen status garanta energetske bezbednosti Evrope).

Planirani gasovod je mnogo manjeg kapaciteta od ruskog sistema gasovoda koji povezuje Turkmeniju sa evropskim potrošačima (pre svega Ukrajinom), a ruske kompanije su uključene u eksploataciju glavnih turkmenskih gasnih nalazišta. Pa ruski interesi ne mogu da budu zaobiđeni. Konačno, iako je Rusiji draže da bude ključni činilac u izgradnji energetske mreže prema Kini, i u njenom interesu je da se takva mreža razvija. Preterana oslonjenost na evropske potrošače za Moskvu nije dobra.

4. Kirgizija

Kirgizi su narod slične tradicionalne kulture kao i Kazasi. Transformacija njihovog društva iz nomadskog u sedelačko odvijala se pod vlašću Moskve. Otuda, lako su prihvatali mnogo toga iz domena ruske civilizacije (makar uz sovjetsku stilizaciju). Veliki deo gradskog kirigizskog stanovništva, pogotovo na severu zemlje, i danas koristi ruski kao osnovni jezik. Znanje kirgiskog jezika je – iako ga mnogi Kirgizi, kao i Kazasi, koji govore ruski, formalno navode kao maternji – neretko je tek rudimentarno. Situacija je bitno drugačija na jugu zemlje, gde je ruska populacija malobrojna, a oseća se veliki uticaj uzbečke i tadžičke kulture (srodne persijskoj).

Bez velikih kurentnih prirodnih resursa, kao što su gas i nafta, opterećen tranzicionim teškoćama, a u svakom pogledu upućen na Rusiju, Kirgistan nije ni pokušavao da vodi ni koliko-toliko balansiranu spoljnu politiku kao Kazahstan. Uostalom, Kirgistan se ne graniči sa Rusijom, i nema strahove od odvajanja dela teritorije sa ruskom populacijom – pa kulturna i svaka druga upućenost na Rusiju ne nalazi protivtežu u strahu od njenog prevelikog uticaja koji bi mogao da ugrozi suverenitet zemlje. Konačno, bez ruske podrške on je teško održiv. Siromašna zemlja opterećena brojnim problemima lako bi postala plen država koje žele da zagospodare regionom. Uz strah od Vašingtona, u maloj Kirgiziji priklještenoj između Kazahstana i Kine, postoji i zazor od uticaja Pekinga, pa i Astane.

Ruski politički, vojni i ekonomski uticaj, od raspada SSSR do danas, u kontinuitetu preovlađuje u Kirgiziji. Status ruske manjine je dobar (Rusa ima oko 10 odsto, a procenjuje se da je udeo rusofonske populacije oko 30 odsto). Na ime duga prema Rusiji ruske kompanije su preuzele kontrolu nad strateškim sektorima kirgistanske privrede, uključujući i energoprivredu koja ima velike potencijale.

Ništa se nije promenilo ni pošto je opozicija, koja je imala uporište na jugu, tokom lokalne „narandžaste revolucije“ zgrabila državno kormilo. Opozicioni lideri, od kojih su neki imali bliske veze sa SAD, pošto su preuzeli vlast, brzo su se preorijentisali na Rusiju od koje zavisi prosperitet njihove zemlje. 

Koliko Biškek i dalje vodi računa o tome da njegovi odnosi sa Moskvom budu dobri, ali i o punom uključivanju ruske manjine u politički život zemlje, govori i to što je premijer Kirgistana Rus – Igor Čudinov. A Kirgizija je i dalje maksimalno posvećeni član svih regionalnih organizacija iza kojih stoji Rusija, kao i ŠOS-a, gde dosledno sledi rusku politiku. 

Nedavno je Bikšek odlučio da preseče i jedinu „savezničku“ sponu koju je imao sa SAD. U doba američke intervencije protiv talibanskih vlasti u Avganistanu, a u dogovoru sa Moskvom koja je želela da se po region Srednje Azije potencijalno opasan režim obori, Kirgizija je dopustila Vašingtonu da na njenoj teritoriji otvori vazduhoplovnu bazu („Manas“). Rusija se u to vreme nije protivila privremenom američkom vojnom prisustvu u Kirgiziji, u čije savezništvo je imala poverenje (a drugačije su stajale stvari sa Uzbekistanom koji je se privremeno otrgao od njenog uticaja). 

Ipak, radi balansa, nedaleko od američke baze uspostavljena je ruska baza. Međutim, otkad je usled američke politike širenja Severnoatlantske alijanse na istok došlo do zatezanja odnosa sa Rusijom, njoj uspostavljeni vojni balans u Kirgistanu više nije bio po volji, a i lokalno stanovništvo i vlasti bile su revoltirane bahatim ponašanjem američkog personala. Otuda, pošto se dogovorio sa Moskvom o materijalnoj kompenzaciji usled gubitaka prihoda na ime američkog iznajmljivanja baze, Biškek je nedavno doneo oluku da ona bude zatvorena, odnosno da američki vojnici u roku od 180 dana moraju da napuste Kirgiziju. Bazu, koja je inače od velikog značaja za podršku američkim trupama u Avganistanu, verovatno će preuzeti ruske snage. 

5. Tadžikistan 

Pošto je postao nezavisan, Tadžikistan se našao u vrtlogu građanskog rata. U Avganistanu živi znatno više Tadžika nego u matičnoj državi (za razliku od ostalih naroda Srednje Azije, koji spadaju u tursku grupu, Tadžici pripadaju iranskoj grupi indoevropske porodice naroda). Otuda, čim je nestala gvozdena barijera, i dva dela istog naroda stupila u bliži kontakt, Tadžikistan je bio zahvaćen plamenom koji je već decenijama besneo iza njegovih južnih granica. Nije se tu radilo samo o mešanju avganistanskih sunarodnika, već i o lošem primeru koji je učinio da eksplodiraju narasle strasti u vezi sa nadmetanjem za vlast, pošto je u nestabilnom području nestala vrhovna vlast Moskve, i oslabio njen kapacitet da arbitrira među lokalnim klanovima. 

Rusija je bila svesna kakvu bi opasnost predstavljalo širenje opasnog požara po čitavoj Srednjoj Aziji, pa je bez obzira na sve teškoće u kojima se našla, i gubitak volje da vodi radikalnu politiku, morala i vojno da interveniše. Nastojala je da politički i ekonomski podrži one lokalne snage koje su bile sekularno, proruski nastrojene, a oružjem zaštiti južne granice Tadžikistana, odnosno spreči mešanje avganistanskih milicija u tamošnji sukob. 

Postepeno se situacija u Tadžikistanu politički stabilizovala. No, ruske trupe, i to relativno brojne, i dalje su raspoređene duž granice sa Avganistanom. Ujedno, u zemlji je veoma prisutan i ruski biznis. Kako u perspektivnom elektroenergetskom sektoru, tako i u drugim, manje kurentnim oblastima, kako bi u Tadžikistanu koliko-toliko bile konsolidovane privredne prilike. Ipak, i pored toga, zemlja ne bi mogla da opstane bez sredstava koja u nju stižu od brojnih gastarbajtera koji rade u Rusiji (šalju znatno više od vrednosti ukupnog izvoza zemlje). 

Sve u svemu, Tadžikistan u svakom pogledu zavisi od Rusije. Ta zemlja, sa starom civilizacijom, nikada nije bila naročito rusifikovana (Tadžici govore gotovo istovetan jezik kao i Persijanci, a od njih se razlikuju pre svega po veri – oni su uglavnom suniti, dok su Persijanci šiiti). Čak i u gradovima Tadžici su uglavnom i u doba SSSR-a sačuvali svoj jezik. 

Posle sticanja nezavisnosti nastojali su da ožive i one elemente nacionalne tradicije koji su bili marginalizovani (npr. masovno su derusifikovali prezimena). Ipak, od najviših do najnižih slojeva, danas su u punoj meri svesni da prosperitet i očuvanje i dalji razvoj evropskog civilizacijskog modela kome uglavnom teže direktno zavise od ruske podrške. Otuda, verovatno kao nikada pre, postoji konsenzus oko toga da je Rusija za Tadžikistan ne samo prvorazredni saveznik, već i vitalni oslonac. 

Rusija, Srbija i Srednja Azija 

Nakon raspada SSSR-a Jugoslavija je uspostavila diplomatske odnose sa svim državama Srednje Azije. Ambasada SR Jugoslavije otvorena je u Uzbekistanu, a u skladu sa razvojem ekonomskih odnosa, bilo je planirano da bude otvorena i u Kazahstanu. Za početak, tu je otvoreno predstavništvo, u to vreme još društvenog preduzeća „Progres“, koje je dosta radilo za republikama Srednje Azije. 

S obzirom na to da su države Srednje Azije udaljene od mora, odnosno da je železničko-drumski transport do njih skup, i oni naši proizvod koji generalno nisu nekonkurentni bili su preskupi kada stignu do tamošnjeg tržišta. To je važilo i za proizvod koji je u doba dok je SSSR strateške artikle radije kupovao od SFRJ nego na zapadu, a plaćanje bilo olakšano postojanjem kliringa, zauzeo istaknuto mesto na tržištu Srednje Azije. Radi se o semenskom kukuruzu Instituta „Zemun polje“, koji je u pogledu kvaliteta bio ravan najboljim zapadnim proizvodima te vrste. 

Svakako, nije malu ulogu imalo i to što je naš biznis bio bez podrške države, zaokupljene ratovima oko jugoslovenskog nasleđa i pritisnute sankcijama, dok su zapadne kompanije agresivno nastupale uz podršku svojih vlada i povoljnih kreditnih linija. Do kraja devedesetih gotovo da je obustavljen izvoz proizvoda iz Srbije u zemlje Srednje Azije. Tamo su nastavile ozbiljnije da posluju jedino srpske građevinske kompanije (ne računajući Srbe koji tamo imaju svoje firme, ali ne rade ozbiljnije sa Srbijom). U takvim okolnostima 2001. godine doneta je, ma koliko kratkoročno bila ekonomski opravdana, dugoročno nepromišljena odluka, da bude zatvorena naša ambasada u Taškentu. 

Bez obzira na nepostojanje ambasada, i gotovo nikakvu ekonomsku saradnju, naši odnosi sa zemljama regiona su dobri. Nijedna od njih nije priznala nezavisnost Kosova, niti je podržala agresiju na Srbiju 1999. godine. Strah od separatizma, inostranog intervencionizma, i svest da narušavanje međunarodnog prava male zemlje dovodi u arenu punu lavova, u slučaju većine zemalja regiona uticalo bi da na isti način postupe i da nemaju tako bliske odnose sa Rusijom. Tim pre ovako možemo da budemo mirni.   

To što je Rusija posle 2005. godine povećala svoj uticaj i u Uzbekistanu i Turkmeniji svakako bitno doprinosi tome da možemo da budemo sigurni da, izuzev ako bismo mi sami poklekli (što mislim da je nerealno), ni te dve zemlje neće nikada priznati nelegalni secesionistički postupak naše južne pokrajine. Međutim, da su odnosi ostali kakvi su bili pre nekoliko godina, ne znači da bar Uzbekistan, makar i protiv svoje istinske volje, u nekom trenutku ne bi podlegao američkom pritisku. 

Uticaj koji Rusija ima u regionu Srednje Azije najsigurniji je garant da će dugoročno biti uvažavani naši vitalni interesi vezani za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje, a produbljivanje naših ekonomskih veza sa Ruskom Federacijom možda doprinese tome da sve značajnije tržište Srednje Azije ponovo postane pristupačno za naše proizvode. 

Rusija i Srednja Azija – sadašnje stanje i perspektive 

Rusija je do danas uspela da u svim zemljama Srednje Azije uspostavi preovlađujući politički i ekonomski uticaj, a u većini njih osigurala je i ozbiljno vojno prisustvo. 

Eksploatacija, transport i prodaja glavnih resursa regiona, tj. nafte i gasa, direktno ili indirektno, uglavnom su u rukama ruskog biznisa (i posredno države). Štaviše, veliki deo spoljnotrgovinske razmene država Srednje Azije, i kada se ne radi o energentima, obavlja se sa Rusijom, odnosno odvija se unutar prostora EEAZ-a ili ZND-a, pa su one i na taj način zavisne od Moskve. 

Rusija u regionu ima ključnu vojnu ulogu. Izuzev Turkmenije, druge njegove zemlje su sa Moskvom povezane odbrambenim savezom, i u njima je ruska vojska uspostavila stalne baze ili druge vidove svog prisustva. Na posredan način i Kina je deo vojno-političkog aranžmana koji ima za cilj da evroatlantske sile drži daleko od Srednje Azije. 

Ruski jezik i kultura preživeli su buru nacionalnih strasti koja je izbila pošto su republike Centralne Azije stekle nezavisnost. Ruski je, uz jezike većinskih naroda, zvanični jezik u Kirgiziji i Kazahstanu. Viši i srednji staleži kazahstanskog i kirgistanskog društva uglavnom su ostali deo ruskog jezičko-kulturnog korpusa, a na Rusiju su u civilizacijskom pogledu upućeni i pripadnici gradskog stanovništva drugih republika Srednje Azije. Elitne škole, univerziteti, sredstva masovnog informisanja u Kazahstanu i Kirgiziji uglavnom funkcionišu na ruskom jeziku, a on je širom Srednje Azije ostao jezik poslovnog sveta, nauke i međunacionalne komunikacije. 

* * *

Sve što je Rusija u vezi sa uspostavljanjem svog uticaja u Srednjoj Aziji činila poslednjih godina radila je odmereno, na racionalnim osnovama, a ne ideološki motivisano kao nekadašnji SSSR. Stoga su i rezultati ruskog delovanja čvrsto utemeljeni i time dugoročno održivi. Štaviše, može slobodno da se kaže da je Rusija već došla, u duhu Kafkine izreke sa početka teksta, do tačke posle koje nema povratka na prethodno stanje. SAD su trajno potisnute iz Srednje Azije! 

Ruske kompanije su putem dugoročnih aranžmana uključene u energetski sektor Centralne Azije, tako da bez narušavanja zakonitosti i svojinskih prava teško je i zamisliti da bi Rusi mogli da izgube dominantu ulogu na tom, ekonomsko-politički, polju od globalno vitalnog značaja, a nerealno je da bi neko nasilno bio u stanju da ugrozi ruske pozicije.   

U vojnim, političkim i ekonomskim okolnostima, koje su stvorene u Srednjoj Aziji, kada bi u nekoj od tamošnjih zemalja, više hipotetički nego što je to realno, na vlast došle političke snage naklonjene Vašingtonu, ni one ne bi imale mnogo prostora za preduzimanje radikalnijih poteza. I kada bi se odlučile za labavljenje vojno-političkih veza sa Rusijom, ne bi se usudile da na protivpravni način ugroze ruske kompanije koje rade u energetskom sektoru, odnosno gasno-naftne aranžmane sa Rusijom. 

Svakome je jasno da bi Rusija u tom slučaju našla pogodne načine da efikasno interveniše, i onemogući nezakonito ugrožavanje svojih interesa, a u regularnim uslovima poslovanja, s obzirom na zauzete pozicije, Rusi nemaju pravu konkurenciju, niti će je imati u budućnosti koja se čak i samo nazire. Ako gasovod „Nabuko“ i bude izgrađen, on teško može da računa na značajnije gasne resurse iz Srednje Azije. 

* * *

Ima mišljenja da će u budućnosti na prostoru Srednje Azije doći do rivalstva između Kine i Rusije. Nema sumnje, velike sile ne znaju ni za šta drugo osim za interese, i smešno je i govoriti o nekakvom iskonskom prijateljstvu Rusa i Kineza, odnosno prirodnoj međusobnoj evroazijskoj upućenosti. No, baš zbog golih interesa, nadmetanje Moskve i Pekinga na prostoru Centralne Azije neće uzeti ozbiljnije razmere. Bez obzira na to što nadmetanja među njima već ima, i što će ga biti i nadalje. 

Rusija shvata da je za nju ne samo korisno nego i neizbežno da omogući Kini da u regionu, i to kroz direktnu saradnju sa tamošnjim zemljama (koja neretko zaobilazi Moskvu), delimično zadovoljava svoje energetske i generalno sirovinske potrebe. Time Moskva, i to na način koji sve planove Vašingtona čini iluzornim, proširuje interesnu grupu koja je spremna aktivno da se angažuju kako bi evroatlantske sile ostale van Srednje Azije. 

Moskva je svesna i da kinesko prisustvo u regionu, i mogućnost da i sa njom razvijaju ekonomsku, političku i vojnu saradnju, uliva dodatnu sigurnost bivšim sovjetskim republikama Srednje Azije, i da to, iako na prvi pogled deluje paradoksalno, pogoduje njihovom dugoročnom strateškom partnerstvu sa Rusijom. 

Iako energentima bogate zemlje Srednje Azije nastoje da produbljivanjem bliskih veza sa Kinom uspostave balans ruskom uticaju, on je suštinski neprikosnoven. Zemlje regiona se mnogo više plaše Kine, koja je i dalje u fazi demografske ekspanzije, i sve više pokazuje glad za resursima, nego Rusije. Koketiranje sa Kinom je površno, tek da se centralnoazijske zemlje ne bi osećale neprijatno zbog bezrezervne upućenosti na Rusiju. 

S obzirom na suštinski gledano mnogo veću povezanost zemalja Centralne Azije sa Rusijom nego sa Kinom, i formalnu vojno-političku ulogu Rusije u regionu, i već uspostavljen dominantan položaj u energetskom sektoru, koji bez otvorene konfrontacije ne može da bude narušen, Kina u Srednjoj Aziji ne može istinski da bude konkurent Ruskoj Federaciji, iako će u budućnosti nastojati da samostalno zahvati veći deo gasno-naftnog kolača nego što je to sada slučaj. 

Uostalom, energetska infrastruktura koju zemlje Srednje Azije, ali i Rusija nameravaju da grade kako bi srednjoazijska nafta i gas mogli u većim količinama da „poteku“ ka Kini – odnosno kako Moskva ne bi zavisila jedino od evropskog tržišta, a zemlje Srednje Azije od Moskve – ide u susret kineskim narastajućim energetskim potrebama. Između ostalog i zato, Peking je sigurno svestan da bi pokušaj ugrožavanja ruskog prvenstva u Srednjoj Aziji doveo do toga da šteta bude veća od koristi, i u doglednoj budućnosti nastojaće da izbegava ozbiljnije konfrontacije sa Moskvom. 

* * *

Za Rusiju rade, i dugo će raditi, važni društveni faktori, i to ne samo kada se radi o nadmetanju za Zapadom, već i sa Kinom. Pošto su nacionalne strasti splasle, a Rusija ponovo povratila svoj ugled i uticaj, značaj ruskog jezika i kulture samo će rasti. Tim pre što je, u okolnostima kada su nestali i iracionalni strahovi da Moskva namerava da okreće točak istorije unazad, i dovede u pitanje nezavisnost država Srednje Azije, oslabio zazor od velikog i moćnog nekadašnjeg „starijeg brata“. 

O značaju koji jezik ima, o vezama koje on uspostavlja među ljudima lepo govori opaska Ota fon Bizmarka. Kada su ga pitali šta je bio najvažniji događaj 18–19. veka, odgovorio je da je to činjenica da je engleski jezik postao dominantan u Severnoj Americi. Videli smo, na osnovu onoga što se dešavalo tokom 20. veka, da veliki pruski i potom nemački kancelar nije pogrešio, a vidimo i da je u velikom delu Srednje Azije osiguran dominantan položaj ruskog jezika! 

* * *

Na osnovu svega rečenog, jasno je da će, do sada nastala i učvršćena, simbioza ruske kulture i štita, sa naftom i gasom Srednje Azije, predstavljati jedno od utemeljenja ruske moći u 21. veku! Kako je rekao M. Goldman sa Harvardskog univerziteta: „Nafta donosi novac, a naftovod politički uticaj“, a možemo da budemo sigurni da će u vreme kada će proizvodnja gasa i nafte u Centralnoj Aziji biti na vrhuncu – što je period od 2020–2040. godine – a kada će fosilna goriva još zasigurno imati prvorazredan značaj, Rusija dominirati regionom. 

Na kraju, u vezi sa pričom o Srednjoj Aziji, da pomenemo i reči dekana moskovskog Fakulteta za međunarodnu privredu i spoljne poslove Sergeja Karaganova: „Dok je pre deset godina 80 odsto svetskih rezervi nafte i gasa bilo pod kontrolom Zapada i njegovih saveznika, danas je 90 odsto svetskih resursa, ne računajući američke, izvan njegove kontrole.“ Pa da li nam se onda isplati – čak ako i isključimo emocije koje nas sigurno ne vuku ka Vašingtonu i NATO – da ugrožavamo svoje dobre odnose sa Rusijom i perspektivu da postanemo balkansko energetsko čvorište radi evroatlantskih integracija? 

Šta god nam pričali domaći NATO lobisti, energetski interesi zemalja EU pre će utrti naš put do željenih evropskih integracija, nego što će to učiniti naše uvrštavanje u NATO ešalone. Ono bi nas udaljilo od Rusije, naše energetske perspektive, i, zbog slabljenja ruske podrške i nametnutog prilagođavanja volji „saveznika“, od realne mogućnosti za odbranu naših vitalnih nacionalnih interesa (Kosova i Metohije, statusa Republike Srpske). Racionalna procena budućih globalnih trendova, o kojima smo govorili u kontekstu razmatranja ruske politike u Srednjoj Aziji, a ne samo naše negativno iskustvo sa Severnoatlantskim savezom, odnosno naš tradicionalno prijateljski odnos prema Rusiji, rečito govore u prilog srpskog nepristupanja toj Alijansi.