Obamin libijski debakl

Na dan 17. mart 2011. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je Rezoluciju 1973, predloženu od strane administracije američkog predsednika Baraka Obame, kojom je odobrena vojna intervencija u Libiji. Obama je objasnio da je cilj da se sačuvaju životi mirnih, prodemokratskih, demonstranata koji su bili mete udara libijskog diktatora Muamera Gadafija. Ne samo da je Gadafi ugrozio proces Arapskog proleća, koji je uklonio autoritarne režime u Tunisu i Egiptu, već je pretilo krvoproliće u gradu gde je ustanak započeo, rekao je rekao je predsednik. “Znali smo da ako čekamo još jedan dan, Bengazi – grad veličine Šarlota – mogao bi da posvedoči masakru koji bi odjeknuo širom regiona i koji bi umrljao savest sveta”, rekao je Obama. Dva dana nakon odobrenja UN, SAD i druge države NATO uspostavile su zonu zabrane leta kroz Libiju i započele su bombardovanje Gadafijevih snaga. Sedam meseci kasnije, u oktobru 2011, nakon produžene vojne kampanje sa značajnom podrškom Zapada, snage pobunjenika pokorile su celu zemlju i ubile Gadafija.

U predvečerje pobede, američki zvaničnici su se ponašali pobednički. Pišući na ovim stranicama 2012, Ivo Dalader, tada stalni američki predstavnik u NATO, i DŽejms Stavridis, tada vrhovni komandant NATO za Evropu, zaključili su da se “operacija NATO u Libiji sa pravom smatra modelom intervencije”. Nakon Gadafijeve smrti, Obama se pohvalio: “Bez postavljanja ijednog člana američke vojske na tlo, postigli smo naše ciljeve". I zaista, činilo se da su SAD postigle het-trik: odbranile su Arapsko proleće, izbegle scenario genocida poput onog u Ruandi, te su eliminisale Libiju kao potencijalni izvor terorizma.

Taj sud, ispostavilo se, donesen je prerano. U retrospektivi, Obamina intervencija u Libiji je kompletan promašaj, sudeći čak i po vlastitim standardima. Libija ne samo da se nije pretvorila u demokratiju, ona je postala propala država. Nasilne smrti i druga kršenja ljudskih prava su drastično povećana. Pre nego što pomaže SAD u borbi protiv terorizma, kao što je Gadafi radio poslednje decenije svoje vlasti, Libija sada služi kao raj za milicije povezane sa Al Kaidom i "Islamskom državom Iraka i Levanta". Intervencija u Libiji pogodila je i druge američke interese takođe: sprečavanje širenja nuklearnog oružja, hlađenje ruske saradnje u UN i potpaljivanje sukoba u Siriji.

Uprkos tome šta branioci ove misije kažu, na raspolaganju je bila bolja politika – ne intervenisati uopšte, jer mirni libijski civili uopšte nisu bili ciljani. Da su SAD i njeni saveznici pratili taj kurs, Libija bi bila pošteđena od ovog haosa i bila bi joj data šansa da dalje napreduje pod Gadafijevim naslednikom: relativno liberalnim, na Zapadu obrazovanim, njegovim sinom, Saifom al-Islamom. Umesto toga, Libija je danas pretrpana beskrupuloznim milicijama i anti-američkim teroristima – zbog toga služi kao primer kako jedna humanitarna intervencija može da se vrati kao bumerang i onima koji intervenišu i onima kojima se htelo pomoći.

PROPALA DRŽAVA

Optimizam po pitanju Libije dostigao je vrhunac jula 2012. kada su demokratski izbori na vlast doveli umerenu i sekularnu vlast – velika razlika u odnosu na četiri decenije Gadafijeve diktature. Prvoizabrani premijer, Mustafa Abu Šagur, bio je na tom mestu kraće od mesec dana. Njegov brz odlazak sa funkcije nagovestio je nadolazeći problem: do vremena pisanja ovog teksta, Libija je imala sedam premijera u kraće od četiri godine. Islamisti su dominirali prvim postratnim parlamentom, Generalnim narodnim kongresom. U međuvremenu, nova vlada nije uspela da razoruža milicije koje su nastale tokom sedmomesečne NATO intervencije, pre svega islamističke, što je vodilo teškim sukobima između sukobljenih plemena i komandira, a što se nastavlja do današnjeg dana. Oktobra 2013, secesionisti u istočnom delu Libije, gde je lociran najveći deo libijske nafte, proglasili su svoju vladu. Tog istog meseca, Ali Zejdan, premijer, kidnapovan je i držan kao talac. U svetlu rastućeg islamističkog uticaja u libijskoj vlasti, proleća 2014, SAD su odložile plan za treniranje i obuku naoružanih snaga Libije, koje bi bile sačinjene od  6 do 8 hiljada ljudi.

Maja 2014. Libija je dospela do ivice novog građanskog rata – između liberala i islamista. Tog meseca, general Kalifa Hifter, sklon sekularizmu, preuzeo je kontrolu nad vazduhoplovnim snagama da bi napao islamističke pozicije u Bengaziju, kasnije proširujući područje napada na pozicije vladajućih islamista u Tripoliju. Izbori održani prethodnog juna nisu doprineli smirivanju haosa. Većina Libijaca odustala je od demokratije, jer je izlaznost pala sa 1,7 miliona na prvim izborima na samo 630.000. Sekularne partije proglasile su pobedu i formirale novu vlast, Predstavnički dom, ali islamisti nisu prihvatili ovakav ishod. Rezultat je postojanje dva parlamenta, a oba tvrde da su legitimna.

Jula meseca, islamistička milicija iz garda Misrata odgovorila je na Hiftarove akcije napadom na Tripoli, nakon čega su evakuisane ambasade zapadnih država. Nakon šestonedeljne bitke, islamisti su okupirali prestonicu kao deo tzv. koalicije Libijska zora koja je formirala, u uslovima vakuuma vlasti, tzv. “Vladu nacionalnog spasa”. Oktobra, novoizabrani parlament, predvođen sekularnom koalicijom pod nazivom “Operacija dostojanstvo”, izbegla je u istočni grad Tobruk, gde je formirala konkurentsku vladu, koju je libijski Vrhovni sud proglasio neustavnom. Libija, dakle, sada ima dve vlade, obe kontrolišu određene delove teritorije i pojedine milicije.

Koliko god bilo loše stanje ljudskih prava pod Gadafijem, postalo je lošije od trenutka kada ga je NATO uklonio. Momentalno nakon preuzimanja vlasti, pobunjenici su počinili čitav niz ubistava iz osvete, kao dodatak torturi, prebijanjima i arbitrarnom zadržavanju hiljada ljudi osumnjičenih da su Gadafijeve pristalice. Pobunjenici su takođe prognali 30.000 uglavnom tamnoputih stanovnika grada Taverga, a potom spalili i opljačkali njihove kuće i prodavnice, na bazi sumnje da su neki od njih bili plaćenici. Šest meseci nakon rata, Hjumen rajts voč izvestio je da kršenja ljudskih prava “izgledaju tako rašireni i sistematski, da se mogu smatrati zločinima nad čovečnošću”.

Ovo masovno kršenje ljudskih prava i dalje je na snazi. Oktobra 2013. Kancelarija UN za ljudska prava izvestila je da “najveći broj od 8.000 slučajeva pritvaranja ostaje bez procesuiranja”. Ono što još više zabrinjava, Amnesti internešnel objavio je izveštaj prošle godine o divljačkom tretmanu: “Pritvorenici su izloženi prolongiranom batinjanju sa plastičnim cevima, metalnim štanglama i kablovima. U nekim slučajevima, bili su podvrgavani elektroškovima, držani u iskrivljenim položajima satima, sa povezima preko očiju, vezanih ruku iza leđa i lišavanih hrane i vode”. Izveštaj je takođe ukazao na 93 napada na libijske novinare u prvih devet meseci 2014, “uključujući otmice, arbitrarna hapšenja, pokušaje atentata i napade”. Napadi u zapadnoj Libiji, izveštaj zaključuje, dodatak su ratnim zločinima. Kao posledica ovakvog nasilja, UN grubo procenjuju da je 400.000 Libijaca napustilo svoje domove, a četvrtina od tog broja napustila je i zemlju.

Kvalitet života u Libiji drastično je opao zajedno sa ekonomskim padom. Ovo stoga što je proizvodnja nafte u zemlji, glavnog aduta, drastično smanjena prolongiranim konfliktom. Pre revolucije, Libija je proizvodila 1,65 miliona barela nafte dnevno. Tokom NATO intervencije, taj broj je opao na nulu. Iako se proizvodnja privremeno popela na 85 odsto predratne proizvodnje, od trenutka kada su secesionisti zauzeli istočne naftne luke avgusta 2013, proizvodnja je u proseku jedva 30 odsto od predratnog nivoa. Sukobi su zatvorili aerodrome i luke u dva najveća libijska grada, Tripoliju i Bengaziju. U mnogim gradovima, stanovnici su izloženi masivnom nestanku struje – čak i do 18 sati dnevno u Tripoliju. Nedavna oskudica predstavlja drastičan pad za zemlju koja je po merilima indeksa kvaliteta života, istraživanja koje sprovode UN, tradicionalno bila rangirana kao država sa najvišim standardom života u celoj Africi.

LjUDSKA CENA

Iako je Bela kuća opravdala misiju u Libiji humanitarnim razlozima, intervencija je u stvari značajno povećala broj smrti. Prvo, Gadafijev protivudar ispostavio se značajno manje smrtonosnim nego što su mediji objavljivali u to vreme. U istočnoj Libiji, gde je ustanak započeo kao kombinacija mirnih i nasilnih protesta, Hjumen rajts voč dokumentovao je samo 233 smrti u početnim danima borbi, a ne 10.000 kako je bilo saopšteno putem saudijskog TV kanala Al Arabija. U stvari, kako sam lično dokumentovao u članku iz 2013. objavljenog u International Security, od polovine februara 2011, kada je pobuna započela, do polovine marta 2011, kada je započeta NATO intervencija, svega 1000 Libijaca je umrlo, uključujući vojnike i pobunjenike. Iako je Al DŽazira, naučena metodama zapadnih medija, obavestila javnost da Gadafijeve vazduhoplovne snage bombarduju civile u Bengaziju i Tripoliju “priča je bila neistinita”, otkriva iscrpni izveštaj Londonskog pregleda knjige koji je napisao Hju Roberts sa Univerziteta Tuft. I zaista, pokušavajući da minimalizuje civilne žrtve, Gadafijeve snage su se uzdržavale od neselektivnog nasilja.

Najbolji statistički dokaz dolazi iz Misrate, trećeg najvećeg libijskog grada, gde su se vodile najžešće borbe. Hjumen rajts voč otkrio je da su od 949 ranjenih ljudi u prvih sedam nedelja borbe, svega 30 (malo iznad 3 procenta) bili žena i deca, što znači da su Gadafijeve snage gotovo isključivo birale militante koje su činili muškarci. Tokom tog perioda u Misrati, svega 257 ljudi je ubijeno, delić od 400.000 ljudi koliko je živelo u gradu.

Isti obrazac uzdržanosti bio je evidentan i u Tripoliju, gde je vlada upotrebila značajne snage u samo dva dana pre NATO intervencije, da bi potisla nasilne demonstrante koji su spaljivali vladine zgrade. Libijski doktori izjavili su istražiteljima UN da su videli 200 leševa u gradskoj mrtvačnici između 20. i 21. februara, ali samo dva leša žena. Ove statistike odbacuju tvrdnju da su Gadafijeve snage nasumično pucale na mirne demonstrante.

Štaviše, do trenutka kada je NATO intervenisao, nasilje u Libiji bilo je na ivici prekida. Gadafijeve dobro naoružane snage potisle su pobunjenike koji su se povlačili. Do polovine marta 2011, vladine snage bile su vrlo blizu zauzimanja poslednjeg pobunjeničkog uporišta, Bengazija, čime bi okončali jednomesečni konflikt koji bi oduzeo samo nešto više od 1000 života. Međutim, tada, libijski emigranti u Švajcarskoj, povezani sa pobunjenicima, izdali su upozorenja o nadolazećem “krvoproliću” u Bengaziju, što su zapadni mediji obilato prenosili, a što je, retrospektivno gledajući, ispala propaganda. U realnosti, 17. marta, Gadafi je javno obećao da će zaštititi civile Bengazija, kao što je to učinio i sa civilima u drugim gradovima, dodajući da su njegove snage ostavile “otvoren prostor” za pobunjenike, kako bi se povukli u Egipat. Jednostavno rečeno, pobunjenici su bili na putu da izgube rat, pa su njihovi agenti u inostranstvu potegli za pričom o genocidu da bi privoleli NATO na intervenciju, što je u potpunosti urodilo plodom. Nema dokaza ili razloga da verujemo da je Gadafi planirao ili nameravao da sprovede kampanju ubijanja.

Doduše, vlada jeste zastrašivala pobunjenike obećavajući da će ih neumorno progoniti. Međutim, Gadafi nikada takvu retoriku nije pretvorio u ciljanje civila. Od 5. do 15. marta 2011, vladine snage preuzele su sve osim jednog grada koji su držali pobunjenici i ni u jednom nisu ubijali civile u znak odmazde, kamoli počinili krvoproliće. Zaista, kako su njegove snage prišle Bengaziju, Gadafi je izdao saopštenje kojem je uveravao javnost da civili neće biti povređeni, kao ni pobunjenici koji polože oružje. Sedamnaestog marta, on se direktno obratio pobunjenicima u Bengaziju: “Odbacite svoje oružje, baš kao što je uradila vaša braća u Adždabiji i drugim mestima. Oni su položili oružje i bezbedni su. Mi ih nijednog trenutka nismo gonili”.

Ipak, dva dana kasnije, NATO intervencija zaustavila je Gadafijevu ofanzivu. Kao rezultat, Bengazi se nije vratio pod vladinu kontrolu, pobunjenici nisu pobegli, a rat nije završen. Umesto toga, milicije su okrenule svoje povlačenje i povratili ofanzivu. Oktobra 20. iste godine, pobunjenici su pronašli Gadafija, mučili ga i nakon toga pogubili. Ostaci režima pali su tri dana kasnije. Sveukupno, intervencija je produžila libijski građanski rat sa kraće od šest nedelja do duže od osam meseci.

Tvrdnje o broju tokom rata ubijenih značajno variraju. Na zatvorenoj konferenciji novembra 2011. organizovanoj od strane Brukings instituta, jedan američki zvaničnik izneo je konačnu procenu od „oko 8.000 mrtvih“. U suprotnosti sa tim, ministar zdravlja, imenovan od pobunjenika, izneo je septembra 2011, pre nego što se rat i završio, da je 30.000 Libijaca do tada ubijeno. Ipak, postratno ministarstvo mučenika i nestalih osoba značajno je smanjilo tu cifru, navodeći da je stradalo 4.700 civila i pobunjenika, plus jednako toliko ili manje pripadnika režimskih snaga, plus 2.100 nestalih osoba na obema stranama – sveukupno 11.500 osoba.

Ukupna statistika žrtava nije sastavljena tokom naredne dve godine zbog konstantnog sukoba niskog nivoa, ali pojavili su se izveštaji o nekoliko značajnih konflikata, poput onog iz marta 2012, kada su se sukobila rivalska plemena u južnom gradu Saba, koji je ostavio 147 mrtvih iza sebe. U svetlu tih podataka, razumno je proceniti da je konflikt odneo 500 života tokom 2012. i 2013. Bolji podaci su dostupni za obnovljeni građanski rat 2014. Veb prezentacija Libij bodi kaunt, koja dokumentuje žrtve na dnevnom nivou, izvestila je da je ukupan broj Libijaca ubijenih prošle godine (2014., pr. prevod.) iznosi više od 2.750. Štaviše, za razliku od Gadafija 2011, milicije koje se danas bore u Libiji koriste vatrenu moć neselektivno. Avgusta 2014, na primer, Medicinski centar u Tripoliju izvestio je da je od 100 osoba ubijenih u skorašnjem nasilju bilo 40 žena i najmanje devetoro dece. Sledećeg meseca, u stravičnom ratnom zločinu, militanti su višecevnim bacačima raketa bombardovali medicinske prostorije.

Ova sumorna matematika vodi do depresivnog, ali neizbežnog zaključka. Pre NATO intervencije, libijski građanski rat bio je na ivici završetka, po ceni od manje od 1.000 života. Od tada, ipak, Libija je pretrpela dodatnih 10.000 dodatnih smrti od konflikta. Drugim rečima, NATO intervencija doprinela je povećanju broja smrtnosti za deset puta.

TERITORIJA ZA TERORISTE

Druga nenameravana posledica libijske intervencije jeste povećanje terorističke pretnje. Iako je Gadafi podržavao terorizam decenijama ranije, o čemu svedoči plaćanje odštete nastradalima u oborenom avionu iznad Lokerbija 1988, libijski lider se pretvorio vremenom u američkog saveznika, čak i pre 11. septembra 2001. On je to učinio delimično zbog toga što se suočio sa pretnjom iznutra od strane milicija bliskih Al Kaidi, poput Libijske Islamističke Borbene Grupe. Gadafijev šef za međunarodnu bezbednost, Musa Kusa, nekoliko puta se sreo sa visokom zvaničnicima CIA, kako bi prosledio obaveštajne podatke o borcima iz Libije u Avganistanu i oko pakistanskog trgovca nuklearnim materijalom A. K. Kana. Tokom 2009, general Vilijam Vard, glavnokomandujući afričke komande američkih snaga, pohvalio je Libiju kao “vrhunskog partnera u borbi protiv međunarodnog terorizma”.

Od NATO intervencije 2011, Libija, međutim, kao i njen sused Mali, pretvorile su se u terorističke rajeve. Radikalne islamističke grupe, koje je Gadafi potisnuo, podigle su glavu tokom NATO bombardovanja i pozicionirale se kao najbolji borci na strani pobune. Snabdevene oružjem od zemalja poput Katara, milicije su odbile da se razoružaju nakon Gadafijevog pada. Njihova konstantna pretnja otvoreno se realizovala u praksi septembra 2012. kada su džihadisti, uključujući grupu Ansar al Šarija, napali američko diplomatsko predstavništvo u Bengaziju ubivši Kristofera Stivensa, američkog ambasadora u Libiji i trojicu njegovih kolega. Prošle godine, UN su formalno proglasile Ansar al Šariju terorističkom organizacijom zbog svoje srodnosti sa Al Kaidom Islamskog Magreba.

Libijske islamističke milicije sada se bore za kontrolu nad čitavom zemljom. Aprila 2014, okupirali su tajnu vojnu bazu blizu Tripolija koju su, ironično, Amerikanci uspostavili leta 2012. kako bi trenirali libijske protivterorističke snage. Katar i Sudan ponovo masovno šalju oružje islamistima od septembra 2014. Kao odgovor, sekularnije vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta pokrenule su vazdušne napade protiv islamista u Tripoliju i Bengaziju avgusta i oktobra prošle godine. Libijski džihadisti sada uključuju ne samo one koji su povezani sa Al Kaidom. Od januara 2015, frakcije povezane sa IDIL, poznatijom i kao Islamska država, počinili su niz ubistava u sve tri tradicionalne administrativne zone libijske države (Tripolitanija, Fezan i Sirenaika, pr. prevod.).

NATO intervencija je takođe ojačala islamski terorizam i na drugim mestima regiona. Kada je Gadafi pao, etnički Tuarezi u Maliju su pokrenuli svoju pobunu. Taj ustanak je brzo preuzet od strane lokalnih islamista i Al Kaide Islamskog Magreba, koji je proglasio nezavisnu državu u severnoj polovini Malija. Do decembra 2012, ovaj deo Malija postao je “najveća teritorija kontrolisana od islamskih ekstremista na svetu”, prema američkom senatoru Kristoferu Kunsu, predsedavajućeg američkom podkomitetu Senata za Afriku. Opasnost je ocenjena u Njujork Tajmsu, koji je izvestio da “savetznici Al Kaide u severnoj Africi imaju trening kampove u severnom Maliju i da šalju oružje, eksplozive i novac islamističkoj organizaciji u severnoj Nigeriji”. Međutim, širenje konflikta van Libije nije se zaustavilo u Maliju. Zahvatio je Burkinu Faso i uslovio rast radikalnog islama u Nigeru. Da bi zauzdala ovu pretnju, Francuska je bila primorana da rasporedi hiljade pripadnika svoje vojske u Maliju, dok su se neki počeli boriti sa džihadistima na severu zemlje.

Problem terorizma je pogoršan širenjem oružja iz Gadafijevog arsenala koje je završilo u rukama radikalnih islamista širom severne Afrike i Bliskog istoka. Piter Bokart iz Hjumen rajts voča procenio je da je bez kontrole nestalo deset puta više oružja iz Libije u odnosu na Somaliju, Avganistan i Irak zajedno. Možda je najveća briga nestanak ručnih portabl protivvazdušnih sistema, poznatih kao MANPAD, koji mogu da se koriste za rušenje i civilnih i vojnih aviona. Do februara 2012, 15.000 takvih projektila je nestalo, prema zvaničniku Stejt Dipartmenta, koga je citirao Vašinton Post; 40 miliona dolara je iskorišćeno za otkup ovih sistema, ali to je bilo dovoljno samo za 5.000 projektila. Rubrika Vašington posta naglasila je da su stotine projektila i dalje izgubljeni u Nigeru, od kojih je deo završio u rukama pripadnika Boko Harama, radikalne islamističke grupe koja operiše na severu Nigerije. Druga količina pronađena je u Alžiru i Egiptu.

Rakete su čak pronašle svoj put preko Egipta i završile u Gazi. Oktobra 2012, militanti su ispalili neke od tih raketa na izraelski vojni helikopter zamalo ga promašivši. Izraelski zvaničnik potvrdio je da libijsko poreklo ovih projektila. Skorije, početkom 2014, islamisti u Egiptu su iskoristili ove rakete za obaranje vojnog helikoptera. Libijske MANPAD rakete i morske mine pojavile su se na zapadnoafričkim tržištima oružjem, gde su ih kupili somalijski kupci za tamošnje islamiste i pirate daleko u severoistočnoj Africi.

ŠIRA ODMAZDA

Šteta nastala intervencijom u Libiji imala je posledice daleko šire od onih nanetih neposrednom susedstvu. Prvo, pomaganjem rušenja Gadafija, SAD su ugrozile sopstvene ciljeva na sprečavanju širenja nuklearnog oružja. Tokom 2003, Gadafi je dobrovoljno zamrznuo svoj rad na programima nuklearnog i hemijskog oružja, te je predao svoj arsenal SAD. Nagrada za to mu je bila smrt od strane pobunjenika koje su podržali Amerikanci. To iskustvo je veoma zakomplikovalo težnju da se druge države privole da zaustave svoje nuklearne programe. Neposredno po početku kampanje, Severna Koreja izdala je saopštenje neimenovanog zvaničnika Ministarstva spoljnih poslova koji je rekao da je “libijska lekcija naučila međunarodnu zajednicu velikoj lekciji”, te da da Severna Koreja neće pasti pred istom “taktikom razoružanja zemlje”.

Iranski vrhovni lider, Ajatolah Ali Hamnei, slično je primetio da je “Gadafi spakovao sve svoje nuklearne potencijale, natovario ih na brod i poslao Zapadu”. Još jedan dobro obavešteni Iranac, Abas Abdi, rekao je: “Kada se Gadafi sreo sa pobunom, svi zapadni lideri ispustili su ga kao ciglu. Sudeći prema tome, naši lideri procenjuju da kompromis nije rešenje”.

Intervencija u Libiji doprinela je pogoršanju nasilja u Siriji. Marta 2011, sirijski ustanak bio je najvećim delom nenasilan. Odgovor Asadove vlade, iako prilično disproporcionalan, bio je ipak ograničen, odnoseći živote 100 Sirijaca nedeljno. Nakon što je NATO počeo intervenciju u Libiji što je dalo zamah tamošnjim pobunjenicima, sirijska revolucija pretvorila se u krvav rat leta 2011, možda sa priželjkivanjem da se privuče slična NATO intervencija. “Ovo je slično Bengaziju”, rekao je sirijskipobunjenik Vašington Postu, dodajući “Potrebna nam je zona zabrane leta”. Rezultat je masovna eskalacija sirijskog konflikta, 1.500 smrti nedeljno do početka 2013, uvećanje od 15 puta.

NATO misija u Libiji uveliko je otežala mirnodopske napore u Siriji i time što je snažno antagonizovala Rusiju. Uz pristanak Moskve, SB UN je odobrio uspostavljanje zone zabrane leta nad Libijom i druge mere, radi zaštite civila. Međutim, NATO je proširio taj mandat sa ciljem smene režima. Koalicija je gađala Gadafijeve snage sedam meseci, čak i dok su se povlačili, pritom ne predstavljajući pretnju civilima, te je naoružao i trenirao pobunjenike koji su odbili mirovne razgovore. Kako se požalio ruski predsednik Vladimir Putin, NATO snage su “prekršile rezoluciju SB UN o Libiji, kada su umesto uspostavljanja zone zabrane leta počeli i da bombarduju”. Njegov ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, objasnio je da zbog rezultata libijske krize Rusija “nikada neće dozvoliti SB UN da autorizuje bilo šta slično onome što se desilo u Libiji”.

Početkom Arapskog proleća, oni koji su se zalagali za intervenciju u Libiji govorili su da će taj kurs doći u pravom trenutku zamaha nakon relativno mirnih pobuna u Tunisu i Egiptu. U stvarnosti, akcije NATO ne samo da nisu uspele da prošire mirnu revoluciju, već su doprinele militarizaciji ustanka u Siriji i sprečavanju mogućnosti intervencije UN tamo. Za Siriju i njene susede, posledica je bila jačanje tri patologije: ljudska patnja, sektašenje i radikalni islam.

PUT KOJI NIJE IZABRAN

Uprkos tragičnim posledicama intervencije, neki od nepobitnih podržavalaca iste sugerišu da bi ostavljanje Gadafija na vlasti bilo čak i gore. Međutim, Gadafi nije bio budućnost Libije ni u kom smislu. Star, 69 godina i bolestan, on je postepeno stvarao teren za svog sina Saifa, koji je mnogo godina sprovodio agendu o potrebi reformi. “Neću prihvatiti nikakvu poziciju sve dok ne bude usvojen novi ustav, novi zakoni i dok se ne sprovedu transparentni izbori”, rekao je Saif 2010. “Svi bi trebalo da imaju pristup vlasti. Mi ne bi smeli da imamo monopol nad vlašću”. Saif je takođe uverio oca da bi vlast trebalo da preuzme odgovornost za notorni zločin 1996. koji se odigrao u zatvoru i isplati kompenzacije porodicama stotina žrtava. Kao dodatak, 2008. Saif je objavio svedočenja bivših zatvorenika od strane revolucionarnih komiteta, režimskih zilota, ali nezvaničnih moćnika, čije je razoružanje zahtevao.

Od 2009. do 2010, Saif je privoleo oca da pusti skoro sve libijske političke zatvorenike, kreirajući program deradikalizacije za islamiste, koji su zapadni eksperti ocenili kao model za uzor. On je takođe zagovarao raspuštanje libijskog Ministarstva informisanja u korist privatnih medija. On je čak dočekao učene Amerikance, poput Francisa Fukujame, Roberta Putnama i Kasa Sunstajna, koji su držali predavanja o građanskom društvu i demokratiji. Možda najjasniji znak Saifove odlučnosti da sprovede reforme jeste to što su najviši zvaničnici pobunjenika u 2011. bili oni koje je on doveo u vladu ranije. Mahmud DŽibril, premijer pobunjeničkog Nacionalnog prelaznog saveta tokom rata, vodio je Saifov Nacionalni ekonomsko razvojni savet. Mustafa Abdul DŽalil, šef Nacionalnog prelaznog saveta, izabran je od strane Saifa 2007. kako bi promovisao sudsku reformu kao ministar pravde, što je i činio, dok nije prebegao kod pobunjenika.

Naravno, nije moguće znati da li bi se Saif pokazao kao voljan i sposoban da transformiše Libiju. On je iskušavao protivljenje etabliranim interesima, baš kao i njegov otac kada je pokušavao da reformiše zemlju. Tokom 2010, konzervativci su privremeno zatvorili medije u Saifovom vlasništvu, jer je jedna od njegovih novina objavila kritiku vlasti. Kasnije 2010, međutim, stariji Gadafi je smenio svog tvrdokornijeg sina Mutasima, potez kojim je utrt put Saifu i njegovoj reformističkoj agendi.

Čak i nakon što je rat započeo, poštovani posmatrači su imali poverenje u Saifa. Kurt Veldon, bivši republikanski kongresmen iz Pensilvanije u deset mandata, u Njujork tajmsu je napisao da “Saif može da igra konstruktivnu ulogu kao član komiteta u cilju sastavljanja nove vlade ili ustava”. Umesto toga, militanti sa podrškom NATO uhvatili su i zatvorili Gadafijevog sina. U intervjuu oktobra 2014, koji je vodio novinar Frenklin Lamb, Saif je izrazio žaljenje: “Bili smo u procesu pravljenja širokih reformi, moj otac mi je dao odgovornost. Nažalost, ustanak se desio i obe strane su pravile greške koje sada za posledicu imaju prisustvo ekstremnih islamističkih grupa poput IDIL-a koje nameravaju da pretvore Libiju u ekstremni i fundamentalistički entitet”.

UČENjE IZ PRIMERA LIBIJE

Obama takođe priznaje žaljenje zbog Libije, ali nažalost on uči pogrešnu lekciju. “Mislim da smo potcenili…potrebu da uđemo sa punim snagama”, rekao je predsednik kolumnisti Njujork tajmsa Tomasu Fridmanu avgusta 2014. “Ako ćete ovo uraditi”, rekao je, “onda morate mnogo agresivnije ulagati napore na ponovnoj izgradnji društava”.

Međutim, upravo je ovo ono što je potpuno pogrešno. Greška u Libiji nije neadekvatan postratni napor. Greška je bila u samoj odluci da se interveniše. U slučajevima poput Libije, gde se vlast obračunava sa pobunjenicima, vojna intervencija će verovatnije razbuktati nasilje, propast države i terorizam. Intervencija takođe omogućava provokacije militanata koji žele odmazdu od starne vlasti, da bi onda počeli da kliču o genocidu, kako bi privukli međunarodnu pomoć – moralno zagađenje humanitarne intervencije.

Prava lekcija Libije je da, kada država isključivo cilja pobunjenike, međunarodna zajednica mora da se suzdrži od vojne intervencije na humanitarnim osnovama kako bi pomogla pobunjenicima. Zapadno mnjenje bi takođe trebalo da bude svesno ciničnih pobunjenika koji preuveličavaju ne samo državno nasilje, već i podršku koju uživaju u narodu takođe. Čak i kada je režim veoma manjkav, kakav je Gadafijev bio, šanse su velike da će intervencija samo dodati ulje na vatru – da će se zemlja destabilizovati, civili ugroziti i da će se popločati put ekstremistima. Pametan put je promocija mirnodopskih reformi kakve je sprovodio Gadafijev sin Saif.

Humanitarna intervencija trebalo bi da bude opcija u slučajevima kada vojna intervencija može da učini više dobrog nego lošeg, kao što je bio slučaj Ruande 1994, gde sam proračunao da će operacija sačuvati 100.000 života. Naravno, velike sile ponekad žele da upotrebe silu iz drugih razloga – da se bore protiv terorizma, spreče širenje nuklearnog oružja ili da obore diktatora. Međutim, ne bi trebalo da takve motive pretvaraju u humanitarne ili da budu iznenađeni kada ogroman broj civila bude ubijen.

Alan J. Kuperman (Forin afers)

Preveo: Branislav Omorac

Originalan članak:

http://www.foreignaffairs.com/articles/143044/alan-j-kuperman/obamas-libya-debacle