Nemci i Rusi - između privlačnosti i averzije

(Rojters)

Mnogi Nemci osećaju specijalnu povezanost s Rusijom. Ovo ukrajinsku krizu čini naročito opasnom za Berlin zato što postavlja važna pitanja o samoj prirodi nemačkog identiteta. Da li smo mi zaista toliko duboko ukorenjeni na Zapadu kao što većina veruje?

Jedini razlog zahvaljujući kojem je moj deda Nemac preživeo rusko zarobljeništvo jeste taj što je imao lep glas. On je mobilisan u narodnu miliciju (Volkssturm militia) 1944, tokom finalne faze rata, u kojoj je nacistička partija regrutovala većinu sposobnih muškaraca, bez obzira na godište. Rusi su ga zarobili tokom opsade grada Breslau i on je odveden u radni logor, gde je bio primoran da radi kao drvoseča.

Hrane tamo jedva da je i bilo i pričao mi je da su ljudi umirali kao muve. U pojedinim trenucima logorski kuvar je mog dedu posluživao dodatnom porcijom vodene kaše zbog pesme koju je deda pevao pored vatre. Rusi su takođe sedeli, konzumirali votku dok im je njegov glas bukvalno izazivao suze u očima. To je, u najmanju ruku, verzija događaja koja se u familiji prepričavala.

Sve do današnjih dana Nemci i Rusi zadržali su poseban odnos. Ne postoji druga zemlja, niti ijedan drugi narod sa kojim Nemci imaju takav odnos koji je, s jedne strane, toliko nabijen emocijama, a sa druge - kontradiktoran. Ta veza seže duboko u nemačku istoriju oblikovanu svetskim ratovima i 40-godišnjim postojanjem Istočne Nemačke. Nemačke porodice još uvek pripovedaju priče o okrutnim Rusima, ali i Rusima koji imaju meko srce i dušu. "Mi preziremo ruski primitivizam, dok čuvamo njihovu kulturu i rusku dušu", kažu oni.

“Rat nadvlačenja“ emocijama

Naš odnos prema Rusima je ambivalentan, kakva je i naša percepcija njihovog karaktera. "Kada je u pitanju odnos između Nemaca i Rusa, postoji „rat nadvlačenja“ između dubokih privlačnosti i potpune averzije“, kaže nemački pisac Ingo Šulce, autor od kritike odlično prihvaćenih Jednostavnih priča - romana koji se bavi sa istočnonemačkim identitetom i nemačkim ujedinjenjem. Rusi se nekad posmatraju kroz prizmu "Ivana Groznog", na njih se gleda kao na strane entitete, kao na Azijate. Rusi nas plaše, ali ih takođe vidimo kao gostoljubljive. Oni poseduju enormno veliku teritoriju, duboku dušu i kulturu - njihova zemlja je zemlja Čajkovskog i Tolstoja.

Zbog svega toga ne začuđuje što danas debata o ruskoj ulozi u ukrajinskoj krizi postaje sve važnija u nemačkoj politici. Za Nemačku ukrajinska kriza nije neki udaljeni problem, kao što je slučaj sa Sirijom ili Irakom. Naprotiv, taj aktuelni svetski problem seže sve do jezgra nemačkog identiteta. Gde mi stojimo kada je Rusija u pitanju? I u vezi sa tim - ko smo mi kao Nemci? Sa pretnjom novog konflikta između Zapada i Istoka, ovo pitanje povratilo je značaj u Nemačkoj i konačno može da nas prisili da zauzmemo novu poziciju ili da, u najmanju ruku, reafirmišemo odnos prema Zapadu.

Poslednjih nedelja intenzivna debata vodi se između onih koji imaju tendenciju da saosećaju sa Rusijom i onih koji zastupaju tvrdu liniju protiv Moskve. Pozicije su ekstremno suprotstvljene. Što je, s jedne strane, jača osuda ruskih akcija u Ukrajini, glasniji postaju oni koji tvrde da je potrebno dublje razumevanje na borbu izazvane Rusije. Dok broj glasova onih koji se zalažu za kažnjavanje Rusije zbog povređivanja međunarodnog zakona na Krimu raste, sve je više Nemaca koji optužuju zapad.

Jedna od stavova koji su se izdvojili je da Evropska unija i NATO namerno vređaju Moskvu najnovijom ekspanzijom na istok. Stiče se utisak da se u debatu uključuju svi - političari, pisci, bivši kancelari i naučnici. Čitaoci, slušaoci i gledaoci šalju pisma urednicima, ili ih postavljaju na internet forume, ili se pak uključuju u radio ili televizijske programe.

„Većina Nemaca želi da razume rusku stranu stvari“, kaže Jerg Baberovski, istaknuti profesor istočnoevropske istorije na berlinskom Humbolt univerzitetu. Istoričar Štefan Plagenborg sa univerziteta Rur u Bohumu opisao je sentimentalan odnos između Nemaca i Rusa kao „neizmernu ljubav“. Ali kako ova veza još uvek traje posle dva svetska rata?

Možda jedan čovek koji je odrastao u istočnoj Nemačkoj može da objasni šta povezuje Nemce i Ruse. Tomas Brusig, pisac iz bivšeg Istočnog Berlina, kaže da je nakon rušenja Sovjetskog Saveza morao da poseti Rusiju za potrebe pisanja knjige. On se priseća da su ga stalno zapitkivali koji je ruski pisac ostavio najveći uticaj na njega. Brusig nije dao očekivani odgovor - nije rekao Tolstoj ili Dostojevski. Umesto toga, pomenuo je trećerazrednog sovjetskog pisca Arkadija Gajdara. „To sam učinio kao deo osvete i da ih podsetim kakvi su imperijalisti oni bili“, kaže on.

Brusig navodi da nije posebno vezan za Ruse. Za njega je jedina ruska figura na koju gleda pozitivno Gorbačov. On je bio „njegova vizija zajedničkog evropskog doma koja je utrla put za razaranje Sovjetskog Saveza“. To je bio san o Evropi bez linija podele. „Nije trebalo da se ponašamo kao da granica Azije počinje gde se Litvanija završava“, navodi Brusig. „Evropa se proteže sve do uralskih planina.“

Romantizam i rat

Postoje neka očigledna objašnjenja za vezu između Nemaca i Rusa - ekonomski interesi i duboko ukorenjeni antiamerikanizam u obe zemlje kako na levoj, tako i na desnoj strani političkog spektra. Ali to su samo površni odgovori. Budete li kopali dublje, naći ćete dva druga objašnjenja - romantizam i rat.

Objašnjenje koje podrazumeva rat je neraskidivo povezano sa nemačkom krivicom. Kao zemlja koja je počinila monstruozne zločine Rusima, ponekada osećamo potrebu da budemo naročito darežljivi, čak i kada je reč o ruskom kršenju ljudskih prava. Mnogo je Nemaca koji smatraju da Berlin treba da smanji kritički odnos prema Rusiji i zauzme umereniju poziciju u ukrajinskoj krizi. Nemačka je, osim toga, izvršila invaziju na Sovjetski Savez, ubivši 25 miliona ljudi.

Hans-Hening Šreder, ekspert za Rusiju pri nemačkom institutu za međunarodne i bezbednosne poslove, opisuje ovo kao rusofiliju i kaže da je vrsta kompenzacije za nemačku nacističku prošlost. Uspešni nemački istoričar Hajnrih August Vinkler se plaši da su Nemci usvojili „patološki proces učenja“.

Pitanje krivice je stvorilo vezu između Nemaca i Rusa, ali ono u očima Rusa nestaje veoma brzo posle rata. Za razliku od Francuza, Skandinavaca i Holanđana, Rusi nemaju tendenciju da imenuju i krive Nemce za zločine počinjene tokom nemačke okupacije.

„Oni koji su patili najviše najmanje mrze Nemce“, kaže Baberovski, kao da je pitanje nemačke krivice isparilo u prvim momentima mržnje i osvete na kraju rata. On veruje da se pitanje krivice razložilo, u najmanju ruku, nakon povratka poslednjih ratnih zarobljenika u Nemačku. “Rusi su pričali priče od kojih vam se smrzava krv u venama, ali oni nas nikada nisu optuživali“, kaže Šulce, koji je proveo nekoliko meseci u Sankt Peterburgu tokom 90-ih.

Uprkos činjenici da su nemački političari eksploatisali strah od Rusije mnogo godina u posleratnom periodu, rat još uvek danas povezuje Nemce sa Rusima. Naš odnos je okarakterisan „intimnošću koja se stvara iz dva rata“, kaže Herfrid Menkler, profesor političke teorije na Humbolt univerzitetu. On opisuje rat kao iskustvo koje je bilo zajedničko za Nemce i za Ruse. On argumentiše da sukob stvara zajedničku jaču dinamiku nego mir - i tako kao posledica rata, Nemci su naučili jednu drugu stvar - da nikada ponovo ne napadnu Rusiju.

Onda, naravno, tu su i nemačke romantične ideje o Rusiji. Zemlja je oduvek bila idealizovana od Nemaca. Nijedna druga zemlja nije bila tako uzbuđena kao Nemačka kada su glasnost i perestrojka vodili deeskalaciju konflikta Istok-Zapad. Konačno su osetili da je prihvatljivo za njih da vole Rusiju ponovo. Gorbačov, dobri Rus, vratio se i Nemci nisu videli razlog da nastave da žive u strahu od Rusije.

Dokumentarni programi o udaljenim prostranstvima Sibira i obalama reke Volge privukli su veliki broj gledalaca. U prošlim dekadama radovi autora na nemačkom jeziku - kao što su Hajnc Konzalik, čija se knjiga Staljingradski doktor bavi nemačkim ratnim zarobljenicima, ili Johanes Simel, čije novele obrađuju hladnoratovske teme – bili su bestseleri u Nemačkoj.

„Istok je mesto nemogućih želja za Nemce“, kaže Menkler. Široki i naizgled beskonačni ruski prostor je uvek bio subjekt nemačke opsesije ka jednostavnom životu u skladu s prirodi, oslobođenom od stega civilizacije. Milioni Nemaca, proteranih iz istočne Evrope i primoranih da se presele na Zapad posle 1945, inicirali su to osećanje. Za njih to je predstavljalo čistu prirodu i njihovu izgubljenu domovinu.

Tradicija antizapadnog sentimenta

Suprotna strana nemačke neostvarene želje za Rusijom jeste njena želja da se razlikuje od Zapada. Fundamentalna opozicija zapadnoj površnosti smatrana je delom ruske duše - biznis i želja za novcem zapadnog čoveka stoje u suprotnosti prema istočnoj dubini emocija i spiritualnosti. „Kada je nešto romantizirano, tada uvek postoji antidemokratska granica“, kaže Baberovski. Ona privileguje harmoniju nad konfliktom, jedinstvo nad konfrontacijom.

Ova tradicija antizapadnog mišljenja ima trajanje u Nemačkoj. U Refleksijama nepolitičkog čoveka, pisanim tokom Prvog svetskog rata, Tomas Man je tragao za tim da strogo odvoji Nemačku od zapada, čak citirajući Dostojevskog. „Biti Nemac“, pisao je Man, „znači kulturu, dušu, slobodu, umetnost a ne civilizaciju, društvo, pravo glasa, literaturu“. Man je kasnije revidirao svoje poglede, ali esej ostaje dokument za one koji žele da lociraju nemačku poziciju između istoka i zapada.

Vinkler ukazuje na bitku između nemačkih intelektualaca koji su sažaljevali „ideje 1914“, propagirane od Johana Plengea, i naglašava „nemačke vrednosti“ - dužnost, disciplinu, zakon i red, ideje koje će kasnije uticati na nacional-socijalizam, a sve to naspram onih sloboda, jednakosti, patrijarharnosti, koje su usvojene 1789. tokom francuske revolucije.

Kada je Zapadna Nemačka postala politički deo zapada posle 1945, istočni način mišljenja je skrajnut. Ali Rusija je ostala zemlja želje za Istočne Nemce. Menkler veruje da je želja za Rusijom takođe simbol „onoga što smo imali običaj da mislimo, ali više ne upražnjavamo takav način mišljenja“.

Specijalna uloga za Nemačku?

Hajnrih August Njinkler argumentuje da je Nemačka sada stigla na kraj „dugog putovanja za pomoć“. Ali sa ukrajinskom krizom i pretnjom od oživljavanja konflikta između Istoka i Zapada taj dolazak se ne čini tako konačnim. Odjednom stara pitanja o specijalnoj ulozi Nemačke ponovo izviru na površinu. Naravno, niko neće postaviti naše članstvo u EU ili NATO u pitanje, ali nemačke specijalne veze sa Rusijom - koje se razlikuju od drugih zapadnoevropskih zemalja – imaju efekat opravdanja na našu politiku.

„Ideologija zauzimanja pozicije u sredini je iscrpela samu sebe“, rekao je Vinkler za Frankfurter alemajne cajtung u intervju 2011. To je bilo lako reći u vreme kada se činilo da rivalstvo između Istoka i Zapada nestaje. Danas to više nije slučaj.

Ukoliko EU uspe da govori jednim glasom, možda će Zapad moći da postigne nekakav konsenzuz. Ali ako konflikt sa Rusijom eskalira i ako budu morale da se donose odluke o ekonomskim sankcijama prema Rusiji ili o razmeštanju trupa, situacija može postati veoma nezgodna za Nemačku. To bi takođe moglo da prisili Nemce da se suoče sa krucijalnom dilemom - gde stoje kada je u pitanju njihov odnos sa Rusijom. To pitanje Nemci će teško moći da izbegnu, imajući u vidu njihovu trenutno -dobrovoljnu ili ne – de fakto vodeću ulogu u Evropi.

U ukrajinskoj krizi ulozi za Nemačku su možda viši nego za bilo koju evropsku zemlju. Do sada su kancelarka Angela Merkel i ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer uspeli, doduše uz poteškoće, da sačuvaju jedinstvenu poziciju, ali pukotine se naziru. Lideri Socijal demokratske partije levog centra (SPD), koji su implementirali politiku opuštanja odnosa sa Istokom, pod kancelarom Vilijem Brantom, mnogo su manje raspoloženi da preuzmu ulogu protivnika Rusiji od Merkelinih konzervativaca. Socijal-demokrate su sada usvojile istu strategiju sa Putinovim autoritativnim režimom, kao što su učinili i 1970-ih, kada su tražili bolje razumevanje komunista. Njihov pristup- traganje za boljim razumevanjem ruske pozicije - pokazao se kao uspešan politički model za partiju.

Podela Nemačke nad partnerstvom sa Zapadom

Ipak, raste podela između političke elite i onih u Nemačkoj koji simpatišu Rusiju. Nedavno istraživanje pokazalo je da skoro polovina Nemaca želi da zemlja zauzme balansiran stav između Rusije i Zapada. U državama koje su pripadale bivšoj Istočnoj Nemačkoj ima dvostruko više onih koji veruju da Nemačka treba da zauzme posebnu ulogu u ovoj krizi. Čak i u zapadnim državama postoji mala grupa koji veruju da Nemačka treba da čvrsto stoji na strani NATO i EU u konfliktu sa Rusijom. Stari antiamerički sentimenti, intenzivirani NSA špijunskim skandalom, mogu odigrati bitnu ulogu  zajedno sa strahom od eskalacije konflikta sa Rusijom. Ne deluje verovatno teza da većina Nemaca želi da oživi bivši poredak između Istoka i Zapada.

I sam sam se kao dete koje je odraslo u Zapadnoj Nemačkoj plašio Rusa. Nisam mogao da spavam noću zato što smo, u najmanju ruku, postigli samo tehnički dogovor o prekidu vatre sa Sovjetskim Savezom, zbog čega se sticao utisak da će, nakon kraće pauze, pucnjava ponovo početi. Na sreću, mi smo bili muzikalna porodica. Možda je to morao ponovo da izvede moj deda. Možda su oni želeli da nam obezbede važno sredstvo za preživljavanje kasnije u životu - za slučaj da Rusi opet dođu. Kako god, moj deda, koji je godinama pevao da bi preživeo, nikada nije rekao nijednu ružnu reč o Rusima.       

Sa nemačkog preveo: Deril Lindzi

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić