Nevidljiva moć protiv demokratskog suvereniteta

Bogdana Koljević

Jedna od najvažnijih posledica depolitizacije sveta i evropske ideologije, kako smo je zajedno naznačili, jeste ustoličenje moći čiji sofisticirani karakter proizilazi iz specifične nevidljivosti, uprkos očiglednim brutalnostima u ekonomskoj, političkoj i društvenoj sferi. Jer, naime, poput Bodrijarovog opisa savršenog zločina, funkcionisanje apsolutnog kapitalizma smišljeno je došlo do tačke u kojoj vrhovni nosilac moći ostaje permanentno zatamnjen i skriven kao nepostojeći subjekt. To znači da se – u prelazu od moderne ka postmodernom stanju koje je Fuko ustanovio kao razliku prelaza od suvereniteta ka biopolitici – uspostavio delatni model koji prevazilazi čak i situaciju u kojoj moć postaje kapilarna, tj. situaciju u kojoj je moć raširena kroz bezmalo sve institucije i različite forme života. Biopolitičko upravljanje, po svom pojmu, upućuje na upravljanje celim populacijama, a depolitizacija ekonomije omogućila je stvaranje mitologije o konačnoj završenosti sveta i prevlasti iluzije o tome da je savremeni oblik jedan jedini moguć, čak i pravi i istinski svet.

Nevidiljivost moći predstavlja drugu stranu njene apsolutne vidljivosti. Evropska ideologija je ovaj proces dovela do kompletnosti: prividni nosioci moći u liku tzv. evropskih institucija poput Evropske komisije, Evropskog saveta ili Evropskog parlamenta, ili funkcija poput visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, služe kao izvanredna politička simulacija poretka, prava i vlasti. Ili, preciznije, sprovođenje neoliberalizma u Evropi koncipirano je u tri etape, te je (1) prvo, trebalo stvoriti sliku o sveevropskom projektu kao mirnom i demokratskom ujedinjenju građana, tj. civilizacijskom projektu koji se suprotstavlja prethodnim svetskim ratovima i ratovima uopšte, i u kojem će svi biti slobodni i jednaki; zatim, (2) izjednačiti demokratiju sa liberalnom demokratijom, rastočiti nacionalni suvereniteti demokratski suverenitet i (3) uspostaviti novu „minimalnu državu“ (Hajek), tj. superdržavu u kojoj se mahom poštuju formalne procedure, prazne ljušture bez sadržaja i svrhe, dok mesto i delanje realne političke moći ostaju iza zavese virtuelnog cirkusa koji svaki dan igra predstavu za narode.

Zato se Evropa siromašnih koju je proizvela evropska ideologija pojavljuje kao fatum, svojevrsni usud i neminovnost tzv. „svetske ekonomske krize“, dok se u stvarnosti radi o unutrašnjoj dinamici kapitalizma, čija je zakonomernost da proizvodi sve veće bogatstvo malobrojnih, dok srazmerno uništava najšire slojeve, kao i sve narode i države koji tome nastoje da se odupru. Zato je osmišljeno i da se Evropa birokatije, tehnologije i informacionolog kapitala razračuna sa Evropom znanja i obrazovanja, kako bi dominacija ukinula čak i najmanju mogućnost otpora koji proishodi iz dijalektike moći. Teza koju bih želela da obrazložim je sledeća: nevidljivi karakter moći direktno je proporcionalan njenom uspehu u političkoj praksi, dok, jednako, svaki oblik prinude da stvarni nosioci moći istupe na svetlo, predstavlja trenutak njenog slabljenja  i istovremeno trenutak u kojem dijalektika moći, dakle otpor, počinje da se konstituiše.

Razmotrimo u tom svetlu kako funkcioniše percepcija još uvek ne malog dela građanstva u evropskim zemljama. Oni glasaju na parlamentarnim i predsedničkim izborima – čime je formalnost liberalne, tj. proceduralne demokratije ispoštovana – i većinski biraju između dve ili tri nijanse istog. Realna politička i ekonomska moć i vlast, međutim, svakako nisu u rukama ovih prividno „demokratski izabranih“ nacionalnih vlada i predstavnika (ukoliko se nekim slučajem desi da na vlast dodje neko ko nije spreman da bude zastupnik evropske ideologije, po hitnom postupku, najčešće kriminalizacije ili korupcionalizacije, biva zamenjen i proteran na političku i društvenu marginu). Jer, prividno autonomni predstavnici tek su vidljivi eksponenti nevidljivih nosilaca vlasti, koji se, skoro po pravilu, nalaze izvan teritorije države o čijoj sudbini odlučuju i najčešće nisu ni njeni građani.

Štaviše, igra svetlosti i senki, dihotomije pojavnog i realnog, ne iscrpljuje se u virtuelnom postojanju nacionalnih institucija i državnog i nacionalnog suvereniteta – sledeća stepenica oličena je upravo u strukturi EU, kao bezličnom birokratskom i administrativnom aparatu koji je zamišljen kao savršen trojanski konj i zamena za stvarni subjekt moći. Pozornica evropske ideologije pruža postmoderni igrokaz u kojem subjekta nema jer, subjekt koji navodno ima glavnu ulogu (nosilac moći) je EU, ali EU nije subjekt. Tako se iscrtava paradoksalna situacija da subjekt koji normira, koji ima zakonodavnu moć (evropski zakoni) i, doduše rasparčan, deo izvršne moći, subjekt koji propisuje ekonomsku i socijalnu politiku (poput mera štednje), zapravo i nije subjekt.

Pitajući se, dakle, o istinskim nosiocima moći koji su, ergo, i arhitekte evropske ideologije, ne možemo a da ne uočimo koje su zemlje, i to baš u vreme krize, izašle kao jake, kao i koje su recipročno oslabile tj. koje su države samoodržive a koje ne i kako se ta situacija razvila. U jednoj sveobuhvatnijoj istorijskoj genealogiji ovog procesa, svakako da ne treba izgubiti iz vida transatlantski, tj. transevropski uticaj na konstituisanje evropske ideologije, ali u ovom trenutku pažnju je potrebno usredsrediti na istaknutu ulogu Nemačke u arheologiji evropskog poretka.

Vratimo se sad na nevidljivost moći, tj. na iznesenu tezu o tome da iznudica u kojoj moć evropske ideologije istupa u prostor javnosti, razotkriva stvarni subjekt vlasti. Možemo, naime, reći da sve pojedinačne situacije u kojima najjače evropske države, poput Nemačke, istupaju per se - pokazujući prinudno nametanje političkih ili ekonomskih rešenja - principijelno otvaraju perspektive za autentične alternative.

U ovom svetlu, od posebnog značaja je i činjenica da se evropska ideologija, odnosno prazno mesto koje prikriva subjekte imperijalne i kolonijalne moći, kao i prevlast neoliberalne dogme, sve transparentnije suprotstavlja i suverenitetu i demokratiji, a naročito njihovoj unutrašnjoj i neraskidivoj sponi. Jer, ono što je za neoliberalni EU projekat potpuno neprihvatljivo tj. označeni neprijatelj, protiv kojeg se upotrebljavaju različita sredstva, upravo je rusoovska tradicija promišljanja političkog. Naime, suprotno Hobsovom konceptu, gde se suverenitet vezuje za moć vladara, Rusoova ideja da je nosilac suvereniteta narod, zajedno sa razumevanjem demokratije koja nije gola forma, otvara horizonte za drugačiju interpretaciju politike  u najboljem evropskom duhu.

To su političko-filozofski razlozi zbog kojih je savremena evropska ideologija nevidljive moći usmerena i na fragmentaciju političkog i ekonomskog suvereniteta pojedinačnih država, i na finalno obesmišljavanje demokratije, tako da se volja naroda pojavljuje kao istinski remetilački faktor koji jedini potencijalno može da poremeti funkcionisanje sistema. U tom kontekstu, bilo je izuzetno relevatno da se svi, realni i mogući, oponentni prevedu na stranu isključenih tj. da se kroz političku simulaciju i levice i desnice u Evropi (proces koji na delu već više od dve decenije), stvori lažni konsenzus, u kojem se apsolutni kapitalizam i imperijalizam ne smeju dovesti u pitanje. Normalizujući represivne društvene prakse, artikulišući „naučne“ i „kulturne“ matrice diskursa u kojem se sloboda redukuje na arbitrarnu samovolju ličnog izbora, dok se pravda i jednakost pojavljuju kao relikti prošlosti i anahrone vrednosti, moć evropske ideologije ispostavila se kao totalizujuća – i bezmalo totalna.

Štaviše, tako se kao glavni neprijatelj nevidljive moći – koja se zasniva na poretku univerzalne monarhije – pojavio upravo demokratski suverenitet. Sa druge strane, dalje razotkrivanje prirode ovih moći i njenih istinskih nosilaca – što će se progresivno ubrzavati rastakanjem EU subjekta-fikcije – predstavlja perspektivu za nove početke. 

Dijego Fuzaro

Pisao je Fransoa-Rene De Šatobrijan u svom delu „Duh hrišćanstva (I.2):

„Ja se pitam, postavljam sebi ovo pitanje: 'kada bi ti bio u stanju, makar samo kroz želju, da ubiješ nekog čoveka u Kini i da naslediš njegovo bogatstvo u Evropi, uz natprirodno ubeđenje da se o tome nikada ništa neće saznati, da li bi tada dozvolio i da se ta tvoja želja uobliči?'. Preuveličavam svoje potrebe, želim da nađem olakšavajuće okolnosti za ovo ubistvo, pretpostavljajući da će, uz moju želju, Kinez umreti brzo i bezbolno, da on nema naslednike i da će, posle njegove smrti, njegova dobra ostati državi; lepo zamišljam da je taj stranac ophrvan bolestima i bolovima; uveravam sebe da je smrt dobra za njega, da je i on sâm priziva, da mu preostaje samo tren života: uprkos mojim ispraznim samoobmanama, čujem u dubii moga srca glas koji do te mere urla i protiv same pomisli na takvu pretpostavku da ne mogu ni časa da posumnjam u stvarnost savesti“. 

Nadovezuje se na to Balzak u svom "Čiča Goriju", njegov kineski mandarin je poučna priča o globalizaciji ili – ako se hoće drugačije – o nevidljivom planetarnom nasilju depolitizovane ekonomije, sili u kojoj čak ne postoji ni svest o ubistvu kineskog mandarina, jer saučestvuje činjenica da se nevidljivost ekonomskog nasilja postiže i njegovim delovanjem u globalnim prostorima, pa samim tim proizvodi žrtve koje njihovi krvnici ne vide. U današnje vreme etički tragovi procesa proizvodnje robe često završavaju u krvi, od Kine do takozvanih zemalja „u razvoju“ prema onoj neizbežnoj jednačini između progresa i susumpcije pod kapital, koja je po inerciji postala prirodna u dominantnim retorikama. Pa, ipak, u srcu potrošačke civilizacije, one site i srećne savesti krajnjih korisnika robe, iz koje liju krv i prljavština, neće o tome ni da čuju.

Naime, juče, kao i danas, fantazmagorični spektakl robe asimiluje i istovremeno prikriva nasilje u proizvodnom procesu, a osuđuje kao nasilni i diktatorski bilo koji društveni i politički oblik koji nije saglasan sa oblikom integralizma ekonomije. Globalizovani scenario implicira da svako otkriće i svaki proces dovode do novih padova sveta: prema primeru iz Nemačke ideologije Marksa i Engelsa, otkriće nove mašine u Engleskoj je dovelo do prosjačkog štapa brojne radnike u Indiji i Kini.

To što se, za razliku od mrtvih koje su izazvali totalitarizmi dvadesetog veka, ne vide oni mrtvi koje su izazvale prividno bezbojne, bezlične i nevidljive odluke MMF, Centralne evropske banke, senzibilno nadsenzibilne volje stručnjaka bez inteligencije iz evrokratije, kao i teološki kaprici tržišta, ne znači da tih mrtvih nema. Klasični proizvodni odnosi neprestano generišu sekvencu zaslepljujućih veza u kojima svaki pojedinačni momenat pomaže onom drugom momentu da izgleda normalan i prirodan, da je fiziološki i upisan u večni poredak stvari. Od svog genetskog momenta, odnosno od svog dolaska na svet „obliven krvlju i prljavštinom od glave do pete“ – kako kaže Marks u Kapitalu - kapital vrednuje tendenciju da iskuje prema svom liku i naličju odnose sile koji se ne zasnivaju na tradicionalnim personalnim i političkim vezama vladavine i podaništva. Ti odnosi, na osnovu proste diversifikacije ekonomskih funkcija društvenih aktera, artikulišu se u formi novih veza vladavine i potčinjenosti, do sada neviđenih formi nasilja – ekonomskog – do te mere efikasnog da ne mora da se platealno ispoljava.

To što je nasilje, danas, tendencijalno prestalo da se ispoljava u tradicionalnom direktnom modalitetu preko harizmatskih lidera i „estetike patnje“ (Fuko), pa se sada širi u tihoj, anonimnoj i prividno nevidljivoj formi ekonomije ili, tačnije, diktature transnacionalnih tržišta koja nisu vidljiva, osim preko svojih katastrofalnih efekata po ljudski život i planetu, ojačava jednu od onih ideoloških pretpostavki koje su najviše ukorenjene u našim imaginacijama: to je pretpostavka prema kojoj, u naše „doba prava“ (Bobio), trebalo bi da je nasilje, srećom, nestalo da bi ustupilo prostor univerzalnoj slobodi pojedinaca koji su konačno u stanju da se samoodrede. Ta velika liberalna priča je stara koliko i „O duhu osvajanja i uzurpacije“ Bendžamina Konstana s njegovom tezom o prevazilaženju divljeg impulsa ratobornog nasilja delovanjem civilizovanog proračuna svojstvenog dobu trgovine i ekonomije.

Postaje jasno da je reč o ideološkoj pretpostavci čim se uzme u obzir dvostruko određivanje. Sa jedne strane, u uobičajenoj leksici kao i u delovanju intelektualnog klera, danas toliko pominjana univerzalna sloboda uvek se podudara sa slobodom kupovine i korišćenja robe od strane apstraktnog, nesocijalizovanog pojedinca lišenog istorije. Dakle, sloboda je ideološki izvedena apstrahovanjem iz dinamika tržišta i multidirekcionalnog kretanja robe. Sa druge strane, sistem proizvodnje vrši nasilje u ekonomskim oblicima onemogućavajući bilo kakvu slobodu osim slobode kupovine, potrošnje i izražavanja mišljenja koja su svakako beznačajna u odnosu na logiku sistemske reprodukcije.

Današnji eurokratski sistem nameće preko procesa depolitizacije i apsolutizacije ekonomije nasilje kao „imanentnu ekonomsku kategoriju“ (Lukač). To je vrhunac trijumfa apsolutnog kapitala posle 1989. godine. Neobavljena obnova ugovora o radu zbog nefleksibilnosti ordo oeconomicus-a, kao i podizanje starosnog doba za penzionisanje, divlja seča plata, žrtve naroda u ime tržišta (u 2011. došao je red na grčki narod koji je žrtvovan na oltaru Mister Kapitala), kao i, opštije gledano, prinudna eksproprijacija budućnosti kao projektualne dimenzije za novu „industrijsku rezervnu vojsku“ mladih svedenih na formalno slobodno robovanje fleksibilnom i skraćenom radu: sve su to signali koji otkrivaju na kristalno jasan način, ako je to još uvek potrebno, ne samo da je „nevidljiva ruka“ tržišta nevidljiva, jer ne postoji, već i da je ekonomija istovremeno politika i nasilje.

Zato je potrebno osloboditi se ideje svojstvene nepopravljivim „dobrim dušama“ našeg vremena prema kojima je ekonomija, sama po sebi, neutralna, dok je nasilje svojstveno politici: globalizovana stvarnost nam svakodnevno pokazuje da nasilje postoji i kao imanentna ekonomska kategorija. Grčevita hipermnezija prestaje sa obavljenom funkcijom smirivanja i istovremeno zatupljivanja, budeći iluziju da je nasilje srećom završena epizoda koja se odnosi isključivo na Hitlerov vek i na političke zločine.

„Novi Hitler“ nema svastiku i ispruženu ruku: on govori tečno engleski, poziva se na svete zakone finansija i na volju tržišta, identifikuje slobodu sa inegralnom liberalizacijom. Ne potpisuje svoje zločine, niti se – kako se obično kaže – slika. Skriva svoje štetne izbore iza bezlične volje tržišta, a spreman je da osudi svaki oblik nasilja koje nije institucionalizovano, anonimno i tiho nasilje ekonomije. Ta volja tržišta, kao u priči o kineskom mandarinu, čini da se krvoloci i žrtve nikada ne sreću, pa samim time čini nemogućim sukobe u njihovim tradicionalnim oblicima, čime osuđuje žrtve na planeti da tiho podnose na svojoj koži prokletstvo neoliberalnog režima koji je danas i hegemonski.

Političko-ekonomske mere neoliberalizma (minimalna država, privatizacija, skraćeni rad, fleksibilnost, deregulacija, masovna nezaposlenost, plate koje ne obezbeđuju prihod za dostojanstveni život), odnosno to su oni nameti koji bi, ako bi se ostvarili svi odjednom, verovatno izazvali revolucionarne odgovore, primenjuju se sporom, ali nefleksibilnom postepenošću. A uvek su predstavljene kao ishod ireverzibilnih procesa u toku, kao hitna nužnost koju diktira kriza. Na taj način je izvršen postepeno, u opštem ćutanju, masakr rada i ugnjetavanih putem ekonomskog nasilja što čini da je današnja Evropa ekonomski logor u kome se vrše – kao u slučaju nesrećnog grčkog naroda – pravi pravcati finansijski genocidi.

Ideološka retorika nametljivo ponavlja da je nasilje politička kategorija prošlosti, totalitarnih sistema kojih srećom nema više, ili, kada je reč o sadašnjosti, da je reč o poludelim pojedincima, a nikada o društvu kao takvom, o društvu sa pokvarenim ekonomskim normama koje nemilosrdno žrtvuju ljudske živote na svom oltaru. U odnosu na totalitarizme prošlosti, koji su bar imali lik i ime svojih nasilnika (Hitler, Staljin, Musolini), totalitarizam tržišta deluje anonimno, skriven nevidljivim pokrovom tihih zakona ekonomije i njene sablasne opredmećenosti. Jedina nevidljiva ruka koja danas postoji je ruka nasilja ekonomskog fanatizma i monoteizma tržišta.

Generalizovana redukcija javne potrošnje i socijalnih službi, ekonomska prinuda kojom se postiže, preko proste diferencijacije distribucije bogatstava, podređenost formalno slobodnih pojedinaca, a ekonomskih robova, potpuno su u skladu sa neoliberalnom politikom i istovremeno se stalno pripisuju svetim zakonima sistemske neizbežnosti. To je mefistelovsko lice današnje Evrope, koju neprestano hvali neoliberalna retorika.  

(Pečat)