Nevladine organizacije, filantropi i trijumf slobode

Intelektualci koji su u godinama hladnog rata čitali ugledne časopise kao što su bili britanski Encounter, nemački Der Monat, francuski Preuves itd., spisak je dug, nisu mogli znati da je iza ovih časopisa stajala CIA sa svojim ljudima, novcem, politikom i interesima.[1]

Istina, ili bar deo istine o „kulturnim“ aktivnostima CIA tokom hladnog rata dobro je i pouzdano dokumentovan – pravnici bi rekli da je izvan svake sumnje. DŽordž Kenan je ovu vrstu angažmana objašnjavao činjenicom da SAD nemaju ministarstvo kulture, pa je eto, CIA morala da preuzme tu funkciju.

Budući da nije zgodno javno obznanjivati uticaj obaveštajnih službi na formiranje javnog mnjenje svoje ili drugih zemalja, finansiranje ovih aktivnosti se sprovodilo diskretno, kroz nevladine organizacije i fondacije koje su bile u nominalnom vlasništvu bogatih filantropa. Ovaj model fondacijskog finansiranja kreirao je Alan Dals na samom početku hladnog rata.

Filantropi su davali ime, deklarisali se kao mecene, ali je novac davala CIA. Po jednom zvaničnom američkom izveštaju iz 1976. godine, CIA je bila uključena u rad oko polovine svih fondacija koje su davale međunarode grantove.

Smisao aktivnosti obaveštajnih službi je naravno išao ka političkom oblikovanju javnog mnjenja i ka otklonu od prokomunističkih i levičarskih ideja uopšte, ali su ove aktivnosti imale i bizarnije posledice.

Centralno mesto u kulturnom hladnom ratu imala je Ferfild (Farfield) fondacija američkog milionera Julijusa Flajšmana (Julius Fleischmann). Uz nju, aktivnostima CIA su nesebično pomagale i Fordova, Rokfelerova ili Karnegijeva fondacija, na primer. Evropski milijarderi poput Rotšilda ili Astora nisu zaostajali za svojim američkim kolegama, pa su i oni imali bliske odnose sa obaveštajnim službama, sa njima su srdačno sarađivali, pozajmljujući svoje ime kada je to bilo potrebno. Bliskost i srdačnost tih odnosa je mogla navesti na pitanje, u kojoj meri je državna politika vodećih Zapadnih zemalja privatizovana, i čijim interesima služi.

Smisao aktivnosti obaveštajnih službi je naravno išao ka političkom oblikovanju javnog mnjenja i ka otklonu od prokomunističkih i levičarskih ideja uopšte, ali su ove aktivnosti imale i bizarnije posledice.

Jedna od neobičnih nus posledica mešanje CIA u kulturnu sferu vezana je za uspon i popularnost apstraktnog ekspresionizma i transformaciju dekorativne mazarije u elitnu umetnost. Kako se radilo o umetničkom pravcu koji u SSSR-u nije imao prođu i koji je bio tretiran kao dekadentna antiumetnost, apstraktni ekspresionizam je na Zapadu forsiran kao izraz slobode stvaralaštva, kao antipod državno kontrolisane kulture. Milijarderi koji su u tu i takvu umetnost ulagali novac, čak i sopstveni, dokazivali su da ona ne može biti drugo, do vrhunska.

Za medijsko prisustvo i promociju, bilo je važno da se razmišlja ispravno, ne nužno i duboko. Biti na pravoj strani je uvek bilo unosno.

Isti metod je pokušan i u domenu muzičkog stvaralaštva, ali sa mnogo slabijim rezultatom. Nije bilo lako naći potreban broj žrtava koje su bile spremne da se u kontinuitetu i dobrovoljno izlažu torturi slušanja moderne muzike. Slike se mogu gledati par sekundi i od njih se može lako uteći. Iz koncertne sale, od muzičkog dela ili nedela, već u zavisnosti od afiniteta, bekstvo ide mnogo teže.

Evropske ili američke intelektualce nije bilo previše teško pridobiti na svoju stranu. Oni su dobili mogućnost da istovremeno služe veličanstvenom cilju afirmisanja slobode i da pri tome žive na visokoj nozi, da luksuzno putuju svetom, da odsedaju u skupim hotelima i da budu agresivno promovisani od strane slobodi naklonjenih medija. Za medijsko prisustvo i promociju, bilo je važno da se razmišlja ispravno, ne nužno i duboko. Biti na pravoj strani je uvek bilo unosno.

Kada bi istina izbila na videlo, kada bi se izvori finansiranja otkrili, intelektualci koji su dobijali novac za svoj pregalački i slobodarski rad, u glas su tvrdili da nisu znali za izvore finansiranja, niti da su mogli sumnjati da obilje novca dolazi od obaveštajnih službi. Verovali su da novac dolazi od bogatih obožavalaca i da je to nadoknada za njihova ogromna intelektualna ili umetnička pregnuća, za njihove blistave umove. Spisak ovih intelektualaca je dug i na njemu su titani poput Isaije Berlina, Deni de Ružmona, Artura Keslera, Česlava Miloša, Andre Malroa, Mirčea Eliadea, Hane Arent, da pomenemo samo najpoznatije.

Nevladine organizacije, fondacije i milijarderi koji ih osnivaju i finansiraju, svakako nemaju nikakve veze sa obaveštajnim službama ili sličnim državnim institucijama.

Čitalac se može zapitati kakav je smisao podsećanja na ovaj deo moderne istorije i kakve sve to veze može imati sa svetom danas. Verovatno nikakve. Nevladine organizacije, fondacije i milijarderi koji ih osnivaju i finansiraju, svakako nemaju nikakve veze sa obaveštajnim službama ili sličnim državnim institucijama. Oni nemaju nikakvih drugih ciljeva osim promovisanja slobode i demokratije. Vreme intelektualaca aparatčika koji su dušu prodali sistemu je prošlo, intelektualci danas služe samo znanju i istini. Konačno, hladni rat je završen, sloboda je pobedila i svi živimo u najboljem od svih svetova.