Nova faza evrokrize

(Elzevir, 22.5.2010)

Sadašnja kriza oko evra označava kraj onog posleratnog perioda u kome se smatralo da tokom evropskog ujedinjavanja, krivac – Nemačka, treba da spere svoju krivicu. Sada, 65 godina po završetku Drugog svetskog rata, u Nemačkoj, a naročito među njenim stanovništvom, vlada mišljenje da je korišćenje tog osećaja krivice u okviru evropskog projekta najzad završeno. Time se ne samo evro, nego i cela ideja evropskog ujedinjavanja primiče istorijskoj prekretnici.

Evropsku integraciju su tokom decenija (što je naročito činila Francuska) koristili kao instrument za ekonomsko i političko obuzdavanje Zapadne Nemačke i za ograničavanje uticaja anglosaksonskog prodiranja u Evropu. Pri tom je stalno korišćenje krivice Nemačke bio motor za pogon mašinerije evropskog ujedinjavanja. Nasuprot francuskoj politici moći, stajalo je nemačko žaljenje i stid.

Sa takvom pozadinom, pre skoro dvadeset godina rodila se evropska ekonomska i monetarna Unija, koja je kasnije postala poznata pod imenom “evro“. Taj evro je holandskim građanima bio predstavljen kao zgodno srdstvo, ali on je, ustvari, produkt procesa ispoljavanja politike moći. Njega je francuski predsednik Fransoa Miteran uvalio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu u zamenu za nastavljanje „prijateljstva“ Francuske posle nemačkog ujedinjenja.

Taj dogovor, potvrđen u Mastrihtskom ugovoru iz 1992, nije bio kraj nego početak hrvanja oko kontrole nad [evropskom] monetom. U toj prevashodno francusko-nemačkoj borbi, Nemce su uglavnom podržavale severnoevropske države, a Francuze one mediteranske.

Ponekad bi pobeđivao nemački lager, ali najčešće onaj francuski. I sada, svega osam godina pošto su građani u svom džepu osetili opipljivi dokaz evropskog ujedinjavanja, izgleda da se taj projekt ponovo nasukao. Nemci (i Holanđani) time nisu dobili novu verziju dojčmarke, nego evropsku monetu koja je u najmanju ruku slična i francuskom franku, italijanskoj liri, grčkoj drahmi, španskom pezosu i portugalskom eskudu.

Evro je postao simbol evropskog jedinstva koje se iskilavilo podižući pretežak teret. Pod maskom evropskog idealizma tokom decenija je vođena bitka za prevlast, u kojoj je pod teretom ranije krivice, Nemačka bila slabija strana. Tako, i sve do danas mnogi Grci smatraju da je Nemačka, zbog toga što je odgajila Hitlera, dužna da ih pomaže.

Međutim, nemačko stanovništvo – a sve više i nemački političari, više ne pristaju na donedavno logičnu trampu [svoje] moralne krivice za političku, monetarnu i ekonomsku pomoć drugima. Na taj način, u potpunosti otpada jedan važan zamajac evru i evropskom ujedinjavanju.

Nemački ministar finansija Volfgang Šojble je ove nedelje izneo plan po kome bi zemlje koje su se uz pomoć evra suviše galantno zaduživale, mogle biti ozbiljno kažnjene – u krajnjoj liniji čak i prekidom njihovog članstva u evru, pa možda i isključivanjem iz EU. U tom cilju, nemačka Vlada želi da se izmeni i Lisabonski sporazum.

Taj sporazum, „Evropski ustav“, stupio je na snagu tek krajem prošle godine i smatran je za vrhunski lek protiv svih evro-boljki. Ali, sada su se vremena promenila. Berlin jasno stavlja do znanja da je prošlo vreme šezdesetogodišnjeg eksploatisanja krivice Nemačke, i da one države koje neće da učestvuju pod nemačkim uslovima, moraju da podnose žrtve. Nemačka je od kraja Drugog svetskog rata bila pod starateljstvom, a sada će zemlje koje ne žele da igraju igru pod nemačkim uslovima, potpasti pod starateljstvo Nemačke.

Evropsko ujedinjavanje tokom poslednjih dvadeset godina stajalo je sve više u znaku iluzije o nekoj vrsti federalne panevropske multikulturne višenacionalne države, koja mora zaboraviti zajedničku istoriju ratova i diktatura. I taj eksperiment se primiče svom kraju.

Nova faza evropskog ujedinjavanja, koja će verovatno biti više u obliku saradnje, moraće da polazi od stvarnosti, uključujući istorijske linije razgraničavanja, kulturu, [različite] fiskalne i socijalne politike. Isto tako, morala bi da polazi i od stvarnosti da nacionalne države nisu prošlost, nego da su jače no što su se idealisti ujedinjavanja nadali.

Takođe, nije nezamislivo da će se evro – taj vrhunac evropskog ujedinjavanja – raspasti ako, na primer, mediteranske zemlje ne žele da ispune zahteve Nemačke (i Holandije). To može imati praktične nezgode po Holandiju, ali i neke finansijske prednosti. Jedan „mini-evro“ – neka vrsta nemačke marke u kome bi učestvovale i države kao Holandija, Danska i Austrija, mogao bi lako postati jaka valuta – što se pokazalo da evro nije.

(Prevod sa holandskog Vasilije Kleftakis)