Od ubistva Gadafija Libijom vlada haos, radikalni islamisti su topovsko meso u službi SAD

Nakon pada režima Muamera el Gadafija, iz sve ređih izveštaja koji nam dolaze iz Libije čini se da je stanje u ovoj zemlji iz dana u dan sve nestabilnije, kao i da cela zemlja tone u sve dublji haos. O stanju u Libiji danas, geopolitičkim ciljevima SAD i perspektivama razvoja situacije, za NSPM govori Frank Pućareli, bivši libijski diplomata i sadašnji predsednik francuske grupe Revolucionarnog internacionalnog komiteta, odnosno Gadafijeve vlade u egzilu.

Dve i po godine prošle su od smrti Muamera Gadafija, velikog borca za slobodu. Šta možete reći sada o Gadafijevom režimu i o tome šta je on uradio za libijski narod?

- Kada je Gadafi došao na vlast u državnom udaru (bez krvi) 1969, uz pomoć libijskih plemena, oslobodio je Libiju američkog i britanskog mešanja u unutrašnja pitanja. Ustvari kralj Idris je postavljen na vlast od strane zapadnjaka. Dolazeći na vlast Gadafi je nacionalizovao naftnu industriju i tražio je da Britanci i Amerikanci zatvore svoju vojnu bazu. Na primer, kralj Idris se dogovorio sa američkim kompanijama da plaćaju 10 centi za upotrebu nafte, što nije bilo gotovo ništa za libijski narod, koji je u to vreme bio među najsiromašnijima u Africi.

Tokom svoje vladavine Gadafi je bez prestanka razvijao državu u domenu ekonomije, zdravstva i obrazovanja. Navešću samo neke od primera njegove socijalne politike: besplatna voda i električna energija, besplatno zdravstvo i obrazovanje, u Libiji nije bilo velikih poreza ni PDV-a, stanovanje je bilo priznato kao univerzalno pravo jer je vlada svakom mladom bračnom paru davala kuću ili stan, poklanjajući im 50.000 dolara. Recimo, ako bi student studirao u inostranstvu država mu je plaćala 1.800 eura mesečno, a ako Libijac sa fakultetskom diplomom ne bi našao posao koji je odgovarajući njegovoj stručnoj spremi, vlada bi mu davala iznos mesečne plate dok ga ne bi našao. Bankarski krediti su bili bez kamate, a uvezene namirnice su bile subvencionisane za 50%, što je važilo za hranu, ali i vozila.

Kao dobar rukovodilac, Gadafi nije ostavljao libijski dug budućim generacijama. Nasuprot tome, Libija je imala devizne rezerve veće od 500 milijardi dolara. Pored svega toga, Gadafi je sprečavao razvijanje integrističkog islamizma, i borio se protiv tajne imigracije Afrikanaca u Evropi. Cilj mu je bio da stvori jednu neku afričku uniju, koja bi imala svoj monetarni fond i valutu, kako bi oslobodio kontinent zapadnog kolonijalizma. U Libiji je više od 3 miliona Afrikanaca radilo bez vize (samo arapskim, muslimanskim i crnačkim zemljama nije bila potrebna viza), a ta masa afričkih radnika je mogla da nahrani više od 20 miliona svojih sunarodnika, uglavnom rodbinu kod kuće, u svojim zemljama. U Libiji su vladali bezbednost i socijalni mir.

Kakva je trenutna situacija u Libiji?

- Od zapadnog državnog udara 2011, Libijom jednostavno vlada haos. Ova takozvana demokratska vlada, nametnuta i podržana od EU i NATO, nije priznata od strane samog libijskog naroda. Na poslednjim izborima, svega 8% populacije je glasalo, što pokazuje koliko je odbijanje libijskih građana prema ovom stranom mešanju. Integrističke milicije nameću svoju vlast silom u većim gradovima, a zapravo predstavljaju naoružane ruke Zapada. Dva i po miliona Libijaca koji su ostali verni Gadafiju se nalaze u egzilu, uglavnom u Tunisu, Alžiru, Maroku, Nigeru i Egiptu, i nemaju mogućnost da se demokratski izraze jer je Zelena partija, koja bi se zalagala za tekovine Muamera Gadafija, zakonom zabranjena.

Vlada koju su postavili zapadnjaci je na putu da privatizuje sva državna dobra, od centralne banke, preko naftne kompanije i telekomunikacija, do struje, vode, i ko zna čega sve ne. Pri tom, kao što sam spomenuo, veliki deo populacije je ostao veran zelenoj Libiji Muamera Gadafija, ali nemaju mogućnost da se izraze jer bi u najboljem slučaju bili uhapšeni, a u najgorem jednostavno pogubljeni. Neka libijska plemena, koja su snažna komponenta stanovništva, su potpuno isključena iz političkog procesa, što nikada nije bio slučaj za Gadafijeve vladavine. Nasilje, krađe, iznude i ustanci su svakodnevica u Libiji.

U Tripoliju recimo, stanovnici ne izlaze iz kuća nakon 17 časova, jer nije bezbedno, a u parlamentu je pre neki dan izglasan novi zakon po kome muž ima pravo da izbaci svoju ženu iz kuće ne ostavljajući joj ništa, što je bilo zabranjeno još 1984. Ni prava žena u Libiji više ne postoje. Znam da su svega toga Srbi svesni i da su s tim upoznati, jer su narod koji je izuzetno poštovao Gadafija, kao svog velikog prijatelja koji je bio uz njih kada je Srbiji bilo najteže.

Šta Srbi i drugi narodi mogu da nauče iz Gadafijeve borbe?

- Pre svega, Gadafi je dokazao da direktna demokratija i moć naroda mogu da funkcionišu u praksi. On je tokom svoje vladavine pokazao da nacija i narod mogu živeti slobodno od mondijalističkog ekonomskog sistema, silom nametnutog zapadnim narodima i tom delu sveta uopšte, kao i da svaki slobodan čovek može da se emancipuje od bankara i multinacionalnih kompanija, koje su natopljene krvlju naših prijatelja i naroda koji zaslužuju poštovanje, a od kojih su napravljeni robovi tog njihovog sistema.

Taj sistem su nametnuli korumpirani političari koje je iskvarila ta međunarodna mafija. Šta su bile Gadafijeve želje? U svom poslednjem govoru, tražio je od građana Evrope da stvore međunarodne revolucionarne komitete sa ciljem da razotkriju zločine NATO-a , naoružane ruke finansijskog imperijalizma, pa da se članovi tih komiteta organizuju, okupe i bore kako bi postali slobodni ljudi. Ne sumnjam da je srpski narod čuo tu njegovu poslednju poruku.

Možete li nam reći nešto o Zelenoj borbi? Da li su pro-Gadafijeve snage na putu da se ponovo ujedine?

- Zeleni otpor je i dalje veoma snažan u Libiji, neki bivši članovi revolucionarnih komiteta su se infiltrirali u vladu, integrističke milicije, policiju i novu libijsku vojsku koja se stvara. Razumećete, delikatno je ulaziti u detalje jer zeleni otpor deluje u senci.

Ipak, mogu vam reći da se Rusija, Egipat i Alžir približavaju snagama otpora, jer ove zemlje dobro razumeju da su jedino Zeleni u stanju da savladaju islamističku pretnju i vrate bezbednost, mir i prosperitet Libiji. Na političkom planu, pro-Gadafijevci planiraju da osnuju jednu zelenu partiju “Ujedinjena zelena Libija”, pa da potom da izvrše pritisak na zapadne vlade, čime bi pokazali da ta opcija postoji i da uživa pravu podršku libijskog naroda.

Imperijalisti iz SAD finansiraju ekstremne islamiste u Libiji i Siriji. Zašto su ekstremni islamisti povezani sa njima? Šta je tu američki interes?

- SAD manipulišu i služe se radikalnim islamistima kao topovskim mesom. Američka populacija ne prihvata da Amerikanci odlaze u ratove u daleke zemlje kako bi tamo bivali ubijeni (tu pre svega, mislim na Irak), a zarad interesa koji i nisu njihovi.

Zato SAD instrumentalizuju radikalne islamiste u muslimanskim zemljama, sa ciljem da unište države koje su uvek bile neprijatelji američkom ekonomskom imperijalizmu, kao što su Libija, Sirija ili Alžir. U tom poduhvatu SAD se uglavnom oslanja se na Tursku koja je članica NATO, ali i na Katar i Saudijsku Arabiju. One su uvek bile podržavane od SAD, i sva je prilika da će tako biti i ubuduće.

(Teša Tešanović – NSPM /Prevod: Luka Pušić)