Nova američka desnica

(El Pais)

Ako neko misli da je tandem Buš–Čejni najekstremnija verzija američkog konzervativizma, moguće je da će se brzo uveriti da greši. Konzervativni pokret u razvoju u poslednjim mesecima u SAD, pothranjen nezadovoljstvom osiromašene srednje klase i ambicijama nove političke postpartijske klase, razbija sve modele tradicionalnog republikanizma i priziva rasistički, nacionalistički i fanatični karakter fašizma. Za sada, nedostaje mu samo nasilje.

Poslednji znak za uzbunu bio je nedavni skup članova „Tea Party“ u Nešvilu (Tenesi) i govor njihovog najpoznatijeg vođe Sare Pejlin, koja je populizam podigla do stepena pohvale neznanja kao dokaza autentičnosti, a kao najviši politički kvalitet Skota Brauna, nedavno izabranog senatora Masačusetsa, ističe činjenicu da je to „jednostavno čovek sa pik-ap vozilom“.

Saru Pejlin hvale zbog jednostavnosti njenih studija, diploma novinarstva na skromnom Univerzitetu Vajominga, naspram diploma iz Ivi Lige koje ima Barak Obama na Kolumbiji i Harvardu. Sam Braun je osvojio pristalice zbog pokazane muževnosti u reviji Kosmopolitan, naspram stidljivog rafinmana tradicionalnih političara.

Pristalice „Tea Party“ su uverene da su zaista pokrenule revoluciju protiv oligarhije iz Vašingtona, sličnu onoj koja je u 18. veku isterala britanske kolonizatore. Odjednom, najugledniji republikanci su u opasnosti pred tim talasom. Guverner Floride Čarli Krist, umerenjak koji je uživao 70 odsto popularnosti među glasačima, danas je u anketama iza jednog nepoznatog i ultrareligioznog mladog čoveka koji se zove Marko Rubio. Čak je i DŽon Mek Kejn, bespogovorni vicekralj Arizone, danas ozbiljno pod pretnjom J. D. Hejvorta, šarlatana sa jednog lokalnog radija, koji po definiciji Njujork tajmsa „svakog dana napada, i ne uvek ovim redom, legalnu imigraciju, gubitak patriotizma u zemlji i sve ono što radi Obama“.

U redovima „Tea Party“ svakog jutra se pojavi neko nepoznat ko u pola sata najradikalnije demagogije osvoji 10 poena u anketama. „Pokret sazreva“, tvrdi DŽudson Filip, jedan do osnivača ovog fenomena, „manifestacije su bile dobre za prošlu godinu, a ove stvari treba promeniti, ove godine moramo da pobedimo.“

Da pobedimo šta? U kom pravcu da povedemo zemlju? Neki od umerenih i obrazovanih republikanaca, kao Pegi Nunan ili Dajvid Bruks, tvrde da nema razloga za strah, da su to grupe ukorenjene u slobodarske tradicije SAD i da će njihov doprinos biti u tome da se dinamizuje politički život u zemlji.

To je moguće. Istina, neprijateljstvo koje ovaj pokret pokazuje prema Obami nije daleko od onoga koji je levica pokazala prema Bušu (treba se setiti pominjanja negove zavisnosti od alkohola ili navodno intelektualno siromaštvo), i savršeno spada u demokratska pravila igre. Osim toga, pokret je još uvek u začetku. Nedavna anketa pokazuje da 34 odsto Amerikanaca nije ni čulo za „Tea Party“, a podržava ih samo18 odsto.

Iz evropskog ugla, tih 18 odsto je mnogo, a ono što brane zvuči opasno ekscentrično. Jedan od njihovih govornika u Nešvilu rekao je da je „bolje dokumentovano Hristovo rođenje nego Obamino“. „On je Afrikanac“, vikala je žena iz publike. Iza te kampanje koja negira Obami pravo na američko državljanstvo krije se odbacivanje njegove legitimnosti kao predsednika.

U SAD niko ne govori o rasističkom elementu kampanje. Za one koji podržavaju Obamu može da bude korisno povikati rasizam, svaki put kada ga neko kritikuje. Naravno, njegovi neprijatelji ne priznaju taj greh, koliko god da se na sastanku u Nešvilu čuo samo jedan crni glas, čisto da bi se sakrio „beli karakter“ pokreta.

Ovaj novi konzervativizam sažima mnogo od frustracija belog čoveka, od civilnih prava, od svih zakona o jednakosti koji su mu oduzimali vlast u sektoru društva u kome je večno dominirao. Beli čovek nije video mnogo koristi od dobrih kontakata, korisnih prijateljstava, brzog novca, što je u poslednjim decenijama povećalo srednju klasu, koja je bila ponos nacije pedesetih godina, ali koja je bila nemilosrdno maltretirana poslednjom tehnološkom revolucijom i nedavnom ekonomskom krizom.

Ta ranjena srednja bela klasa puca na one koji su joj najbliži: imigranti, rasne maljine, političke vođe. Pokušava da smanji konkurenciju koju smatra nepravednom i namerava da SAD budu zemlja samo za istinske Amerikance. Traži spas u novim doktrinama i sluša materinski glas Sare Pejlin i patriotske povike voditelja sa radija. Glen Bek ili Ruš Limbof tako postaju Volter Kronkajt novog vremena.

Američki konzervativci ne veruju da postoji bilo kakva opasnost. Slepo veruju u integracionu snagu te demokratije i njenu neporecivu sposobnost da zaustavi bilo kakvu pretnju. Ali, iz evropskog ugla gledanja, ta kombinacija demagogije, rasizma, nacionalizma i ksenofobije, predvođena ranjenom i uznemirenom srednjom klasom, veoma je poznat recept od kog se još uvek plaši. Istina je da se novi američki konzervativni pokret hvali svojom odbranom slobode i još uvek ne izgleda kompatibilan sa jednom vladom koja neće poštovati individuu. Ali ukus iz Nešvila seje sumnje, ostavlja loš utisak, i – plaši.

(Prevod Branislav Đorđević)