Neophodna strateška podudarnost SAD i EU

(Danas, 16.4.2010)

Uprkos brojnim pozivima na „novi atlantizam“ ili „novu transatlantsku nagodbu“, američko-evropski odnos i dalje je „utamničen“ starim navikama. Naposletku, to da su gotovo svi izazovi današnjice van tradicionalnih NATO odnosa, dok je veliki broj zastupljen u domenima u kojima se stavovi SAD i Evrope znatno razmimoilaze, predstavlja neizbežnu realnost.

Sastajanje umova zbog svakog globalnog pitanja isuviše je zahtevno i za Ameriku i za Evropu, ali se stiče utisak da je strateška podudarnost, kad je reč o velikom broju problema, i moguća i neophodna. To uključuje rukovođenje globalnim finansijskim i trgovinskim sistemom, suočavanje sa problemom energetske bezbednosti i klimatskih promena i uobličavanje postojećih međunarodnih institucija da bi se uhvatile u koštac sa ovim izazovima.

Možda je globalna ekonomska kriza naterala Amerikance i Evropljane da obnove saradnju. Budući da je Međunarodni monetarni fond na početku bio marginalizovan, Evropljani su, pod rukovodstvom britanskog premijera Gordona Brauna, zahtevali da se održi samit G-20 da bi se razmotrila nova međunarodna finansijska arhitektura, pri čemu nisu zaobišli samo MMF, već i G-7.

Ta inicijativa i tri samita G-20 koja su usledila predstavljaju obećavajući početak. Pod evropskim i američkim rukovodstvom sprovedeno je nekoliko mera za jačanje finansijskog nadzora i kontrole preko MMF i Odbora za finansijsku stabilnost koji zamenjuje stari Forum za finansijsku stabilnost. Lideri G-20 takođe su se složili da rekapitalizuju MMF i regionalne banke razvoja preko impresivnog paketa mera od 1.1 bilion dolara da bi se pomoglo najsiromašnijim zemljama.

Sledeći bitan korak jeste veća integracija novih ekonomskih sila u globalni sistem i napori da se njihova sve veća moć i uticaj reflektuju u MMF, Svetskoj banci i drugim institucijama. Ekonomije sa tržištima u usponu čine 30 odsto svetskog BDP, 45 odsto ukupnog izvoza i 75 odsto deviznih rezervi, ali tradicionalne zapadne sile Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i dalje drže 63.8 odsto ukupnog glasačkog udela u MMF, dok samo G-7 čine 43.7 odsto ukupnog udela.

Dobro mesto za početak bilo bi da SAD i Evropa povere svoja tradicionalna prava vrhovnim pozicijama Svetske banke i MMF. Isto tako, ekonomskim džinovima u razvoju, poput Kine i Indije, treba pripisati znatno veću glasačku moć.

Jedna moguća formula jeste da se SAD odreknu svoje pozicije jedine zemlje sa pravom veta u zamenu za pristanak EU da smanji svoj kombinovani glasački udeo sa 30 odsto na nivo koji imaju SAD. Izvršni odbor MMF treba smanjiti sa 24 člana na 20 konsolidovanjem evropskog predstavljanja. Međutim, SAD i EU su se dosad pokazale nevoljnim da se odreknu svojih privilegovanih pozicija.

Globalna finansijska kriza takođe je doprinela sve većoj krizi svetskog trgovinskog sistema, pri čemu vlade odgovaraju na pritiske za antiglobalizaciju težnjom ka merkantilističkim politikama. Broj bilateralnih i trgovinskih sporazuma naglo raste, a većina njih predstavlja diskriminirajuće trgovinske pogodbe koje je međunarodni poredak sa SAD na čelu trebalo da spreči. U međuvremenu preti opasnost da runda pregovora o razvoju u Dohi postanu prvi propali multilateralni trgovinski pregovori.

Ipak, uprkos retoričkim obećanjima da će dovršiti rundu pregovora u Dohi, ni SAD ni bilo koja druga ekonomska sila nisu učinili mnogo da ih unapredi. U SAD i svuda drugde runda pregovora u Dohi izazvala je širom rasprostranjeno protivljenje radnika i sindikata i izmamila samo mlaku podršku šire javnosti.

Ukratko, to je poznata priča o dobicima koji su naširoko raspoređeni, dok su gubici strogo koncentrisani obično po sektoru, a često i po regionu. Oživljavanje Dohe biće moguće samo ako američka javnost i Kongres uoče velike dobiti koji će dići medijsku prašinu, a koji bi mogli da neutralizuju protivljenje onih za koje postoji verovatnoća da osete negativne posledice.

Da bi se prevazišli ustaljeni stavovi, potrebna je smela međunarodna inicijativa, a to podrazumeva sporazum kojim su obuhvaćeni značajni ustupci SAD i EU kada je reč o poljoprivredi u zamenu za odgovarajuća obavezivanja Indije, Brazila, Kine i drugih kako bi otvorili sopstvena tržišta za usluge i poljoprivredu. Što se Evropljana tiče, simultana težnja ka „ojačanom transatlantskom tržištu“ učinila bi Doha inicijativu SAD i EU u vezi sa poljoprivredom atraktivnijom za obe strane jer bi za cilj imala smanjenje dodatnih barijera ka transatlantskoj trgovini koje nisu pokrivene u multilaterlanoj rundi pregovora.

Još jedna zaostavština zastarelog međunarodnog sistema jeste ta što Međunarodna agencija za energiju (IEA) ne uključuje nijednog glavnog izvoznika energije. SAD i EU treba da preuzmu rukovodstvo u širenju članstva IEA da bi se u njene okvire uključile Kina, Indija, Rusija i ostale države koje nisu članice OECD, kao i da je promovišu zajedno sa proširenim Ugovorom o energetskoj povelji, kao foruma za uspostavljanje energetske bezbednost posredstvom pregovora među snabdevačima, potrošačima i tranzitnim zemljama.

Svet je na vrhuncu najveće smene globalnih sila i uticaja za sto godina. Za rukovođenje ovom mirnom revolucijom potrebno je ništa manje od novog međunarodnog sistema sa radikalnom revizijom postojećih institucija i modela poslovanja. Postojeći međunarodni sistem, osnovan za svet 50-ih godina dvadesetog veka, nije podesan za novu svetsku agendu, a mala je verovatnoća da će redistribucija moći grubo rečeno sa Zapada na Istok, koja je na pomolu, dozvoliti da američko-evropski kondominijum rukovodi bilo kakvim novim svetskim poretkom.

Autor je dekan na Fakultetu javnih poslova Lindon B. DŽonson Univerziteta Teksas.