Neprijatelj nije na pragu, on je već u kući

Posmatrajući kako Rusija ispušta iz zone svoje strateške kontrole jedan prostor za drugim, sa sve većom uverenošću može se tvrditi, da će tako efikasno sredstvo, poput «plišane revolucije», naši geopolitički oponenti i dalje koristiti. Startujući u Istočnoj Evropi još za vreme postojanja SSSR-a, «plišane revolucije», počistivši sve socijalističke režime Evrope, i rasturivši Jugoslaviju, ritmično su se premestile u zonu, kako smo tada mislili, strateške kontrole Rusije. A upravo na postsovjetskom prostoru ZND-a, ovi procesi su zadobili svoju «boju», postavši «revolucija ruža» u Gruziji, i «narandžasta revolucija» u Ukrajini. I zatim – Kirgizija, Uzbekistan, Moldavija. Sve to primorava da se zamislimo o realizaciji sličnog scenarija i u samoj Rusiji. Šta su donele «plišane revolucije» državama u kojima su se dogodile? I šta stoji iza te pojave, koja zamenjuje režime suverenih država postsovjetskog prostora po domino principu?

Plišane revolucije kao element mrežnocentričnog rata

«Plišana revolucija» – smenjivanje političkih režima, zasnovano na metodama «nenasilne borbe», koje je razradio DŽin Šarp još 1980-tih godina – jeste sasvim američki produkt, sastavni deo mrežnocentrične tehnologije, koja se danas u politikologiji određuje pojmom «mrežnocentrični ratovi» (u originalu setevoй –mrežni, prim. N.V.).

Smisao te pojave sastoji se u preuzimanju kontrole nad teritorijom, po mogućnosti, bez korišćenja običnog naoružanja, to jest na osnovu primene «soft power», tzv. meke moći, koju je američki politikolog DŽozef Naj (mlađi) definisao, kao «sposobnost države (saveza, koalicije) da postigne željene rezultate u međunarodnim poslovima kroz ubeđivanje, a ne kroz suzbijanje, nametanje i prinudu, što je karakteristično za tzv. tvrdu moć. Meka moć deluje, pobuđujući druge da slede (ili stičući njihovu vlastitu saglasnost da će slediti) određene norme ponašanja i institucije na međunarodnoj areni, što je i dovodi do postizanja poželjnog rezultata, faktički bez prinude».

Na taj način, SAD koriste najnoviju tehnologiju vođenja rata. To je tzv. rat šeste generacije ili mrežnocentrični rat – tehnološka razrada, koja se u potpunosti nalazi u kompetenciji Pentagona, i danas se uspešno realizuje na prostoru ZND-a.

Obično, kada se govori o «mrežnocentričnim ratovima», rezultat se postiže uz pomoć «socijalnih mreža», to jest uz pomoć samog društva, u kojem se izdvaja segment, gde se na određeni način formira javno mnenje, usmereno protiv režima koji je na snazi. Posredstvom ovog segmenta društva, koji predstavlja mrežu – među sobom uzajamno povezanih učesnika – nastaje pritisak na važeću vlast, koja se primorava na odlazak sa rukovodećih pozicija.

Taj pritisak odozdo, od strane socijalnih mrežâ, daleko od toga da je spontana pojava. Ona je isprovocirana, stvorena tehnološki. U tome je osobenost mrežnocentričnih tehnologijâ i «plišanih revolucija» koje su na njima zasnovane – pod izgovorom tobože očiglednih pretenzija k vlasti, isprovocirati talas samoindukujućeg protesta, koji se razvija uzlaznom linijom, pod uticajem «psihoze sudelovanja». To je čisto tehnološka stvar, koja ima svoje poreklo u američkoj polittehnologiji.

Na taj način, sve «plišane revolucije» koje se dešavaju po svetu, i naročito na postsovjetskom prostoru, jesu pojava koju provociraju SAD zarad uspostavljanja geopolitičke kontrole nad tim državama i teritorijama, koje su se pre nalazile u zoni uticaja Rusije. Još uvek ostajući nuklearna država, velika Rusija izaziva utemeljene strahove kod naših «prijatelja po resetovanju», a neposredno, podmuklo mešanje u poslove država postsovjetskog prostora može izazvati kod nje nezadovoljstvo, koje bi prešlo u agresiju. A upravo je to nepoželjno. Uz to, osnovni cilj za SAD, što one nikada ne skrivaju, jeste sama Rusija.

Posledice mrežnocentričnog rata

Kakve su posledice mrežnocentričnog napada za te države u kojima se realizuje data tehnologija? Prirodno, ništa dobro za te države i režime, «plišane revolucije» u sebi ne nose, jer se pri realizaciji ovog scenarija, društvo «likvidira», to jest njegovi interesi se uopšte ne uzimaju u obzir, ono postaje moneta za potkusiravanje (u originalu razmennaя moneta – sitan novac, prim. N.V.), rashodni materijal. A sami «revolucionari» prvi iščezavaju sa političke arene, a ponekad i iz života. Ljudi koji iskreno počinju da veruju u ideale «plišanih revolucija», ne sumnjajući u to da su to – isprovocirani ideali – suštinski, postaju gorivo takvih revolucija, rashodni materijal. Društvo se izvodi iz stanja ravnoteže, gaze se socijalni principi, pada autoritet vlasti, raste nezadovoljstvo, a o normalnom funkcionisanju ekonomije ne mora se ni govoriti. Sve su to idealni uslovi za nametanje i uspostavljanje zapadnih modela socijalnog uređenja. U zemlju prodire Amerika.

Posle Rusije, koja je preživela «plišanu revoluciju» 1991. godine, ta sudbina nije mimoišla ni zemlje ZND-a. Svuda gde su bili realizovani scenariji «plišanih revolucija», danas možemo posmatrati ili delimičan ili potpun gubitak suvereniteta. U poslednji slučaj – potpun gubitak suvereniteta – treba ubrojati savremenu Gruziju, gde je «revolucija ruža» proizvela ozbiljne procese koji su destabilizovali društvo, a takođe i ozbiljne teritorijalne probleme. U stvari, teritorijalne probleme vidimo u svim državama postsovjetskog prostora, koje su se u ovom ili onom periodu orijentisale prema SAD.

Na taj način, nikakve prednosti od realizacije scenarija «plišanih revolucija» ne dobijaju, ni političke snage tih država, niti njihova društva. Jedina sila, koja u svakom slučaju stiče od toga političke dividende jesu SAD, koje uspostavljaju na taj način bezbolnu, nevojnu, «meku» kontrolu nad svojim novim teritorijama.

Mrežnocentrični procesi u Gruziji i Ukrajini

Gruzija je vrlo važan geopolitički placdarm za utvrđivanje SAD na Kavkazu. Preko Gruzije, kao kroz element kavkaskog zemljouza, Rusija, hipotetički, dobija neposredni strateški izlaz ka Iranu, uspostavljanje sa njim direktnih strateških odnosa. Iran, sa svoje strane, ima neposredni pristup Indijskom okeanu. Težnja Rusije ka izlazu na «topla mora» u terminima geopolitike, i jeste glavna pretnja za SAD. A najkraći put ka toplim morima upravo leži iz Rusije u Iran, preko Kavkaza, kako južnog, tako i severnog, koji se za sada još nalazi pod direktnom strateškom kontrolom Rusije. Zato je Gruzija i postala cilj broj jedan američkog mrežnocentričnog rata, posluživši kao gorivo za izgradnju američke imperije na evroazijskom kontinentu.

Realizujući glavni zadatak američke geopolitike – ne propustiti Rusiju preko Južnog Kavkaza ka Iranu – SAD teže ili da maksimalno destabilizuju taj nevelik prostor u kojem se, osim Gruzije, nalaze još Azerbejdžan i Jermenija, ili da uspostave tamo svoju, direktnu vojno-stratešku kontrolu, fizički pregrađujući izlaz Rusije na Indijski okean.

I taj zadatak je bio rešen – Gruzija je bila izvučena ispod preostale geopolitičke kontrole Rusije, koja se tamo očuvala od momenta raspada SSSR-a, u periodu vladanja Ševardnadzea, bivšeg sovjetskog političkog funkcionera, i u potpunosti je prevedena pod direktnu geopolitičku kontrolu SAD. Upravo su u Gruziji bile razmeštene američke vojne baze, tamo su delovali američki instruktori, i u principu, danas se može konstatovati, da je Gruzija prihvatila atlantistički vektor razvoja, lišavajući se u potpunosti bilo kakvog suvereniteta.

Pokušani su «obojeni» prevrati i u Jermeniji i Azerbejdžanu. Šatorski logor, sukobi sa policijom, žrtve među demonstrantima – sve je to preživela jermenska prestonica marta 2008. godine, posle održanih izbora u zemlji. A vlasti Azerbejdžana su uverene da su nastupi opozicije u martu 2011. godine, i moguće, planirani pokušaji nastupanja protiv važećeg ustavnog uređenja, organizovani iza granice. U svojstvu glavnog aktera tih procesa, imenuje se i Gruzija, koja je postala placdarm američke ekspanzije na Kavkazu.

Što se tiče Ukrajine, ovde je zadatak bio otprilike sličan. Ukrajina za Rusiju predstavlja svojevrsni most u Evropu. Kako piše Zbignjev Bžežinski, bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska država, i postaje azijska zemlja. Uz to, Ukrajina jeste vrlo važan element tzv. sanitarnog kordona, koji odseca Rusiju od zemalja EU, i ne daje joj mogućnost da organizuje punovažno strateško partnerstvo sa Evropom. Na putu ka tom partnerstvu, u prvom redu sa Nemačkom, i podiže se taj sanitarni kordon, koji se pruža od hladnih severnih morâ, po zemljama Baltika, preko Ukrajine i Moldavije, dalje, naniže, ka Gruziji.

Dok mimoilazi Belorusiju, koja je još uvek poslednja breša u tom sanitarnom kordonu, njegovu funkciju još uvek aktivno ispunjava Poljska. Pojas koji odseca Rusiju od Evrope, stvorili su Amerikanci zarad rešavanja vrlo važnih strateških i geopolitičkih zadataka, upravo putem doslednog iniciranja tzv. plišanih revolucija u tim zemljama, u okvirima mrežnocentričnog rata, koji se vodi protiv Rusije.

Dolazak Viktora Janukoviča na vlast u Ukrajini jeste pozitivan događaj, koji je ispočetka donekle ulio nadu ruskoj političkoj eliti. Ipak, ocrtavajuću pozitivnu tendenciju u rusko-ukrajinskim odnosima, ruska vlast je trebalo da prigrabi zarad toga, da bi se započeo proces povratka aktivnijeg prisustva ruskih interesa u Ukrajini, koja je pet godina za nas bila izgubljena. Bilo je potrebno napredovati dalje – razvijajući stratešku inicijativu u Ukrajini – micati se napred, na Zapad, organizujući strateške odnose sa EU. Istu mogućnost smo imali u avgustu 2008. godine, u pogledu Gruzije – početi sa učešćem u unutrašnjoj politici Gruzije, pomažući odlazak sa vlasti Sakašvilija – pomerati se dalje na Južni Kavkaz, ka Iranu. Ipak, to vreme je bilo propušteno.

Uzbekistan i Kirgizija – američki poraz ili manevar

Uzbekistan i Kirgizija su bili i nastavljaju da budu vrlo važni tereni za podršku američkoj vojno-okupacionoj operaciji u Avganistanu. Razumljivo je, bez obzira na sadašnje brbljanje o povlačenju američke vojske iz te zemlje, da SAD nikada neće odstupiti od zadatka uspostavljanja pune kontrole nad regionom. I zbog toga one će produžiti da destabilizuju tamo situaciju, pokušavajući da stave Uzbekistan i Kirgiziju pod svoju punu kontrolu.

Obično iza takvih, ne do kraja realizovanih pokušaja izvođenja plišanog prevrata, kakve smo posmatrali u uzbečkom Andižanu, ili poput donekle zamućene situacije sa «kaskadom revolucija» u Kirgiziji, slede žešći scenariji, to jest delovanje se zaoštrava uzlaznom linijom. «Plišani» scenariji se smenjuju surovijim – sukobi sa policijom, prve žrtve, pogromi, dok dalje obično počinje destabilizacija situacije po etničkom principu, što je najteži stadijum izlaska situacije ispod kontrole. Sve to je propraćeno paralelnim stvaranjem mnoštva žarišta socijalne nestabilnosti, eksplozijom ekonomskih problema, remećenjem socijalne situacije, naglim unutarpolitičkim zaoštravanjem. Cilj je da se natera rukovodstvo tih zemalja da se saglase sa tim, da je vlast izgubila kontrolu nad situacijom, da im je vlast ispala iz ruku.

Tamo gde postoje neophodni uslovi, dovoljno razvijene mreže nevladinih struktura i organizacija, ili dovoljno razvijene socijalne internet mreže, između stadijuma mekog prevrata i žešćih scenarija, može biti realizovan scenario «socket-puppet revolution». Njegova suština je u ravnomernijem prelazu od nenasilnih uličnih akcija ka povećavanju socijalne histerije na internetu i u medijskom prostoru, sa stvaranjem za vlast depresivnog psihološkog fona, i postepenim zaoštravanjem situacije, prelivanjem nezadovoljstva u žešće ulične forme protesta.

U svakom slučaju, rezultat je preuzimanje teritorije države pod američku kontrolu. Iza plišane revolucije, u slučaju njenog neuspeha ili polovičnog uspeha, slede pokušaji korišćenja surovijih scenarija, koji na vrhuncu, u zavisnosti od hitnosti, mogu da se okončaju nasilnim operacijama, kao u Iraku ili Libiji.

Na taj način, nerealizovana desuverenizacija Uzbekistana ili donekle konfuzna po efikasnosti situacija u Kirgiziji, jesu samo etape, svojevrsni privremeni manevri, koji su bliski žešćem scenariju, čije je finale u svakom slučaju jedno te isto.

Shvatanje pretnje – korak ka adekvatnom odgovoru

Suprotstavljanje zavojevačkim dejstvima SAD, moguće je tek samo u tom slučaju, ako rukovodstvo naše države shvati te strategije upravo kao deo, premda i mrežnocentričnog, ali ipak rata, i razradi adekvatnu uzvratnu strategiju, na tom istom nivou tehnoloških predstava o procesima, na kojem se vodi mrežnocentrični rat protiv Rusije. Za sada treba priznati, da se zaostajanje Rusije odvija, ne na nivou tehnologije običnog naoružanja, već na ozbiljnijem, paradigmatskom nivou. Dok se mi spremamo za minuli rat, protivnik je već počeo i produžava aktivan napad. Napad mrežnocentričan, virtualan, mentalni, nevidljiv.

Nemoguće je izgraditi adekvatan odgovor bez shvatanja toga, da se protiv nas vodi upravo rat, iako bez korišćenja običnih, za nas uobičajenih naoružanja. Mrežnocentrični rat se vodi na suptilnijim nivoima, uz korišćenje informacionih tehnologijâ, diplomatskih mrežâ, nevladinih organizacija, sa priključivanjem novinara, sredstava informisanja, blogera...

To je strategija sa više nivoa, čiji rezultat postaje veoma konkretna vojna pobeda, izražena u otkidanju teritorijâ. Neshvatanje toga, nesumnjivo će postaviti Rusiju u gubitničku poziciju. Mi ćemo se uvek nalaziti tek pred činjenicom toga, da je sledeća teritorija, država, republika izašla ispod naše kontrole. I, bez obzira na uveravanja Amerikanaca o tome da će prostor ZND-a ostati u zoni geopolitičkih interesa Rusije, faktički, mi posmatramo silovit gubitak svog uticaja tamo gde su još sasvim nedavno stojale naše vojne baze, živeli naši ljudi, govoreći na našem jeziku, a ruska kultura formirala pokolenja narodâ i etnosâ jedinstvenog strateškog prostora velike Rusije. Danas se granice američkog uticaja sve više uklinjuju u dubinu kontinenta. Neprijatelj nije na pragu, on je već u kući.

Izvor: http://www.evrazia.org/article/1742

Preveo i priredio sa ruskog jezika – Nebojša Vuković