Nevidljivi vladar Evropske unije

Nesnalaženje bivših Jugoslovena među ruševinama evropske ustavne demokratije

1. Kako su građani država članica EU postali “najusamljeniji ljudi na svetu”?

“Ukoliko bi vlade sebi dopustile da budu vezane odlukama svojih parlamenata, raspad Evrope bi bio izvesniji ishod nego dublja integracija” - ova izjava bivšeg italijanskog premijera Marija Montija svojevremeno je povredila demokratska osećanja mnogih posmatrača. Međutim, jedini pravi greh te izjave jeste što je suviše nespretno i iskreno obelodanila opšte uverenje evropskih upravljača: da su ustavna demokratija i njene institucije postale tuđe duhu vremena i kao takve objektivna prepreka na putu ka „sve bližoj uniji naroda Evrope“. Zaista, političke partije, sindikati, referendumi, nacionalni parlamenti i ustavni sudovi deluju sve nezgrapnije i izlišnije u današnjoj Evropi. Dok je grčki parlament donosio antikrizne zakone na zahtev trojke, ispred zgrade Parlamenta ogroman broj građana iz svih društvenih slojeva, najrazličitijih ideoloških opredeljenja, imigranti i starosedeoci, mladi i stari, odbacivali su nametnute mere štednje neposrednim glasanjem kao u Solonovoj Atini.

U Italiji je oko 30% građana glasalo za klovna čije je učešće na izborima za jedini cilj imalo da pokaže besmisao čitavog političkog sistema. Presude ustavnog suda Portugala kojima se obaraju odluke vlade te zemlje donete na zahtev Trojke bile su propraćene ne samo oštrim negodovanjem evropskih i nemačkih zvaničnika već i naglim rastom državnog duga na finansijskim tržištima.

U čuvenom delu „Stari režim i revolucija“ Tokvil objašnjava kako se nečujno i bez velikih istorijskih lomova ugasio “životvorni plamen” starog sveta provincijskih i staleških skupština, redova, cehova, klasa, magistrata, plemića i vlastelina. Te drevne ustanove vekovima su obezbeđivale poredak, prikupljale i razrezivale poreze, pružale mogućnost građanstvu i plemstvu da učestvuju u političkom odlučivanju, gradile puteve, presuđivale u sporovima, donosile zakone, održavale javni red i brinule se o ubogim žiteljima. Kako su onda bez borbe dozvolile da njihovo mesto zauzme Kraljev savet, ustanova koja deluje u tako dubokoj senci da je “istorija jedva i primećuje”? Kako se desilo da ova ustanova, sačinjena od ljudi srednjeg ili niskog porekla, neprimetno preuzme ulogu vrhovnog suda, najvišeg administrativnog suda, zakonodavne i izvršne vlasti?

Jedan deo odgovora leži u činjenici da je centralizaciju moći u rukama Kraljevog saveta bilo teško razabrati među delićima starih drugostepenih vlasti, redova, klasa, profesija i porodica koje su iako lišene svog “životnog principa” i dalje prekrivale društveno telo Francuske. Drugi deo odgovora Tokvil pronalazi u tome što je stari režim ostao bez pouzdanog branitelja –onoga što Karl Šmit naziva “čuvarem ustava”. Umireno zadržavanjem starih privilegija plemstvo se odreklo odgovornosti da se brine o životu svojih podanika; građanstvo je u centralizaciji nadležnosti videlo garant privatne svojine i osiguranja uslova poslovanja, dok je monarh u rastakanju dotadašnjih društvenih veza video način učvršćivanja kontrole nad podanicima; konačno, francuski seljak, taj “najusamljeniji čovek na svetu”, ostaje nemoćni posmatrač iščezavanja starog sveta.

Duboki Tokvilovi uvidi pomažu nam da razumemo kako su građani država članica i kandidata za članstvo u EU, nečujno i neprimetno postali “najusamljeniji ljudi na svetu” koji bespomoćno posmatraju kako iščezava stari evropski svet demokratskih ustava, partija, sindikata, ideološkog nadmetanja, parlamenta i ustavnih sudova. Naime, ustanove starog sveta suverenih demokratskih država u Evropi pražnjene su tokom procesa evropske integracije od „životnih sokova“ iz istog razloga zbog kojih su uvenule i ustanove starog režima u Francuskoj: nije imao ko da ih brani. Nacionalni političari su prenošenje nadležnosti na evropske institucije videli kao priliku da izbegnu odgovornost pred građanima za donošenja osetljivih političkih odluka.

Nadnacionalne institucije videle su sužavanje političke autonomije država kao nužan uslov jačanja svoje pozicije u sistemu. Eskalacija krize Evrozone raspršila je poslednju nadu da ustavni sudovi država ili Sud pravde EU mogu da odbrane evropski konstitucionalizam: o tome svedoče nedavne odluke Suda pravde o uskladjenosti ESM sa osnivačkim ugovorima kao i odluka Saveznog ustavnog suda Nemačke o ustavnosti finansijske pomoći Grčkoj. Ove presude slikovito potvrđuju faktičku nemoć najvišeg nemačkog i evropskog suda da utvrde granicu preko koje se ne sme preći ukoliko se želi sačuvati legitimitet zajednice. Evropska integracija došla je do tačke u kojoj bi legitimno sudsko osporavanje antirkriznih mera najverovatnije suočilo sistem sa kolapsom.

Pokazujući odsustvo “čuvara” evropskog ustava kriza je istovremeno ukazala na postojanje njegovog “gospodara” - koji zarad ostvarenja svoje vizije ujedinjene Evrope arbitrarno suspenduje osnivačke ugovore i nacionalne ustave i obezvređuje demokratski proces u državama članicama. Ukoliko, pak, postavimo pitanje “Ko je gospodar ustava?” nailazimo na nepremostivi zid. U današnjoj EU nemoguće je prepoznati instancu sličnu Bodenovom monarhu, Kraljevom savetu u Francuskoj ili Komunističkoj partiji u bivšoj Jugoslaviji. Evropski izvanustavni donosilac uredbi i mera kojima se suspenduje delovanje građanstva, uskraćuju prava radnicima i sindikatima i urušavaju funkcije države blagostanja ostaje nevidljiv i stoga lišen političke i ustavne odgovornosti.

Tu dolazimo do osnovnog problema: konstitucionalizam shvaćen ozbiljno za svoj najviši cilj ima da omogući utvrđivanje odgovornosti onih od čijih odluka zavisi život zajednice. Ali koga mogu da krive i kome da upute svoje zahteve astmaši u Grčkoj koji su zbog mera štednje ostali bez prava na besplatne pumpice? Ili penzioneri i radnici na Kipru u trenutku kada im je suspendovano pravo da slobodno raspolažu svojim imovinom u bankama? Putem izbora za nacionalni ili evropski parlament Grci i Kiprani više ne mogu da kazne ili nagrade one koji određuju plate u javnom sektoru, starosnu granicu odlaska u penziju, minimalnu cena rada, privatizaciju javnih funkcija, izdatke za zdravstvo, školstvo itd.

Građanima tako ostaje da krivca naslućuju u nemačkoj kancelarki, Evropskoj komisiji, Evropskoj centralnoj banci, nacionalnim vladama, prethodnim vlastima, moćnim finansijskim organizacijama koji svoje bivše zaposlene postavljaju za predsednike vlada prezaduženih zemalja,imigrantima, drugim evropskim narodima itd. Time se glavni kreator slike sveta prema kojoj se oblikuje ekonomski, socijalni i kulturni život evropskog društva našao u poziciji koja oduvek predstavlja san svih vladara: njegova vlast je postala nevidljiva i neograničena u isto vreme. Evropski narodi ostali su zatočeni u okvirima državnih granica kao u ćelijama Bentamovog panoptikuma – idealnog zatvora čiji zatvorenici niti vide jedni druge niti vide čuvara koji sa vrha kule pomoću svetlosnih efekata upravlja njihovim životima.

2. Kako su bivši Jugosloveni dospeli u ćelije evropskog panotpikuma?

Evropska unija nije oduvek predstavljala panoptikum. Ustavna priroda Unije, ali i njenih država članica, menjala se kako je proces integracije odmicao. Osnovno svojstvo tih promena bilo je da je sa svakim daljim prenošenjem nadležnosti na evropski nivo sve tesnija postajala sfera u kojoj građani učešćem u političkom procesu mogu da oblikuju odnos između politike i tržišta, individualne i kolektivne autonomije, države i društva. Sa eskalacijom krize Unija je dospela u situaciju u kojoj najava održavanja referenduma o antikriznoj politici, naznaka autonomnog delovanja izabranih predstavnika građana ili pojedine odluke ustavnih sudova, predstavljaju objektivnu i otvorenu pretnju poretku.

Narodi bivše Jugoslavije postali su deo ovog sistema na vrhuncu zaoštravanja odnosa između ustavne demokratije i evropske integracije. Pri tome razlika između onih država koje su poput Slovenije i Hrvatske već postale članice i onih koje se poput Srbije Bosne i Crne Gore nalaze u procesu pridruživanja ne bi trebalo da navede na pogrešan trag. Ukoliko bi EU i dalje bila zajednica suverenih demokratskih država sa jasnim kriterijumima za članstvo, razliku između članica i nečlanica ne bi bilo moguće prenebregnuti. Međutim, u Uniji čije se jedinstvo održava odlukama nevidljivog gospodara ustava pitanje formalnog članstva u međunarodnoj organizaciji gubi relevantnost. Ono ustupa mesto pitanju o dometu moći i formalnim i neformalnim izvorima kontrole nad periferijom i daljom periferijom.

Grčka vlada je na zahtev Trojke suspendovala ključne odredbe ustava koje se odnose na zaštitu prava radnika i osnovne ekonomske principe vođenja politike. Slovenačka vlada je pod pretnjom dolaska Trojke odlučila da ukine neke od najznačajnijih funkcija države blagostanja podrivši tako temeljna načela nacionalne solidarnosti. Nakon izbijanja krize u Sloveniji građani su se suočili sa obeshrabrujućom činjenicom da promena vlasti na izborima kao ni masovni protesti sa podrškom čitavog društva ne mogu da spreče smanjenje izdataka za školstvo i zdravstvo, fleksibilizaciju tržišta rada ili privatizaciju državnih kompanija. Ali ko je usitinu kreator političke vizije koja na uniforman način oblikuje socijalnu i ekonomsku sferu života Grka i Slovenaca? Englezi su svojevremeno tri puta na demokratskim izborima glasali za agresivni neoliberalni politički projekat koji je ponudila Margaret Tačer. Njena odgovornost za stanje u društvu bila je jasna zaposlenima u javnom sektoru, penzionerima, sindikatima, preduzetnicima i predstavnicima krupnog kapitala. Grčkim i slovenačkim profesorima, lekarima, penzionerima ili nezaposlenima ostaje da odgovornost za sudbinu zajednice pripišu nemačkoj kancelarki i njenoj političkoj viziji (kao što je to nedavno učinio Ulrih Bek u svojoj knjizi „Nemačka Evropa“); ali oni nemaju mogućnost da Angelu Merkel kazne na sledećim izborima ili da pred ustavnim sudom pokrenu pitanje ustavnosti njenih politika.

Istovremeno, u Srbiji su građani ostali nemi posmatrači procesa potpune izolazije rešavanja pitanja Kosova, kao najosetljivijeg identitetskog, teritorijalnog i ustavnog pitanja, od političkih zahteva većine društva. Ko je doneo političku odluku da se suspenduje ustav Srbije zarad nastavka procesa pridruživanja Evropskoj uniji? Ko snosi političku odgovornost za tu istorijsku odluku? Nemački parlamentarci su srpskoj vladi javno predočili spisak od sedam uslova za nastavak evropskog puta. Ali oni odgovaraju Nemcima, dok ocena ustavnosti njihovih odluka podleže isključivo jurisdikciji Saveznog ustavnog suda Nemačke. U Bosni, neke od najosetljivijih odluka o vertikalnoj podeli nadležnosti kojima se suspenduje ustavno rešenje iz Dejtona donosi Visoki predstavnik vođen određenom političkom vizijom. Visoki predstavnik, pak, oslobođen je obaveze da za svoju viziju traži podršku na izborima, ali i da za posledice njenog ostvarenja odgovara pred građanima ili ustavnim sudom. Evropska komisija je odmah po prijemu u članstvo primorala Hrvatsku da uprkos protivljenju velike većine političkih i društvenih aktera izruči bivšeg šefa državne bezbednosti Nemačkoj. Priroda posledica ove teške odluke po hrvatsko društvo i državu ostaje neizvesna. Ono što je, pak, izvesno jeste da odgovornost za njih neće snositi nijedan od evropskih komesara.

Za Karla Šmita suveren je onaj ko odlučuje o vanrednom stanju. Na prvi pogled može izgledati da je ulogu suverena preuzela Trojka u Grčkoj, nemački parlamentarci u Srbiji ili Visoki predstavnik u Bosni. Takav zaključak međutim bio bi pogrešan iz dva razloga. Prvo, Šmitov suveren, zamišljen prema iskustvu apsolutističkog monarha koji suspeduje ustav i zakone kako bi očuvao poredak, jasno je pravno i institucionalno vidljiv i preuzima na sebe odgovornost za budućnost zajednice. Drugo, za Šmita je presudna razlika između vanrednog i normalnog stanja. U slučaju evropskog pantoptikuma ta razlika se nepovratno gubi. Ukoliko se, naime, sama integracija postavi kao najviša vrednost onda joj se može žrtvovati sve pa i ustavna demokratija u državama. Nakon izbijanja krize Evrozone 2009. godine postalo je jasno da će sa svakim narednim korakom na putu ka „sve bližoj uniji naroda Evrope“ žrtvovanje demokratije postajati sve neophodniji uslov održanja poretka.

3. Šta daje stabilnost sistemu ako ustavi više nisu važni?

Više od 20 godina od raspada Jugoslavije Slovenci i Srbi našli su se u situaciji da ne mogu kolektivno da određuju društvene ciljeve niti da institucionalnim putem utvrde kome duguju zahvalnost ili koga treba okriviti za identitetske, socijalne i ekonomske posledice najvažnijih političkih odluka. Ovakav zaključak zaista deluje paradoksalno. Jedan od najvažnijih uzroka raspada Jugoslavije bila je upravo želja njenih naroda da demokratski odlučuju o svojoj kolektivnoj sudbini. Zbog čega ti isti zahtevi za demokratijom i političkom autonomijom deluju tako beznadežno slabi u novom evropskom kontekstu? Šta je to što daje stabilnost evropskom panoptikumu ukoliko to to nisu ustavna demokratija i njene institucije? Zbog čega je uloga čuvara starog sveta suvernih demokratskih država spala na ogorčene demonstrante u Atini, Madridu i Mariboru ili na Srbe sa Kosova? Zbog čega su se danas čitavi demoi našli na gubitničkoj strani istorije poput plemstva nakon Francuske revolucije ili belih Rusa nakon Oktobarske revolucije?

Jedan od mogućih odgovora jeste da evropski upravljački sistem svoju stabilnost duguje upravo nevidljivosti donosioca najznačajnijih političkih, socijalnih i ekonomskih odluka. Drugim rečima, ispostavlja se da su institucije ustavne demokratije, koje poput ustanova starog režima pred Revoluciju u Francuskoj i dalje prekrivaju društveno telo, te koje skrivaju novog evropskog vladara. Time je njihov istorijski i filozofski smisao suštinski izmenjen. Građani u državama bivše Jugoslavije mogu u nedogled menjati vlast na slobodnim demokratskim izborima a da politika ostane nepromenjena. Sindikati mogu organizovati masovne proteste i štrajkove protiv neoliberalnih zakona o radu a da politika ostane nepromenjena. Ustavni sudovi mogu povremeno ograničavati delovanje nacionalnih političkih vlasti a da donosilac najvažnijih odluka za društvo ostane neograničen. Pri tome je ključno da skučenost i izdeljenost demokratskih utakmica u različitim državnim okvirima sprečava evropske narode da kroz proces društvenog učenja dospeju do svesti o deljenju zajedničke sudbine. Nacionalni predstavnički sistemi po prirodi stvari usmeravaju traženje krivca za loše socijalne i ekonomske uslove života ka lokalnim političkim liderima. Ali ti lideri ne odlučuju više ni o čemu značajnom za zajednicu.

Francuzima su pred Revoluciju 1789. godine bole oči privilegije plemića koji više ne vrše nikakvu društvenu funkciju. Gnev birača u Srbiji ili ulični protesti u Sloveniji i Bosni usmeravaju se protiv korumpiranih političara koji su, pak, zaštitu svojih društava prepustili nekom drugom. Nemoćni da institucionalno utvrde stvarnog krivca za sve gore stanje u društvu građani sve lakše posežu za najlakšim i najpogrešnijim odgovorom: krivi su imigranti ili drugi evropski narodi, zbog svojih zavojevačkih sklonosti ili urođene lenjosti, zavisno od perspektive. Pa ipak, samo održavanje iluzije učešća građana u demokratskom političkom procesu, iluzije koja je Jugoslaviji nedostajala, predstavlja važan činilac održavanja stabilnosti sistema. Istovremeno, nemogućnost da se utvrdi ko čini i u čije ime deluje novi evropski Kraljev savet čuva Uniju od revolucionarnih prevrata.

Jedan od najzačajnijih legitimacijskih razloga za proces integracija jeste stvaranje pretpostavki za trajan mir. Kant bi, međutim, verovatno primetio da mir u evropskom panoptikumu, kome je žrtvovan politički subjektivitet pojedinaca i čitavih naroda, odiše tišinom groblja.

4. Zaključak : kakva je uloga političke nauke?

Iz prethodnog izlaganja sledi da je osnovni zadatak političke nauke potraga za nevidljivim evropskim vladarom. Motivi te potrage mogu biti različiti. Neki će rađanje jedinstvene evropske vlasti oslobođene zahteva da za svoje odluke traži saglasnost pojedinaca i njihovih zajednica videti kao priliku za ostvarenje velikih društvenih, ekonomskih i političkih projekata od opšteg interesa za Evropljane. Oni će stoga nastojati da poput Makijavelija svoje znanje stave u službu te nove svemoćne vlasti. Drugi će pokušati da osvetle alternativne oblike evropskog udruživanja koji bi nevidljivog evropskog vladara ponovo učinili vidljivim i odgovornim pred građanima. Postoje, međutim, i oni kojima će teško poći za rukom da uoče da se problemi demokratije, ustavotvorne vlasti, identiteta i zajednice postavljaju u okviru evropskog panoptikuma na suštinski drugačiji način u odnosu na stari svet suverenih demokratskih država. Ti autori biće osuđeni na zbunjenost i neuspeh. Oni će se zadovoljiti starim savetima kako da se ograniči vlast ionako obezvlašćenih domaćih političara; ili kako da se ustavotvorna vlast, koja je ionako izmeštena iz okvira pojedinačnih država, prenese sa većinskog naroda na građane.

Razmatrajući mogućnosti ustavnih ili institucionalnih reformi bez određivanja prema opasnosti urušavanja granice između unutrašnje i spoljne politike i njenih razornih posledica po slobodu, oni će se sve više udaljavati od stvarnih problema epohe. Ukoliko bi politička nauka zaista nastavila da ide u tom pravcu predmet njenog proučavanja postajaće sve beznačajniji. Time će i njeni uvidi postajati sve lošiji orijentiri za političko delovanje.

Izlaganje sa međunarodne konferencije "Ustavi u vremenu krize: postjugoslovenska perspektiva", održane na Fakultetu političkih nauka 27-28. septembra 2104. godine.