Od evropske javnosti do evropskog građanskog društva

Intervju Jirgena Habermasa za mađarski Magyar Narancs, pitanja sastavioKristijan Simon (Krisztian B. Simon), uz pomoć Janoša Boroša (Janos Boros).

Trenutno se nalazimo u privrednoj krizi, čiji kraj još uvek ne možemo videti. Šta tim povodom možemo očekivati u buduće vreme? I koji su to problemi do sada došli sa krizom i borbom protiv nje, koji ponajviše uznemiruju?

Ja nisam ekonomista, ali znam da ni ekonomisti ne mogu odgovoriti na pitanje o nekoj pouzdanoj prognozi. Jedino je sigurno da račun za raspad kapitalizma, koji je pokretalo tržište finansija, ne plaćaju profiteri, već nezaposleni i normalni poreski obveznici, verovatno već vekovima.

U intervjuu za „Die Zeit“ smatrate da i u Evropi kriza može najaviti promenu velikih političkih strujanja. Ima li znakova ove promene plime i oseke koji bi mogli promeniti parametre javne diskusije?

U zapadnoevropskim zemljama za to ne vidim znakova. Nemačka televizija nas svake večeri zabrinjava vestima o propasti. Međutim, sve dok kratki radni programi koje finansira država odlažu velike lomove na tržištu rada, raspoloženje konzumenata je zaprepašćujuće dobro. Banke pritiskaju državu i špekulišu ne bi li čak i iz krize izvukle dobitak, dok političari, čini se, uopšte ne primećuju da oni danas deluju kao taoci privrede. Oni zatvaraju oči, prema svemu se odnose kao da je to prirodno dešavanje i nadaju se da će možda uskoro videti svetlo na kraju tunela. Slepo produženje delovanja u krizi je pravi skandal. Moj utisak je da Evropi do danas nedostaje svaki osećaj za to da se mora promeniti celokupni plan.

Svaka zemlja reaguje sopstvenim privredno-političkim merama. Zar danas ne postoji zajedničko privredno-političko planiranje?

U jesen prošle godine desio se jedan zastrašujući trenutak. Tada su velike države ugovorile londonski susret na vrhu, i on se u aprilu zaista i odigrao. Po prvi put za jedan sto ravnopravno je selo sedam vodećih zapadnih privrednih nacija sa Rusijom, Kinom, Indijom, Brazilom i drugim zemljama od ekonomskog uticaja. Nešto novo i vredno pažnje je već i to da su se ovih G 20 uopšte međusobno sreli – to je jasan znak da kompleksno svetsko društvo od danas nameće potrebu za globalnim pravilima, koja zahteva nove institucije. Umesto koordiniranja mera suverenih pojedinačnih država, od kojih se u svakom času može odustati, potrebna nam je institucionalizovana unutrašnja svetska politika. Međutim, od toga smo veoma daleko. Štaviše, unutar Evropske Unije imamo finansijsku, privrednu i socijalnu politiku kao i pre kod nacionalnih država. Iako je u Londonu postignut dogovor o detaljnom obrazloženju planova, ja ne vidim šansu za to da otuda zaista proizađe ponovno regulisanje globalnog finansijskog tržišta. Tome bi morala prethoditi jedna mentalna revolucija...

Neoliberalna politika sada pokazuje veoma veliki nedostatak legitimnosti. Sa druge strane konzervativci sve gledaju sa etičke strane, ali zanemaruju pluralizam kultura, koji će igrati važnu ulogu u post-nacionalnim konstelacijama.

Zaklinjanje nacionalnim ili religioznim vrednostima je samo fatalna suprotnost neoliberalnom raspojasavanju sopstvenih interesa. Nedostaje načelna orjentacija politike na podjednaku pažnju za svaku ličnost, bez obzira na kulturno ili etničko poreklo. Što je u nekoj zemlji liberalnije ophođenje sa kulturnim manjinama, što je manje neprijateljstvo prema onom stranom, to je veća osetljivost za strane kulture i van sopstvenih granica. Mađari, Česi, baltički narodi i Poljaci u današnjoj krizi s pravom očekuju solidarnost drugih Evropljana. Stoga svi mi moramo prevladati socijal-darvinistički pojam politike – predstavu o egzistencijalnom samopotvrđivanju rivalističkih država i kultura. Nacionalizam je loše zaveštanje 19. veka, koje blokira maštu naroda i koči oblikotvorne moći političara. Samo u našim glavama politika se još uvek kreće u krugu straha i agresije, kao da je ona igra s nultom sumom. Zapravo bi se jednom interesima vođenom, ali pravilima uređenom kooperacijom mogle zadovoljiti sve njihove potrebe.

Jedna druga kriza koja traje već dugo vremena je ekološka kriza. Kako bi se moglo diskutovati o ekološkim normama u javnom prostoru? Prema Robinu Ekersliju (Robyn Eckersley) kritička teorija nije u položaju da zaštiti celu prirodu, pošto se ona bavi samo ljudskim razmišljanjima, i ne dopušta mesto za ne-ljudske vrednosti, te stoga one vrste koje za čoveka nisu upotrebljive ne mogu dobiti legitimnu zaštitu. Kako bi se unutar javnog diskursa i njihove vrednosti mogle zaštiti i njihovi „stavovi” predstaviti?

Marks je ipak bio jedan od prvih koji je uputio na ovo slepo mesto političke ekonomije. Priroda nije nikakvo javno dobro koje besplatno stoji na raspolaganju. Od Šelinga do Bloha romantičarska ideja prirode – prirode, koja jednog dana otvara oči – igra ulogu zastupnika emancipacije društva, koje nije moguće bez vaskrsnuća prirode. Stoga je za Adorna pojam suprotan instrumentalnom umu „prodiranje misli u prirodu”. Ovaj motiv odbrane jezgra prirode koje nije na raspolaganju određuje i moje sopstveno razračunavanje sa poletnim gentehnološkim predstavama liberalne eugenike. Sve dok se radi o tome da se kapitalistička eksploatacija prirode obuzdava sredstvima pozitivnog prava, izmučena priroda će svakako biti upućena na glasove advokata. A ovi ne padaju s neba, već nastaju istorijski iz odnosa socijalnih kretanja. Ekološki pokret je jedva četiri decenije star.

Prema Ernstu Gelneru (Ernst Gellner) civilno društvo bi bilo protivteža državi i tržištu. Ono sprečava državu da preuzme vladalačku ulogu kao čuvar mira i poretka između konkurentskih društvenih interesa, ono stoga može ometati državu u dominaciji nad celokupnim društvom. Pored toga ono takođe sprečava atomizaciju društva putem tržišnih sila i dominacije izolovanih pojedinačnih interesa.

Oko jednog se slažem sa Gelnerom u ovoj analizi, ali uz ogradu da strogo razdvojimo Civil Society od privrednog sistema. U suprotnom se hvatamo na udicu neoliberalističke ideologije, prema kojoj je za građansko društvo predviđena skoro karitativna, ali zapravo nikakva demokratska uloga. Prema neoliberalističkim predstavama rane socijalne nejednakosti koje kapitalizam nanosi društvu trebalo bi zaceliti ne politički, uređivanjem socijalne države, već velikodušnošću privatnih posednika. Kuda to vodi možemo danas posmatrati u SAD, gde se banke povlače iz svih mogućih mecenskih angažmana – ne samo od pomoći staračkim domovima i obdaništima, već i od sponzorstava muzeja, plesnih ansambla, koncerata, visokih škola itd. Pripremanje javnih dobara ne može se učiniti zavisnim od društvene savesti uspešnih preduzetnika.

Ali, možemo li očekivati da će pored zajedničkog tržišta, pravnih i političkih institucija postojati i evropsko građansko društvo?

Zajedno sa zajedničkim evropskim tržištem u Briselu su se izgradile i interesne grupe i lobiji koji sežu preko državnih granica. Međutim, jedno evropsko građansko društvo u demokratskom smislu moglo bi se najpre izgraditi na putu koji je prokrčila evropska javnost.

Jedan od glavnih izazova evropske javnosti bilo je pitanje jezika. Kako da se ljudi sporazumeju ako nema jednog jezika kome daju prednost, kada žele da očuvaju pluralizam kultura i jezika?

Retko ko govori mađarski osim samih Mađara – razumem Vašu zabrinutost, ali ona nije osnovana. Jer, evropska javnost neće nastati ni iz čega drugog do iz nacionalnih javnosti, koje će otvoriti svoje membrane jedna za drugu. Ne trebaju nam drugi mediji i zajednički jezik. Isti mediji, međutim, moraju evropske teme, o kojima se sporite ovde u Mađarskoj, povezati sa raspravama koje se istovremeno o istim temama vode u drugim evropskim zemljama. Tek tada evropski građani mogu učiti jedni od drugih i preko nacionalnih granica. Tek tada će naučiti da razumeju perspektive drugih i da svoju sopstvenu perspektivu na odgovarajući način prošire. Sve dok ne postoji ni evropska javnost niti evropski partijski sistem, frakcije strazburškog parlamenta – koji je u međuvremenu dobio mnoštvo nadležnosti – visiće u vazduhu, a izbori za Evropski parlament će biti bez ikakvog uticaja.

U poslednjih 20 godina broj nacionalnih država u Evropi veoma je narastao, čini se kao da je religiozno ili etničko poreklo sve više važno naspram pripadnosti Evropi i razumevanju globalne situacije.

Vi sad čačkate ranu. EU onih 15 članica od sastanka na vrhu u Nici nisu na vreme dovršili pripremanje institucionalnog okvira za proširenje na istok. Čak i ako pođe za rukom da se Lisabonskim ugovorom nadoknadi ono što je propušteno, ova zakasnela institucionalna reforma, evropsko ujedinjenje više neće moći da bude biti projekt političkih elita. Naraslo mnoštvo interesa ne može se savladati ni samo poboljšanim metodama ako evropski projekt na kraju ne pusti korenje u svesti naroda. Za to je potrebno dvoje: moramo učiti iz iskustva da naše relativno male evropske zemlje u jednoj kapitalističkoj svetskoj privredi i jednom multikulturalnom svetskom društvu postaju igračka anonimnih dinamika tržišta i moći sve dok ne pogledamo van naših nacionalno-državnih horizonata i ne počnemo delovati zajedno kao Evropljani. Bili smo bespomoćni spram ludila američke invazije na Irak zato što Evropa u spoljnoj politici nije govorila jednoglasno. A sada preživljavamo iskustvo privredne bespomoćnosti spram posledica neoliberalističkih projekata sa kojima se Evropljani nisu blagovremeno razračunali. To iskustvo bespomoćnosti je jedno. Drugo je racionalna interpretacija tog iskustva. To je zadatak demokratskih stranaka koje zaslužuju ovo ime. Umesto da populistički podupiru mračna raspoloženja, stranke moraju misliti dugoročno i moraju imati hrabrosti da javno mnenje pouzdanim informacijama i ubedljivim argumentima pridobiju za razumne normativne ciljeve. Ko u teškim situacijama nudi samo uske etnonacionalističke predrasude, suočava se sa problemom 21. veka afektima 19. veka. To može ići samo naopako.

Vi predlažete da iz nejedinstvenosti članova nastane jedinstvo dve brzine. Na taj način zemlje u kojima je prihvaćen referendum bi se sastavile u jednoj užoj kooperaciji u oblastima spoljašnje i politike bezbednosti, kao i privredne i socijalne politike. Ali zar to ne bi značilo da bi se EU sve više delila nakon svake važne odluke, i da bi se čak na kraju mogla raspasti?

Tu opasnost ja ne vidim. Kada jedan deo napreduje i ima uspeha, drugi delovi ga prate. Referendum o budućnosti Unije koji be se održao u čitavoj Evropi je jedini put da se razreši konflikt koji oni vlade ne mogu rešiti između sebe, budući da se predstave Engleza i Skandinavaca sa jedne i Evropljana sa kontinenta sa druge strane isuviše razilaze. Jedni žele da se nastavi proširenje Evrope i da izvuku koristi iz zajedničkog tržišta, a da ne ograniče suverenitet nacionalne države, dok drugi žele Evropu sposobnu da politički deluje, jer uviđaju da nacionalne države sopstvenim snagama više ne mogu da održe mnoštvo evropskih životnih formi, već moraju povezati svoje interese. U svakom slučaju u ovom trenutku ne vidim nikoga ko bi mogao da razreši ovaj konflikt. Francusko-nemačka lokomotiva je nepomična, Sarkozi i Merkelova nisu Evropi dali više od praznih reči.