Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Nova Monroova doktrina
Savremeni svet

Nova Monroova doktrina

PDF Štampa El. pošta
Ted Galen Karpenter   
sreda, 23. septembar 2009.

(The National Interest, 21.09.2009)

Predsednik Obama je održao svoje obećanje da će – što se tiče odnosa sa Rusijom, pritisnuti dugme za "resetovanje". Njegova odluka da poništi plan Bušove administracije o postavljanju presretačkih raketa i radara u Centralnoj Evropi predstavlja važan gest pomirljivosti. On može, i treba da učini još i više. Bilo bi mudro kada bi njegova administracija batalila svoju nepromišljenu kampanju za uvođenje Ukrajine i Gruzije u NATO – na šta Moskva potpuno opravdano gleda kao na provokativni upad u rusku bezbednosnu sferu.

Ali, da bi resetovanje delovalo, i Rusija treba da odustane od provokativnih akcija koje pravi u američkom dvorištu. To se naročito odnosi na to da Moskva treba da obustavi svoje politički i vojni flert sa venecuelanskim diktatorom Ugom Čavesom (Hugo Chavez). Međutim, umesto toga, čini se da Kremlj pojačava svoje neprijateljske i destabilizujuće poteze. Leti 2008. g. jedan ruski general je govorio o mogućnosti da Rusija preuzme jednu vojnu bazu u Venecueli. Mada je civilno rukovodstvo na miran način poricalo postojanje takvih namera, sledećeg meseca su ruske pomorske snage vršile zajedničke manevre sa venecuelanskim jedinicama, a došlo je i do povećanja prodaje oružja, koja je do septembra 2009. g. dostigla vrhunac od 4 milijarde dolara. Najnoviji nastavak, koji je Čaves najavio 13. septembra, predstavlja ruski "zajam" od 2,2 milijarde za kupovinu tenkova, protivvazdušnih raketa i drugog oružja.  

Ovakve manifestacije tesne političke, ekonomske i vojne saradnje Karakasa i Moskve prevazilaze pitanja od akademskog interesa. Odnosi Venecuele sa susednom Kolumbijom su se tokom poslednjih godina primetno pogoršali, a napetosti duž njihovih granica su u nekoliko navrata dovele i do vatrenih okršaja. Većina provokacija – mada ne i sve, potekla je od strane Venecuele, a to uključuje i Čavesovu bezočnu podršku radikalnoj levičarskoj pobuni u Kolumbiji, koju vode Revolucionarni Oružani Odredi Kolumbije (Revolutionary Armed Forces of Colombia – FARC). Spremnost Rusije da povećava Čavesovu borbenu moć, čini da je Moskva ta koja omogućava takvo njegovo ponašanje.

Ono što još najviše može da zabrinjava je da je Čaves nedavno izrazio nameru da započne nuklearni program. Uzimajući u obzir njegovu dokazanu dvoličnost, nije ni čudo što susedi Venecuele sa skepsom gledaju na njegova uveravanja da bi taj program imao isključivo miroljubive ciljeve. Isto tako, vrlo je verovatno da se Čaves nada – možda čak i pretpostavlja – da bi Rusija nuklearni poduhvat Venecuele potpomagala na istovetni način kako je Kremlj pomagao i program Irana.

Ovakvi, sve bliskiji odnosi Moskve sa Karakasom se primiču – ako nisu već i prešli "crvenu liniju" interesa SAD u Zapadnoj hemisferi. Još od izricanja Monroove doktrine[1] 1820. g., stalno važeća politika SAD je bila da ne dozvoli evropskim silama da uspostavljaju svoje političke ili vojne štićenike u toj hemisferi. Istina, Kuba je tokom poslednjih pedeset godina bila iritantni izuzetak toj politici, ali rukovodioci SAD moraju jasno staviti na znanje kako Čavesovoj vladi, tako i Medvedev/Putinovoj administraciji da Vašington neće tolerisati još jedan izuzetak.

Nažalost, kako je tokom ranog dvadesetog veka rasla moć SAD, Monroova doktrina je degenerisala u politiku koja podrazumeva da se SAD mešaju u unutrašnjopolitička pitanja svojih latinskoameričkih suseda. Bilo koji napor oživljavanja Monroove doktrine mora paziti da ne pođe ponovo tim putem.

I pored toga što Obamina administracija treba da sprovodi prvobitne namere Monroove doktrine, ona treba da naglasi da – ako se Čaves uzdrži od toga da postane štićenik Rusije i izbegava da preti Kolumbiji i ostalim državama hemisfere, SAD neće pokušavati da potkopavaju njegov režim. Kao konkretnu potvrdu u tom pogledu, Vašington treba da poništi svoje planove za otvaranje sedam vojnih baza u Kolumbiji; ti planovi su izazvali oštre kritike vlada širom Južne Amerike. Navodna svrha tih baza je da pomognu vođenje rata protiv droge u oblasti Anda (što je već samo po sebi sumnjiv motiv). Ali, Čaves tvrdi da je njihova stvarna svrha da intimidiraju Venecuelu – ili još gore: da posluže kao odskočna daska za napad na nju. Napuštanje planova za te baze bi efikasno diskreditovalo Čavesov argument i smirilo nepoverljive rukovodioce Latinske Amerike.    

Jeste da je Čaves odvratna autoritativna baraba, ali njegove zloupotrebe u samoj Venecueli su stvar sa kojom sam venecuelanski narod treba da se suoči. One ne predstavljaju pretnju važnim bezbednosnim interesima SAD.

Trka u naoružanju koju izaziva Rusija – a da i ne govorimo o početku trke u nuklearnom naoružanju u Zapadnoj hemisferi je potpuno druga stvar. Takve akcije su pretnja političkoj i vojnoj stabilnosti regiona; one potkopavaju status Latinske Amerike kao zone bez atomskog naoružanja. Takvi izgledi su itekako stvar opravdane zabrinutosti za SAD. Vašington treba da poruči – ako je potrebno i samo jednosložnim rečima – kako Karakasu, tako i Moskvi da su zaigrali vrlo opasnu igru. Čaves treba da zna da njegov sadašnji kurs može dovesti do događanja koja će biti kraj njegovom režimu. A Moskvi treba kazati da će čak i umereno dobri odnosi Rusije sa SAD u znatnoj meri zavisiti od promene njene politike prema Venecueli.

Napustivši plan za odbrambene rakete u Centralnoj Evropi, predsednik Obama je učinio pomirljivi gest. Sada je vreme da Medvedev i Putin uzvrate.

[Autor je potpredsednik Kejto instituta (Cato Institute)[2] za pitanja odbrane i izučavanje međunarodnih odnosa. Autor je osam knjiga o međunarodnim pitanjima – između ostalog i Razumna moć: Za opreznu spoljnu politiku Amerike (Smart Power: Toward a Prudent Foreign Policy for America, 2008). On je, usto, i urednik i autor članaka The National Interest-a[3]]

(Prevod: Vasilije Kleftakis)


[1] Politička doktrina koju je američki predsednik DŽems Monro (James Monroe), u saradnji sa svojim ministrom spoljnih poslova Kvinsijem Adamsom (Quincy Adams), postavio 1823. godine. U osnovi se radilo o distanciranju od evropskih problema. Glavni koncept ove doktrine je tvrdnja o posebnim sferama uticaja Amerike i Evrope: upozoravanje evropskim silama da se ne mešaju u poslove novih nezavisnih država Južne Amerike, ili u one teritorije koje bi potencijalno mogle pripasti SAD (za današnje vreme može biti zanimljivo da se to odnosilo i na sprečavanje potencijalne mogućnosti onovremenog širenja prisustva Rusije od Aljaske – koja je tada bila njena teritorija – na jug, prema teritoriji Oregona). Uprošćeno rečeno: Amerika (Severna i Južna) je ekskluzivni region uticaja SAD, i to je neka vrsta "crvene linije" koju niko ne sme preći. (Prim. prev.)

[2] Taj institut tvrdi za sebe da je neprofitna istraživačka fondacija, sa ciljem da poveća razumevanje za politiku, zastupa princip ograničavanja moći vlade, slobodno tržište, slobodu ličnosti i mir. Centrala mu je u Vašingtonu. Protivnici tvrde da je to "libertarijanski" kvazi-akademski centar ideja, koji deluje kao glasnogovornik globalizma, korporativizma i neoliberalizma. (Prim. prev.)

[3] Časopis Niksonovog Centra u Vašingtonu (The Nixon Center). Ovaj za sebe tvrdi da mu je specifični cilj da ispituje puteve za jačanje bezbednosti i prosperiteta SAD, uzimajući pri tome u obzir i poglede drugih država. (Prim. prev.)