Nemci nisu samostalno podržavali otcepljenje Hrvatske i Slovenije

U intervju pod naslovom „O samostalnoj ulozi Nemačke nema ni govora”, koji je 22. decembra 2011. objavio Frankfurter Algemajne Cajtung, bivši šef nemačke diplomatije Hans-Ditrih Genšer svedoči o putu ka priznavanju nezavisnosti Hrvatske i Slovenije pre tačno 20 godina.

U decembru 1991. Evropska zajednica odlučila je da prizna Sloveniju i Hrvatsku. Tada se već pucalo u Jugoslaviji, Vukovar je bio uništen, rat je bio u punom jeku. Zašto se – pre svega u anglosaksonskoj literaturi –i dalje tvrdi da je Nemačka „brzopletim priznavanjem” uništila Jugoslaviju, tj. da je čak odgovorna za rat?

– To su, naravno, pokušaji nekih aktera i stranaka da naknadno koriguju svoje tadašnje greške. Nemačka se, uostalom, pre toga izričito zalagala za opstanak Jugoslavije. Bila je zemlja koja je s Jugoslavijom imala najbolje veze.

Iako je doktrina „Holštajn”, koja je podrazumevala automatski prekid diplomatskih veza sa svakom zemljom koja priznaje DDR, prvi put primenjena prema Jugoslaviji?

– Davno je to bilo. Kad sam ja bio ministar, odnosi su bili izvanredni. Mi smo bili ti koji su se potrudili da se Jugoslaviji olakša približavanje Evropskoj zajednici. To je i razlog što me tadašnji ministar inostranih poslova Jugoslavije Budimir Lončar, sredinom juna 1991, pozvao da dođem u Beograd da razgovaram s raznim političkim grupama. Tamo sam prvi i poslednji put sreo Slobodana Miloševića. Tad mi je bilo odmah jasno: taj čovek želi Veliku Srbiju.

Je li to tako rekao?

- Ne, ali bilo je očigledno. Takav je utisak ostavio. U Evropskoj zajednici se onda, na predlog Francuske, oformila komisija, kojoj su predsedavali predsednik francuskog vrhovnog suda Robert Badinter i njegov kolega Roman Hercog kao zamenik predsedavajućeg. Komisija je dobila nalog da razvije strategiju za priznavanje država u Evropi. To se desilo, sa osvrtom na Jugoslaviju, u ranu jesen 1991. godine.

Koja je bila zakonska pozicija te komisije?

– To je, u suštini, bila konferencija stručnjaka ustanovljena na poverenju pripadnica Evropske zajednice.

...čiji predsednik, hvala bogu, nije bio Nemac; ko zna kakve bismo legende danas imali, zar ne?

– Za to sam se ja pobrinuo. Takođe, treba znati da je Badinter bio veoma blizak s Miteranom. Komisija je zato, ma šta preporučila, imala specijalno poverenje francuskog predsednika. Van okvira međunarodnog prava postojala je još jedna politička dimenzija. U mnogim zemljama bilo je dosta podrške za priznavanje Slovenije i Hrvatske. Margaret Tačer, tada već u penziji, podržala je priznavanje. Uostalom, postojala je jaka podrška Belgije i Danske. Danski ministar inostranih poslova imao je na umu primer baltičkih država. Tadašnji predsedavajući Evropskoj zajednici holandski ministar inostranih poslova Hans van den Bruk na kraju je rekao: „Ako problem nije rešen za dva meseca mirnim putem, onda će Evropska zajednica početi da priznaje nove države.” Taj rok istekao je početkom decembra 1991. godine. Od 16. do 17. decembra imali smo sednicu čiji je zaključak bio da ćemo priznati Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992 godine. Nemačka se tog dogovora držala.

Ali Nemačka je istupila s priznanjem već 23. decembra 1991!?

– Nikoga nismo priznali pre 15. januara 1992. Mi smo u decembru samo odlučili da priznamo Hrvatsku. To je tako urađeno jer je Helmut Kol, kao kancelar, rekao da savezna vlada treba da donese odluku pre Božića. To je on i ranije najavljivao. Morao je, međutim, da se konsultuje sa celim kabinetom jer priznavanje država ipak nije ma kakva stvar. Kabinet je zasedao posle mog povratka iz Brisela. Podneo sam izveštaj, a kabinet je potvrdio odluku da Nemačka prizna nezavisnost Hrvatske 15. januara 1992. godine. O samostalnoj ulozi Nemačke u tom procesu zato ne može biti ni govora.

Ali kao dan nemačkog priznavanja uzima se 23. decembar 1991?

– Ne, ne, ne! Na poslednjem zasedanju kabineta te godine, 19. decembra 1991, a to je bilo uobičajeno redovno zasedanje, potvrdili smo rešenost da Savezna Republika Nemačka prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske, ali i da diplomatska predstavništva u njima otvori 15. januara 1992. godine. Pre toga se apsolutno ništa nije desilo. Mi smo to samo pripremali. Da ne bude dvosmisleno: ja sam na kraju zasedanja u Briselu 17. decembra 1991. godine dva puta rekao da nameravam da izvestim naš kabinet na njegovom sledećem zasedanju o evropskoj odluci o priznavanju Hrvatske i Slovenije, kako bih dobio potvrdu od svoje vlade. I nama je oba puta potvrđeno da je apsolutno legitimno da jedna vlada donese tu odluku pre formalnog čina. Mi smo se rukovodili tim dogovorom. Taj dogovor je, uostalom, bio moguć zato što je britanski ministar inostranih poslova Daglas Herd otprilike rekao: „Hoću da se uverim da je Nemačka s tom odlukom čekala nekoliko meseci. Nemačka se korektno držala i nije činila ništa dok zajedno nismo doneli odluku. Sad je došlo vreme. Ne možemo da odugovlačimo. Zato danas moramo da odlučimo.”

To je bio presudan momenat.

Odakle onda drukčije viđenje iz inostranstva, po kojem je Nemačka požurila s priznavanjem itime stavila svoje partnere pod pritisak?

– Jugoslavija je kod jednog dela nemačke levice važila kao primer „trećeg puta”. Tu je postojala jedna izvesna privrženost. Ali i socijaldemokratska stranka tražila je priznavanje još mnogo ranije. Karsten Vojt i Norbert Ganselposetili su Jugoslaviju u maju 1991. godine. Posle toga su mi napisali pismo, tražeći da dejstvujemo u vezi s Jugoslavijom. Zagovarali su takođe priznavanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. U tom trenutku te države same još nisu bile proglasile nezavisnost, već su o tome diskutovale. U Bundestagu je u svim frakcijama postojala jaka struja koja je zagovarala priznavanje nezavisnosti, i to što pre. Kancelar Kol i ja smo, međutim, bili saglasni: Nemačka će to uraditi tek kad i drugi budu saglasni. U međuvremenu nam je dostavljen izveštaj Badinterove komisije, gde je ustanovljeno da je Jugoslavija država u procesu dezintegracije. Naša odluka da priznamo nezavisnost Slovenije i Hrvatske samo je zaokružila jedan proces koji nije više mogao da se preokrene.

Uporedo s dešavanjima u Jugoslaviji, raspao seSovjetski Savez – doduše relativno mirno.

– Tamo su uslovi i pretpostavke bili sasvim drugačiji nego u Jugoslaviji. Boris Jeljcin je, da bi se otarasio sovjetskog rukovodstva, preporučio vođama drugih republika da se uspostavi savez nezavisnih država. U Jugoslaviji je to išlo drugačije jer Milošević nije raspoznao znak vremena. Prva Jugoslavija se posle uspostavljanja održavala iz straha od Nemačke ili Austrije. Posle Drugog svetskog rata postojala je harizmatična ličnost Josipa Broza, kao i bojazan da bi Staljin mogao da pokuša da doda Jugoslaviju sovjetskoj zoni uticaja. Kad je u Moskvi Gorbačov pokrenuo novi politički kurs, ta bojazan je nestala. Jugoslaviju je tada trebalo učvrstiti unutrašnjom kooperacijom njenih republika. Međutim, interesantno je ustanoviti da kosovski Albanci 1989. godine nisu tražili nezavisnost, nego samo povraćaj autonomije. Kosovski Šiptari tada još nisu hteli da izađu iz Jugoslavije. Kao najveća republika, Srbija je trebalo da jača prava drugih, a ne da ih slabi. Milošević je uradio suprotno. Poništavanje autonomije Vojvodine i Kosova, izostavljane rotacionog mehanizma na vrhu države – to su sve bili signali koji su pokazali da se on kreće u suprotnom smeru. Kasnije je to dovelo do secesionističkih tendencija.

Iz raspada Jugoslavije nastao je sijaset malih državica koje Evropljanima i posle rata stvaraju glavobolju: neefikasne su i boluju od raznoraznih, latentnih ili otvorenihetničkih konflikata, a jednaod njih, Kosovo, nije čak ni priznata od strane svih zemalja EU.

– Nema smisla maštati o istoriji. Rešenje za Kosovo će se naći. Važno je da je perspektiva Evropske unije jedini odgovor, jer se u jednoj „zajednici vrednosti”,kao što je to EU, ti konflikti najlakše rešavaju.

Kao na Kipru?

– Tu ima drugih uticaja. Uticaja sa strane.

Ova krize je, izgleda, za duže vreme zaustavila proširenje EU. Političke volje za to više nema.

– Tu je važno pitanje turskog pristupanju EU. Teze protiv Turske pripadnosti uvek se javljaju pre izbora. Očigledno je da postoje ljudi kojima pre izbora nedostaju dobri argumente.

Pre nekoliko meseci – na izborima za turski parlament – pitanje turskog pristupanja EU nije uopšte postavljeno.

– Mogu to da razumem. Ni ja se ne bih stavljao u poziciju da proglašavam nešto kao osnovni cilj kad mi se sve vreme kaže da ga neću postići. Međutim, kad se gleda na ekonomski potencijal i stabilizujuću ulogu Turske u regionu, možemo samo da zaključimo da će Zapad pogrešiti ako se odluči da tu zemlju trajno drži po strani.

EU će na izvesno vreme morati da se pozabavi sama sobom.

– Sada se radi na tome da se savlada kriza. To mora brzo da se desi, da se reši na politički način i onda, što treba da bude dugotrajno, uvede u institucionalne i druge okvire. Važno je da se sad deluje. Jasno je takođe da jedna zajednička valuta traži zajedničke institucije, koje nadalje traže zajedničku ekonomsku i socijalnu politiku. To sad mora da se sredi na neki način.

Da su se svi pripadnici evrozone držali postojećih kriterijuma stabilnosti, evrozona ne bi ni zapala u krizu.

– Mi danas imamo tu krizu jer je crveno-zelena koalicija bila spremna da umekša kriterijume stabilnosti (mastrihtske kriterijume). Nemačka je u početku i sama bila „deficitarni grešnik”, i zbog sopstvenih grehova bila spremna da zažmuri na grehove drugih. Važno je da se predložene mere za izlazak iz krize sprovedu dosledno.

S nemačkog preveo Filip Matić

Izvor: http://www.faz.net/aktuell/politik/ausland/hans-dietrich-genscher-im-gespraech-von-einer-sonderrolle-deutschlands-kann-nicht-die-rede-sein-11576918.html