O hipokriziji salonskog liberalizma

Pucnjavu u glavnom gradu Danske, u kojoj je ubijen jedan civil i ranjena trojica policajaca, premijerka ove države Hele Torning-Šmit zvanično je okarakterisala kao teroristički čin. Pucnjava se odigrala tokom govora francuskog ambasadora u kafeu Krutenden, u kome se u tom trenutku održavao skup pod nazivom „Umetnost, blasfemija i sloboda izražavanja“ u organizaciji švedskog karikaturiste Larsa Vilksa. To je onaj, sećate se, kome su 2007. pretili ubistvom zbog toga što je nacrtao karikaturu Muhameda sa telom psa i koji je od tada stalno u pratnji policije, jer mu je Al-Kaida ucenila glavu. Poslednji napad, za koji se sumnja da je usmeren upravo na ovog umetnika, samo je jedan u nizu napada sa kojima se suočavao proteklih godina zbog svoje kritike islamskog fundamentalizma.   

Primetan je nedostatak onog prvobitnog šoka, kao i one vrste energije i poleta kojima su propraćena nedavna dešavanja u Parizu. Takođe, primetno je odsustvo kritičkih osvrta u javnosti, kao i na društvenim mrežama poput Tvitera i Fejsbuka koje su do sada uvek prednjačile u vestima ovog tipa. U najboljem slučaju, ovaj događaj biće iskorišćen za jačanje poleta u borbi protiv terorizma koji je ponovo došao u centar pažnje ubistvom dvanaestoro ljudi u redakciji časopisa Šarli Ebdo. Ispod njega se, naravno, krije dobro poznat rasplet – poziv na sveopštu mobilizaciju protiv islamizma, kao i učvršćivanje statusa desnih ekstremističkih grupa, koje će još snažnije početi da zagovaraju nacionalizam i mržnju prema muslimanima i azilantima širom Evrope.

Pomno sam pratio raspravu o slučaju Šarli Ebdo na srpskim i svetskim internet portalima. Posebno mi je bila zanimljiva rasprava koja se na sajtu Peščanika vodila između Stevana Filipovića i Dejana Ilića. Jedna od glavnih tačaka te rasprave, na koju ovde želim da se nadovežem bilo je pitanje da li je ubistvo dvanaestoro ljudi običan zločin ili je on pored toga, pa i pre svega i u potpunosti, politički. Naravno da je svaki zločin pre svega zločin, a tek potom politički zločin, kako kaže Ilić, i da u takvomm stavu nema ni govora o bilo kakvoj relativizaciji zločina.[1] Međutim, ako uporedimo događaj u Parizu sa događajem u Kopenhagenu, neshvatljivo je u kojoj je meri povodom njih različit odgovor javnosti, dok je mizanscen gotovo isti. Jedino što možemo učiniti je da prvi slučaj svedemo na potonji, te da zaključimo da su oba zločina ostala samo to – obični zločini. Jer, u političkom zločinu koji ima simboličku vrednost, ta vrednost ne bazira se na broju žrtava, već isključivo zavisi od namere i motiva počinioca.

Ako izostanak većeg broja žrtava u Danskoj ne poziva javnost da to osudi i tretira kao politički zločin, onda je on sveden na status običnog zločina. A ako su osnovni aspekti zločina u Danskoj slični onima u Parizu, i ako se i u jednom i u drugom slučaju – budući da su u oba slučaja počinioci zločina mrtvi – nagađa šta je podstaklo napade (da li iza napada stoji određena teroristička ćelija, ili su to samo dva pojedinca zadojena verskom mržnjom), to znači da je motiv naknadno rekonstruisan, sa uvek novim detaljima i činjenicama koje neprekidno lebde u sasvim različitim, često i potpuno protivrečnim kontekstima. Stoga, osnovna stvar koju treba nazvati političkom u slučaju Šarli Ebdo nije motivacija napadača koju definicija političkog zločina zahteva, kako, na primer, smatra Filipović, već naknadno kalemljenje političke dimenzije na zločin koji je previše dobro poslužio kao oruđe za reprodukciju ustaljenih političkih pozicija i međusobna prepucavanja između grupa levog i desnog spektra.

Izostanak burnih reakcija povodom događaja u Kopenhagenu ukazuje na to da je u ovom slučaju, barem u prvom naletu, izostao diskurs koji u stopu prati politički liberalizam, a koji svaki podesan zločin koristi u cilju isticanja i utvrđivanja sopstvene ideološke pozicije. Ali upravo ovaj izostanak i pokazuje svu trulež i licemerje istog, koji se po motivima, barem u ovom slučaju, nimalo ne razlikuje od ekstremnog nacionalizma. Svako, naime, želi parče kolača. Problem je u tome što Danski kolač nije dovoljno veliki kao što je to bio pariski. Svaki ovakav događaj predstavlja nesvakidašnji (a uskoro će možda postati i svakidašnji) povod za reifikaciju političkog identiteta određenih pojedinaca i političkih grupa, pa će samo od medijskog kvasca narednih dana zavisiti koliko će taj kolač da naraste, kako bi mogao da zadovolji svačiji politički apetit.

Stoga, proliferacija tekstova o zlokobnom ubistvu karikaturista u redakciji Šarli Ebdo, kada se uporedi sa vakuumom u javnosti povodom pucnjave u Danskoj, ukazuje na krajnje licemerje kako političara, tako i skribomana liberalne provenijencije, odnosno onih liberalnih salonskih levičara koji nemi od užasa, osuđuju zločin (ili bi bolje bilo reći, kontekst u kojem se zločin odigrao), osuđuju ono ALI, nakon koga treba prestati sa slušanjem govornika i zaboraviti sve ono, koliko god bilo smisleno, što je rekao pre toga. Ako su pomenuti žreci javnog mnjenja iskoristili jedan zločin da bi obelodanili svoje stavove o slobodi govora, dok su preko drugog zločina koji se dogodio po istom obrascu i za koji je onaj prvi možda čak bio i povod gotovo ćutke prešli, ne nameće li se onda nužno jedno veliko ALI, samo druge vrste? Nije li svako ALI isto? Za njih je svakako bilo. Za mene nije. Uklanjanje njihovog ALI vrši se zarad odbrane apsolutne slobode govora, sa čime se apsolutno mogu poistovetiti. ALI na koje ja smeram tiče se apsolutne nedopustivosti ćutanja.

Stoga, želim da postavim pitanje: Ubistva u Parizu su tragična, ali zar nije i pucnjava u Danskoj? Zar to nije dovoljno sočan zalogaj za ove kritičare? Da nisu nezadovoljni pomanjkanjem senzacionalizma? Ili su preko ove vesti prešli zevajući, pošto broj žrtava nije bio dovoljno velik ili zbog toga što je umetnik koji se isto tako kao i francuski karikaturisti podsmevao Muhamedu izbegao metak? Možda ubistvo jednog civila i ranjavanje još trojice nije imalo dovoljno katarzičko dejstvo na njih? Možda se ovaj događaj posmatra kao puka kopija onoga što se dogodilo pre nepunih mesec i po dana? Možda nakon Pariza ništa više ne može da nas iznenadi? Sličnosti su prosto zapanjujuće. Mesto: jedan od gradova u srcu Evrope, kafe u kome se održava skup o slobodi govora. Akteri: 1) potencijalne političke žrtve – karikaturista pod stalnom policijskom zaštitom i francuski ambasador; 2) slučajne žrtve: jedan ubijeni civil i tri ranjena policajca; 3) napadač: neki tamo musliman, fundamentalista, na kraju pronađen i likvidiran. Aftermath: poziv na borbu protiv terorizma. Neko zlobniji bi rekao da se istorija uvek ponavlja kao farsa.

Ali eto, da ne ispadne da sam namerno ciničan, narednih dana bićemo u prilici da vidimo hoće li u Danskoj biti ikakvih masovnih okupljanja, hoće li Merkelova tužno spustiti glavu na rame nekog od visokih zvaničnika Danske, hoće li se nositi natpisi „Jag er...“, ili će formalne izjave saučešća biti sasvim dovoljne da se nastavi sveopšta mobilizacija u borbi koju je još pre petnaestak godina započela Amerika. Jedno je sigurno: medijski spin i svojatanje zločinca već su upisani u izjavu francuskog ambasadora neposredno nakon pucnjave da je namera napadača bila ista kao kod onih koji su napali redakciju Šarli Ebdo, dok je francuski ministar unutrašnjih poslova već narednog dana pozvao na "ujedinjenu borbu protiv terorizma".