"Obrnuti rasizam" u Švedskoj - ideologija kreativne destrukcije

Švedska vlada trenutno priprema zakon koji će prisiljavati sve švedske lokalne zajednice da suprotno njihovoj volji, obezbede javni smeštaj za novopristigle izbeglice.

U HH veku, Švedska je bila homogena država, u kojoj jedva da je bilo nešto imigranata. Danas, zahvaljujući švedskoj liberalnoj imigracionoj politici, i rapidnom i radikalnom povećanju broja stanovnika, treći po veličini grad u Švedskoj, Malme, na putu je da postane grad u kojem će etnički Šveđani predstavljati manjinu. Populacija imigranata se sa 27% u 1996. godini, povećala na 42% u decembru 2012. godine.

Imigranti se u Švedskoj susreću sa teškoćama kao i bilo gde drugde, naročito kad su u pitanju obrazovanje i tržište rada.

Ono što nedostaje su drugačija gledišta. U oblastima kao što su Fosi i Rozengard, etnički Šveđani, koji su u manjini, takođe su izloženi rasizmu. Ovo varira od davanja pogrdnih imena kao što su Svennehora (švedska kurva) ili Svenneborg (švedski homić) koji se koriste u školi da bi se uvredila deca švedskog porekla, do neprijateljskih postupaka. Kada je na primer, fudbalski klub u Biskopgardenu, oblasti gde dominiraju imigranti, podigao tzv. majsko drvo (prigodno ukrašeno, u pitanju je švedska tradicija, prim. prev.) na ovogodišnjim proslavama sredine leta, ono je u roku od 24 sata odsečeno.

Pored toga, u obliku institucionalizovanog „obrnutog rasizma“ protiv Šveđana, je i politički cilj grada Malmea da procenat zaposlenih u opštini odgovara udelu imigranata u čitavoj populaciji ovog grada; ako 42% populacije Malmea ima imigrantsko poreklo, onda ga i 42% zaposlenih u gradu mora takođe imati. Ovo rezultira time, da što je veći procenat ljudi imigrantskog porekla u Malmeu, manja je verovatnoća da će ljudi švedskog porekla biti zaposleni u gradskoj administraciji.

Šta god se mislilo o ovim demografskim promenama ili švedskoj liberalnoj imigrantskoj politici, neki etnički Šveđani mogu osećati da švedska imigrantska politika predstavlja sociološku verziju kreativne destrukcije: „sa starim – napolje, sa novim – unutra“.

Švedska je uvek bila zemlja sa liberalnom politikom prema imigrantima, ali nekoliko problema koji su iskrsli čine ovu politiku problematičnom.

Šengenski sporazum iz 1985. godine, čiji je Švedska potpisnik, ukinuo je granične kontrole između mnogih evropskih zemalja, omogućavajući ljudima iz južne Italije da otputuju pravo u Švedsku bez pasoških kontrola ili provere identiteta. U isto vreme, tokom poslednjih deset godina, mnoge evropske nacije, naročito skandinavske zemlje oko Švedske, pooštrile su svoju politiku prema imigrantima, što predstavlja promenu koja čini švedsku politiku prema imigrantima čak liberalnijom u poređenju sa susednim zemljama.

Dodajmo i da je 2013. godine, švedska imigrantska kancelarija (Migrationsverket) obećala svim sirijskim izbeglicama stalni boravak u Švedskoj.

Ovo je rezultiralo time da je Švedska postala jedno fragmentisano društvo. Mnogi imigranti tragaju za svojim identitetom, ali nema više nikakve kulturološke kohezije. Ono što je stvoreno su zajednice bez bilo kakve istorije.

U Fosiji i Rozengardu, na primer, demografske promene su bile tako radikalne i brze, da stanovništvo nije imalo vremena ili priliku da stvori zajednički istorijski, odnosno kulturni kontekst. Moglo bi da se postavi pitanje, zašto bi trebao da bude jedan, ili da li bi se mogao jedan spontano formirati. Kako god, mnogo društava naročito na Bliskom istoku i delovima Evrope izgleda da se sve više fragmentira.

Postoje optimisti koji kažu da će jednog dana izrasti jedan nov zajednički istorijski i kulturološki kontekst baziran na švedskoj multikulturalnosti. Međutim, pobune imigranata u Husbiju i džihadistički elementi koji su u porastu u glavnim švedskim gradovima, govore drugačije.

Neki imigranti zapravo nalaze sopstveni put ka nekoj vrsti švedskog identiteta, što ih čini delom švedskog društva. Ali, izgleda da mnogi imigranti pronalaze druge identitete, što doprinosi da se osećaju kao stranci u Švedskoj.

Zvaničnici švedske vlade kažu da žele da se imigranti integrišu u švedsko društvo, ali u oblastima gde većinu čine imigranti, nema u dovoljnoj meri tog društva u koje bi se integrisali. Postoje građevine i tragovi društva, ali nedostaju ljudi koji su to društvo stvorili. Postoji samo istorijski i kulturološki vakuum.

Ukoliko svaka etnička grupa u Švedskoj počne da stvara sopstvenu istoriju i kulturu, doći će do linije kada će zaboraviti da su jedna država. U mnogim oblastima gde većinu stanovništva čine imigranti i njihova deca, jedini identitet koji zajednica uspeva da stvori jeste identitet oblasti sa mnogim socijalnim problemima.

Ukoliko razgovarate sa ljudima u oblastima gde većinu predstavljaju imigranti, mnogi ne vide sebe kao Šveđane. Mnogi etnički i religijski identiteti se formiraju, ali švedski nacionalni identitet se gubi.

Švedski nacionalni identitet odbijaju mnogi ljudi imigrantskog porekla, za razliku od Sjedinjenih Država, gde na primer, imigranti prihvataju američki identitet, tj. jednostavno ga dodaju svojoj ranijoj kulturi.

Da bi se došlo do ideje o trenutnim stavovima protiv švedskog nacionalnog identiteta, treba uzeti u obzir komentare bivšeg švedskog predsednika vlade (2006-2014) Frederika Reinfelda, koji je nakon posete oblasti Rone u Sodertalju (gde je većina ljudi imigrantskog porekla) rekao: „Izvorno, švedsko je samo varvarstvo. Ostatak razvitka je došao spolja.“

Ovakva izjava od strane političkog establišmenta – moćnih ljudi koji govore imigrantima da švedski nacionalni identitet nije dobar je skoro pa uobičajena, i nesumnjivo umnogome doprinosi razlozima zbog čega ljudi imigrantskog porekla odbijaju švedski nacionalni identitet.

Kako se etnički Šveđani, u oblastima gde predstavljaju manjinu, osećaju povodom ove nove situacije? Ovo je diskusija koja se ne odvija, kako u švedskim medijima, tako ni unutar švedskog političkog establišmenta.

Svaki razgovor o ovim radikalnim demografskim promenama švedski politički establišment označava kao rasistički.

Od lokalnih zajednica u Švedskoj koje su izgubile svoju istoriju usled radikalnih demografskih promena, očekuje se da prihvate promene i ostanu tihe.

Kada su etnički Šveđani u manjini u određenim oblastima, to znači da se mnogi suočavaju sa diskriminacijom. Ali većina političara i lokalnih medija u Švedskoj nisu zainteresovani za bilo kakvu diskriminaciju sa kojom se suočavaju etnički Šveđani gde predstavljaju manjinu.

Izveštaji o maltretiranjima etničkih Šveđana u oblastima gde imigranti predstavljaju većinu nisu deo multikulturnog diskursa; o imigraciji se govori samo kao pozitivnoj pojavi.

Rasizam, mada u drugačijoj formi, koji susreću imigranti u nekim delovima društva, Šveđani susreću u drugim delovima društva – gde su većina imigranti. Ipak, samo jedan od ova dva rasizma dobija pažnju.

Ovakva pozicija, gde je rasizam usmeren prema etničkim Šveđanima učinjen nevidljivim, predstavlja nešto što se svakodnevno može sresti u Švedskoj.

Kada imigranti počine zločin, isticanje etničkog porekla ili boje kože počinioca smatra se rasističkim. Ali kad etnički Šveđanin počini zločin, a žrtva je imigrant, važno je da se istakne da je počinilac „belac“ ili „Šveđanin“. Zločin etničkog Šveđanina smatra se delom strukturnog rasizma. Prihvatanje ovog duplog standarda je tako utkano u strukture društva da ga je gotovo nemoguće uočiti. Društvene norme su toliko jake i usađene da ljudi nisu čak ni svesni da se ponašaju rasistički.

Kada se jedna zabrađena žena muslimanske veroispovesti požalila da je udarena u avgustu 2013. godine, „antirasistički“ aktivisti koji tvrde da su samo Šveđani i Zapadnjaci pravi rasisti, saopštili su medijima da je počinilac „belac, Šveđanin“. Oni su takođe započeli i tzv. hidžab peticiju insistirajući da istaknuti švedski političari nose islamiski veo jedan dan kako bi na taj način podržali ovu akciju.

U februaru 2014. godine, policija je zatvorila slučaj zato što nije bilo osumnjičenih, kao ni svedoka ovog napada. Policija je imala materijal, sve klasifikovano sa nekoliko sigurnosnih kamera, ali „belac Šveđanin“, koji je prema „anti-rasistima“ izvršio napad, nije nikada pronađen.

Nakon požara u džamiji ili napada na imigrante, „anti-rasistički“ aktivisti često odmah optuže „belce, Šveđane“, kao počinioce, ali na kraju se ispostavi da su pripadnici drugih etničkih grupa počinili zločine. Ovakvo rasno profilisanje etničkih Šveđana postalo je potpuno prihvatljivo.

Iako nisu protiv imigranata, švedski konzervativci žele restriktivniju politiku prema imigrantima, pre svega da bi se sprečilo oštećenje društvenog tkiva lokalnih zajednica i kultura, kao što se desilo u oblastima kao što su Rozengard i Fosi.

Švedska sebe naziva „humanitarnom supersilom“, ali ova humanitarna pažljivost očigledno nije dovoljno široka da obuhvati etničke Šveđane, posebno one koji su nekada živeli u oblastima gde i danas postoje velike koncentracije imigranata. Mnoge stare švedske zejednice i njihove istorije se gube i zamenjuju onim što bi se moglo opisati terminom „geto“.

To su Šveđani čije su zajednice uništene i koji su izgubili svoju lokalnu istoriju zbog švedske liberalne politike prema imigrantima.

Postoje Šveđani koji su u periodu od dvadeset godina prošli put od toga da su bili većinska populacija do toga da su postali manjina. Ovi ljudi ne veruju da je švedska liberalna imigraciona politika humana. Oni mogu da osećaju da je ona njima nešto oduzela. Ukoliko smo zaista svi jednaki, kao potlačena grupa čije su lokalne zajednice uništene, njihovo stanovište takođe treba da bude ravnopravno i da se o njemu diskutuje.

U državi od 9,5 miliona stanovnika nije potrebno mnogo da bi se prouzrokovalo uništenje zajednica. Radikalne demografske promene koje su pogađale siromašna naselja kao što su Fosi i Rosengard, pogađaju sada i ostatak Švedske, bez obzira da li ljudi to žele ili ne. Liberalna imigraciona politika može spasiti mnoge ljude od rata i siromaštva, ali ona isto tako ima i svoje žrtve.

Autor je kolumnista švedskog socijal-konzervativnog vebsajta Samtiden i član odbora za obrazovanje u Malmeu, Švedska.

Preveo sa engleskog: Nebojša Vuković

(Nima Gholam Ali Pour - Gatestone Institute)