"Обрнути расизам" у Шведској - идеологија креативне деструкције

Шведска влада тренутно припрема закон који ће присиљавати све шведске локалне заједнице да супротно њиховој вољи, обезбеде јавни смештај за новопристигле избеглице.

У ХХ веку, Шведска је била хомогена држава, у којој једва да је било нешто имиграната. Данас, захваљујући шведској либералној имиграционој политици, и рапидном и радикалном повећању броја становника, трећи по величини град у Шведској, Малме, на путу је да постане град у којем ће етнички Швеђани представљати мањину. Популација имиграната се са 27% у 1996. години, повећала на 42% у децембру 2012. године.

Имигранти се у Шведској сусрећу са тешкоћама као и било где другде, нарочито кад су у питању образовање и тржиште рада.

Оно што недостаје су другачија гледишта. У областима као што су Фоси и Розенгард, етнички Швеђани, који су у мањини, такође су изложени расизму. Ово варира од давања погрдних имена као што су Svennehora (шведска курва) или Svenneborg (шведски хомић) који се користе у школи да би се увредила деца шведског порекла, до непријатељских поступака. Када је на пример, фудбалски клуб у Бископгардену, области где доминирају имигранти, подигао тзв. мајско дрво (пригодно украшено, у питању је шведска традиција, прим. прев.) на овогодишњим прославама средине лета, оно је у року од 24 сата одсечено.

Поред тога, у облику институционализованог „обрнутог расизма“ против Швеђана, је и политички циљ града Малмеа да проценат запослених у општини одговара уделу имиграната у читавој популацији овог града; ако 42% популације Малмеа има имигрантско порекло, онда га и 42% запослених у граду мора такође имати. Ово резултира тиме, да што је већи проценат људи имигрантског порекла у Малмеу, мања је вероватноћа да ће људи шведског порекла бити запослени у градској администрацији.

Шта год се мислило о овим демографским променама или шведској либералној имигрантској политици, неки етнички Швеђани могу осећати да шведска имигрантска политика представља социолошку верзију креативне деструкције: „са старим – напоље, са новим – унутра“.

Шведска је увек била земља са либералном политиком према имигрантима, али неколико проблема који су искрсли чине ову политику проблематичном.

Шенгенски споразум из 1985. године, чији је Шведска потписник, укинуо је граничне контроле између многих европских земаља, омогућавајући људима из јужне Италије да отпутују право у Шведску без пасошких контрола или провере идентитета. У исто време, током последњих десет година, многе европске нације, нарочито скандинавске земље око Шведске, пооштриле су своју политику према имигрантима, што представља промену која чини шведску политику према имигрантима чак либералнијом у поређењу са суседним земљама.

Додајмо и да је 2013. године, шведска имигрантска канцеларија (Migrationsverket) обећала свим сиријским избеглицама стални боравак у Шведској.

Ово је резултирало тиме да је Шведска постала једно фрагментисано друштво. Многи имигранти трагају за својим идентитетом, али нема више никакве културолошке кохезије. Оно што је створено су заједнице без било какве историје.

У Фосији и Розенгарду, на пример, демографске промене су биле тако радикалне и брзе, да становништво није имало времена или прилику да створи заједнички историјски, односно културни контекст. Могло би да се постави питање, зашто би требао да буде један, или да ли би се могао један спонтано формирати. Како год, много друштава нарочито на Блиском истоку и деловима Европе изгледа да се све више фрагментира.

Постоје оптимисти који кажу да ће једног дана израсти један нов заједнички историјски и културолошки контекст базиран на шведској мултикултуралности. Међутим, побуне имиграната у Хусбију и џихадистички елементи који су у порасту у главним шведским градовима, говоре другачије.

Неки имигранти заправо налазе сопствени пут ка некој врсти шведског идентитета, што их чини делом шведског друштва. Али, изгледа да многи имигранти проналазе друге идентитете, што доприноси да се осећају као странци у Шведској.

Званичници шведске владе кажу да желе да се имигранти интегришу у шведско друштво, али у областима где већину чине имигранти, нема у довољној мери тог друштва у које би се интегрисали. Постоје грађевине и трагови друштва, али недостају људи који су то друштво створили. Постоји само историјски и културолошки вакуум.

Уколико свака етничка група у Шведској почне да ствара сопствену историју и културу, доћи ће до линије када ће заборавити да су једна држава. У многим областима где већину становништва чине имигранти и њихова деца, једини идентитет који заједница успева да створи јесте идентитет области са многим социјалним проблемима.

Уколико разговарате са људима у областима где већину представљају имигранти, многи не виде себе као Швеђане. Многи етнички и религијски идентитети се формирају, али шведски национални идентитет се губи.

Шведски национални идентитет одбијају многи људи имигрантског порекла, за разлику од Сједињених Држава, где на пример, имигранти прихватају амерички идентитет, тј. једноставно га додају својој ранијој култури.

Да би се дошло до идеје о тренутним ставовима против шведског националног идентитета, треба узети у обзир коментаре бившег шведског председника владе (2006-2014) Фредерика Реинфелда, који је након посете области Роне у Содерталју (где је већина људи имигрантског порекла) рекао: „Изворно, шведско је само варварство. Остатак развитка је дошао споља.“

Оваква изјава од стране политичког естаблишмента – моћних људи који говоре имигрантима да шведски национални идентитет није добар је скоро па уобичајена, и несумњиво умногоме доприноси разлозима због чега људи имигрантског порекла одбијају шведски национални идентитет.

Како се етнички Швеђани, у областима где представљају мањину, осећају поводом ове нове ситуације? Ово је дискусија која се не одвија, како у шведским медијима, тако ни унутар шведског политичког естаблишмента.

Сваки разговор о овим радикалним демографским променама шведски политички естаблишмент означава као расистички.

Од локалних заједница у Шведској које су изгубиле своју историју услед радикалних демографских промена, очекује се да прихвате промене и остану тихе.

Када су етнички Швеђани у мањини у одређеним областима, то значи да се многи суочавају са дискриминацијом. Али већина политичара и локалних медија у Шведској нису заинтересовани за било какву дискриминацију са којом се суочавају етнички Швеђани где представљају мањину.

Извештаји о малтретирањима етничких Швеђана у областима где имигранти представљају већину нису део мултикултурног дискурса; о имиграцији се говори само као позитивној појави.

Расизам, мада у другачијој форми, који сусрећу имигранти у неким деловима друштва, Швеђани сусрећу у другим деловима друштва – где су већина имигранти. Ипак, само један од ова два расизма добија пажњу.

Оваква позиција, где је расизам усмерен према етничким Швеђанима учињен невидљивим, представља нешто што се свакодневно може срести у Шведској.

Када имигранти почине злочин, истицање етничког порекла или боје коже починиоца сматра се расистичким. Али кад етнички Швеђанин почини злочин, а жртва је имигрант, важно је да се истакне да је починилац „белац“ или „Швеђанин“. Злочин етничког Швеђанина сматра се делом структурног расизма. Прихватање овог дуплог стандарда је тако уткано у структуре друштва да га је готово немогуће уочити. Друштвене норме су толико јаке и усађене да људи нису чак ни свесни да се понашају расистички.

Када се једна забрађена жена муслиманске вероисповести пожалила да је ударена у августу 2013. године, „антирасистички“ активисти који тврде да су само Швеђани и Западњаци прави расисти, саопштили су медијима да је починилац „белац, Швеђанин“. Они су такође започели и тзв. хиџаб петицију инсистирајући да истакнути шведски политичари носе исламиски вео један дан како би на тај начин подржали ову акцију.

У фебруару 2014. године, полиција је затворила случај зато што није било осумњичених, као ни сведока овог напада. Полиција је имала материјал, све класификовано са неколико сигурносних камера, али „белац Швеђанин“, који је према „анти-расистима“ извршио напад, није никада пронађен.

Након пожара у џамији или напада на имигранте, „анти-расистички“ активисти често одмах оптуже „белце, Швеђане“, као починиоце, али на крају се испостави да су припадници других етничких група починили злочине. Овакво расно профилисање етничких Швеђана постало је потпуно прихватљиво.

Иако нису против имиграната, шведски конзервативци желе рестриктивнију политику према имигрантима, пре свега да би се спречило оштећење друштвеног ткива локалних заједница и култура, као што се десило у областима као што су Розенгард и Фоси.

Шведска себе назива „хуманитарном суперсилом“, али ова хуманитарна пажљивост очигледно није довољно широка да обухвати етничке Швеђане, посебно оне који су некада живели у областима где и данас постоје велике концентрације имиграната. Многе старе шведске зеједнице и њихове историје се губе и замењују оним што би се могло описати термином „гето“.

То су Швеђани чије су заједнице уништене и који су изгубили своју локалну историју због шведске либералне политике према имигрантима.

Постоје Швеђани који су у периоду од двадесет година прошли пут од тога да су били већинска популација до тога да су постали мањина. Ови људи не верују да је шведска либерална имиграциона политика хумана. Они могу да осећају да је она њима нешто одузела. Уколико смо заиста сви једнаки, као потлачена група чије су локалне заједнице уништене, њихово становиште такође треба да буде равноправно и да се о њему дискутује.

У држави од 9,5 милиона становника није потребно много да би се проузроковало уништење заједница. Радикалне демографске промене које су погађале сиромашна насеља као што су Фоси и Росенгард, погађају сада и остатак Шведске, без обзира да ли људи то желе или не. Либерална имиграциона политика може спасити многе људе од рата и сиромаштва, али она исто тако има и своје жртве.

Аутор је колумниста шведског социјал-конзервативног вебсајта Самтиден и члан одбора за образовање у Малмеу, Шведска.

Превео са енглеског: Небојша Вуковић

(Nima Gholam Ali Pour - Gatestone Institute)