NATO priznaje rusku vojnu supremaciju u Evropi

Pentagon je u junu 2014. sproveo simulacionu vežbu – neku vrstu ratne igre između Rusije i NATO. Scenario je predviđao ruski pritisak na Estoniju i Letoniju, zemlje članice NATO. Da li bi NATO bio sposoban da odbrani ove zemlje?

„Rezultati su bili onespokojavajući“, piše DŽulija Jofe u časopisu Foreign Policy. Čak i kad bi sve NATO trupe stacionirane u Evropi bile prebačene na Baltik, uključujući i 82. vazduhoplovnu koja bi teoretski trebalo da bude spremana za dejstvo u roku od samo 24 časa - SAD bi izgubile.

„Mi jednostavno nemamo takve trupe u Evropi“, objašnjava visoki general SAD. „Tu je takođe i činjenica da Rusi imaju rakete zemlja-vazduh koje su najbolje na svetu, a ne plaše se ni da koriste tešku artiljeriju.“

Ruska pobeda nije bila rezultat samo jedne simulacione vežbe. Amerikanci su ponovili vežbu 16 puta, koristeći različita scenarija koja su favorizovala NATO, i uvek je zaključak bio isti. Rusi su jednostavno bili nepobedivi.

Sa ovakvom pozadinom, turski brzopleti akt sa obaranjem ruskog vojnog aviona nagoveštava ozbiljne vesti za NATO. Pošto je Turska članica NATO, sve ostale zemlje članice su teoretski obavezne da je štite u slučaju da Rusija odluči da surovo kazni Turke.

Iako su šanse da bi Amerikanci rizikovali Njujork zbog Istanbula zanemarljivo male – što ostavlja veoma nervoznu Tursku na cedilu –  ne može se u potpunosti odbaciti mogućnost da bi neka usijana NATO glava zaista bila spremna da napadne Rusiju.

Međusobni nuklearni napad bi nesumnjivo imao katastrofalne posledice za obe strane – a verovatno i za čitavu planetu – ali postoje izvesni faktori koji daju prednost Rusiji.

Megatonske mogućnosti

Na osnovu podataka razmenjenih prvog oktobra 2014. g. između Moskve i Vašingtona, Rusija ima 1643 strateške nuklearne bojeve glave, dok SAD imaju 1642. Razlika u broju je zanemarljiva, ali ruske strateške snage imaju eksplozivni kapacitet koji je deset puta veći od onoga sa čime raspolažu SAD.

Moskovsko primarno sredstvo odvraćanja je moćna SS-18, koja sama za sebe može da uništi područje veličine američke savezne države Njujork (ne samo grada). Da bismo shvatili destruktivnu snagu SS-18, treba samo pogledati nuklearno oružje koje su SAD upotrebile 1945.g. da unište japanske gradove Hirošimu i Nagasaki. Bomba bačena na Hirošimu je bila primitivna bojeva glava od samo 15 kilotona a ipak je zbrisala grad od 70 hiljada stanovnika za nekoliko sekundi. SS-18 – koju NATO naziva Satana – nosi 10 bojevih glava od kojih svaka ima snagu između 750 i 1000 kilotona. Neke od ovih raketa nose i nuklearne bojeve glave od 20 hiljada kilotona – to je 1333 puta veća snaga od glave upotrebljene u Hirošimi.

U isto vreme, 80 procenata američkog stanovništva živi na istočnoj i zapadnoj obali, tako da nekoliko dobro usmerenih nuklearnih raketa može da uništi sav ljudski život u ovim gusto naseljenim priobalnim pojasima. Rusija ima samo polovinu stanovništva SAD, ali je ono rasprostranjeno po celoj njenoj ogromnoj kopnenoj površini tako da džepovi sa ljudskim naseljima mogu da prežive i prvi i drugi nuklearni udar.

Rusija ima još jedan adut u rukavu – njenu supersoničnu flotu bombardera TU-160. Ovi avioni koji lete brzinom od 2 maha, mogu da polete iz dobro branjenih vazduhoplovnih baza u dubini ruske teritorije, prelete Severni Pol, lansiraju nuklearne krstareće rakete sa bezbedne distance preko Atlantika i vrate se kući da gledaju razaranje na CNN-u. Ukoliko još bude postojao CNN, jer je flota strateških bombardera sama za sebe dovoljna da zbriše sve velike gradove u SAD.

Razlog zašto su SAD uporno nastojale da eliminišu oružja poput SS-18 u razgovorima o ograničenju naoružanja je upravo svest o razornoj moći ruskog nuklearnog arsenala.

Taktičke bojeve glave 

Ruska vojna doktrina naglašava upotrebu nuklearnog oružja male snage kao sredstva za ratovanje u ranim fazama sukoba kako bi iznenadila i zbunila NATO snage i uticala na njihovu sposobnost da razmišljaju i deluju koherentno.

Nakon što nuklearna taktička artiljerija desetkuje NATO vojne trupe, Rusija bi mogla da upotrebi borbene glave male snage na raketama srednjeg dometa koje bi mogle da devastiraju sledeću liniju vojnih baza i istovremeno limitiraju civilne žrtve. U tom trenutku bi SAD bile suočene sa opcijom odmazde u kojoj bi koristile strateško oružje nakon čega bi usledio razorni odgovor Moskve. Razumna je pretpostavka da ova opcija ne bi bila korišćena.

Ipak, nema američkog predsednik koji bi rizikovao bilo koji grad u SAD čak ni zbog desetine evropskih gradova. Ni DŽon F. Kenedi nije to uradio 1962. zbog istog razloga – gubitak makar i jednog jedinog grada je preveliki gubitak.

Stanje strateških snaga SAD 

Koliko je pouzdana komanda nuklearnih snaga SAD? Da ste Amerikanac, ne bi ste se osećali sasvim sigurni nakon što bi pročitali da su predsednici DŽimi Karter i Bil Klinton obojica „izgubili kartice sa lansirnim kodovima koje američki predsednici treba neprekidno da nose sa sobom – Klinton čak više meseci, kako svedoči bivši rukovodilac združenog štaba. Karter je navodno svoju poslao na čišćenje zajedno sa odelom“.

U svakom konfliktu – a naročito u nuklearnom sukobu u kome su ulozi previše visoki – moral, obuka i disciplina predstavljaju ključne faktore. Među ruskim oficirima koji odlučuju o tome gde i kad će nuklearne rakete biti usmerene ima i ljudi sa doktorskim naučnim zvanjima koji su sposobni da odluke donose trenutno. Sa druge strane, američki personal koji ima istu funkciju suočen je sa problemima alkoholizma, depresije i varanjem.

Ništa ne može da ulepša krizu koja potresa strateške snage SAD. Oktobra 2013. g. je general-major Majkl Keri, odgovoran za komandu 450 nuklearnih raketa, bio otpušten nakon incidenta koji je napravio u pijanom stanju tokom posete Rusiji. Nekoliko dana pre toga je drugi vojni oficir, vice-admiral Tim Đardina, koji ima poziciju visoke odgovornosti vezanu za nuklearni arsenal države, razrešen dužnosti nakon što je uhvaćen sa falsifikovanim žetonima u jednom kasinu i Ajovi.

Mislite da je ovo zastrašujuće? Obratite pažnju na sledeće. General vazduhoplovstva SAD koji je bio deo komandne misije za snabdevanje strateške komande nuklearnih snaga je bio alkoholičar. General Dejvid Ulrih je stalno držao bocu sa votkom u svom radnom stolu i više puta se toliko opijao na dužnosti da je njegov kolega rekao istražiteljima „da bi bez alkohola on bio potpuno neupotrebljiv“.     

Rđa je probila sve do nivoa operativaca u raketnim posadama koji imaju naviku da varaju na testovima kompetentnosti, i tako ugrožavaju borbenu gotovost raketnih instalacija. Takođe je u februaru 2014. vojna mornarica SAD objavila da istražuje optužbe da su angažovani mornari varali na testovima poznavanja nuklearnih reaktora koji pogone njihove podmornice i nosače aviona.

Strateške snage SAD takođe pate od sistematske nebrige, jer su objavljeni izveštaji o tome da raketni silosi u Severnoj Dakoti i Montani „prokišnjavaju“. Raketni rukovaoci koji rade u podzemnim bunkerima na dubini od 20 metara su prisiljeni da vrše nuždu u kantama i posudama koje nakon 24 časa iznose na površinu. Vrlo je neizvesno koliko će biti spremni da reaguju u slučaju ruskog raketnog udara.

Sa druge strane, ruske strateške snage imaju tretman prave vojne elite. Kvalitet ruskog personala može da se proceni na osnovu ponašanja oficira ruskih strateških snaga poručnika Stanislava Petrova. Ruski satelit za rano uzbunjivanje je 26. septembra 1983.g. pokazao lansiranje pet američkih nuklearnih raketa. Nakon obaranja južnokorejskog aviona koje se dogodilo samo nekoliko nedelja ranije podignute su tenzije između Vašingtona i Moskve, tako da je Petrov imao samo nekoliko minuta za reakciju. Sa malo dodatnih informacija koje bi mu pomogle u donošenju odluke, on je procenio da se radi o lažnom alarmu rezonujući da „kada ljudi započinju rat, oni to ne rade samo sa pet projektila“.

Ovo je pravi dokaz zašto je kvalitetan personal bitan. Kada ste smešteni u četiri zida, na nišanu neprijateljskih nuklearnih raketa, ukopani u bunkeru 20 metara ispod zemlje, tada su nervoza, nesanica i depresija deo vašeg svakodnevnog života. Nesposobne da se nose sa ovakvim problemima, nedovoljno obrazovane posade traže izlaz u alkoholu i drogama, pa čak i u kriminalnom ponašanju. Sa druge strane, obrazovani i motivisani oficiri će zadržati hladnokrvnost čak i u slučaju termonuklearnog obračuna.

Nuklearni rat ne mora obavezno da znači brzu razmenu balističkih raketa. Prema tvrđenju Pitera Vinsenta Praja, direktora Nuklearnog strateškog foruma SAD, iznetom u dokumentu War Scare: Russia and America on the Nuclear Brink, ruske strateške snage su obučene „da izvedu preventivne ili kaznene nuklearne udare, prežive masivne neprijateljske nuklearne napade, preduzmu naknadne nuklearne udare, i nadgledaju vojne operacije u dugom nuklearnom ratu koji može da traje nedeljama ili mesecima“.

U ovakvom produženom i mučnom scenariju ruski specijalisti za nuklearni rat očigledno imaju prednost.

Refleksivna kontrola: neprevaziđeno oružje    

Dezinformacije, kamuflaža i ratno lukavstvo su neki od načina na koje može da se utiče na ishod rata. Rusi su ove stare tehnike podigli na novi nivo korišćenjem teorije Refleksivne kontrole (RK).

Ruski vojni stratezi su RK razvili tokom 60-tih godina sa ciljem da se protivniku prenesu takve informacije koje bi ga podstakle da dobrovoljno donese baš onakvu odluku kakvu priželjkuje pokretač akcije. Ona se može koristiti i u slučaju da je proces donošenja odluke zasnovan na ljudskom faktoru i u slučaju da odluku donosi računarski sistem. Rusija ne koristi RK samo na strateškom i taktičkom nivou već i u geopolitičkoj sferi.

Ruski armijski general major M.D. Jonov je bio jedan od pionira RK koji je ovu teoriju razvijao od 70-ih godina. U jednom članku iz 1995. on objašnjava da je cilj RK da prinudi neprijatelja da donese odluke koje vode do njegovog poraza putem uticaja ili kontrole njegovog odlučivanja.

Jonov smatra da je ova visoka veština zasnovana na neophodnosti dubinskog poznavanja ljudskog razmišljanja i psihologije, vojne istorije, suštine konkretnog konflikta, i sposobnosti suparničkih borbenih potencijala.

Timoti L. Tomas je u časopisu Journal of Slavic Studies napisao: „U ratu u kome se koristi RK, strana sa najvećim refleksnim sposobnostima (strana koja je najsposobnija da imitira suparnička razmišljanja ili da predviđa njihovo ponašanje) ima najveće šanse da pobedi. Sposobnost refleksa zavisi od mnogih faktora, od kojih su najvažniji analitička sposobnost, opšta erudicija i iskustvo, i celovito poznavanje neprijatelja.“

Ako se uspešno primeni RK omogućava da se utiče na neprijateljske borbene planove, njegovo sagledavanje situacije i na način kako ratuje. Metodi RK su različiti i sadrže kamuflažu (na svim nivoima), dezinformacije, ohrabrivanje na neki postupak, ucenu silom, i kompromitovanje neprijateljskih zvaničnika i oficira.

Prema Robertu C. Rasmusenu iz Centra za pomorsku bezbednost, „upravo ovaj tip primene RK je mladi Vladimir Putin naučio u 401-oj KGB školi i u njegovoj karijeri KGB oficira.“

Kako se svaka bitka prvo vodi u glavama ljudi, pre nego što je na terenu ispaljen i jedan jedini metak, dugo iskustvo u primeni RK predstavlja ključni faktor ruske egzistencijalne borbe protiv SAD.

Prevod Ivan. T. Lukić

http://in.rbth.com/blogs/stranger_than_fiction/2015/11/30/

world-war-iii-why-rusia-will-bury-the-west_545807