Najgledaniji "dosadni" intervju u istoriji

Gledajući Karlsonovo "ćaskanje s Putinom" (Špigl) stalno mi je na um padao Marfijev zakon. To najpronicljivije izdanje američke popularne kulture. Mi imamo mudrost narodnih poslovica, a Amerikanci Marfijeve misli i domisli. Početna misao je opštepoznata: Ako nešto može poći naopako, poći će naopako! A kad se u Marfijevu retortu stavi vlada onda sledi: Ako nešto može poći naopako, poći će tri puta više naopako!

Kraj Amamnpur-intervjua

Nisam primetio da se "Marfi" oglasio povodom reagovanja na slučaj Takera Karlsona. Izgleda da Amerika više nema snage da stvara Marfijeve poslovice. Jer, ovaj put bi moralo da se, u velikoj krizi, ozakoni: Ako nešto može poći naopako, poći će sto puta više naopako. I sve tako dok se naopakost negde ne zaustavi.

Pre nego što se Taker Karlson i namestio iza onog stolića prekoputa ruskog predsednika Volstrit džornal je najavio da će to biti najgledaniji-najslušaniji-najčitaniji intervju u istoriji. Tako je taj događaj uveliko nadmašivao i pitača i onog ko je odgovorao. Od samog intervjua je bilo važnije ono što će se događati oko njega, a verovatno i ono šta će on biti u budućnosti. Kakva vrste nezaobilazne činjenice.

Važno je da konstatujemo da Taker Karlson jeste top-džurnalist u zapadnom svetu u ovom trenu. Daleko iznad sumornih izvođača tih poslova koji bi se mogli sliti u jednu ličnost – Kristijan Amanpur. Uvek kad vidim to lice koje u svakom trenu glumi značajnost, a na osnovu neke sile koja stoji iza kulisa, setim se Orijane Falači (1929-2006) koja je bila idol u vreme kad je svet još verovao da novinari imaju pravo da pitaju koga god ono što čitaoci žele da čuju od lica do kojih ne mogu da dođu.

Subverzivni element

Nema dobrog intervjua bez neke subverzivnosti. Ali ne glumljene subverzivnosti. Svi moraju biti u tom stanju rizičnosti – i novinar, i ispitivani i publika. I svako se tu snalazi i kreće kako zna i ume. Orijana Falači je bila – to. I danas kad čitate njene intervjue osećate tu impresionirajuću živost.

Kod Kristijan Amanpur sve je ubijeno pre nego što ona istrči pred kamere. Ona je egzekutor. Ne zna drugačije. Čak i ako naleti na nekoga ko nije impresioniran moći koja stoji iza nje.

Taker Karlson se našao u ulozi novinara koji razgovara kao čovek koga zanima onaj - preko puta njega. Znatiželja je očigledna i to je kvalitet razgovora. Drugo, sedeo je preko puta čoveka koji je – u ovom trenutku br. 1 u svetu po privlačnosti za razgovaranje – a Putin je između njih stavio mali stolić. To znate, kad dolaze ljudi s kojim predsednik Rusije razgovara iz obaveze koju nosi uloga – recimo Makron – onda posluga u Kremlju stavi stolinu koja metrima razdvaja sagovornike, ali kad dođe prijatelj Si, ili takav ko, tu je stolić kao ovaj za Karlsona.

Putin jeste sagovornik br. 1 trenutno u svetu, ali bez Karlsona – ovakav kakav je on i progona u Americi koji doživljava – nikako ne bi imao ovoliko gledalaca, ineteresovanja, tumačenja, prepričavanja...

I kad je Putin odlučio da odmah na početku ispriča A Short History of Russia nije ulazio ni u kakav rizik od rasterivanja gledalaca. Jer to je bila takva najava da su Karlson i Putin, kad su uključene kamere, ćutali deset minuta gledaoci bi ostajali. Sve je imalo više smisla nego što iko može učitavati i režirati u takvim događajima. Ovo je medijski događaj pred kojim Holivud i promoteri rijalitija moraju da kleknu, gledaju, zaćute i – uče.

Iz onog što se desilo možemo zaključiti da su i Karlson i Putin maksimalno dobro odigrali svoje uloge u predstavi koja je, verovatno, i za njih neponovljiva. Nikad više se u taj dvojac bez kormilara neće uliti toliko pažnje cele zemaljske kugle.

Najgledaniji dosadni intervju

Neću ulaziti u detalje šta je Putin rekao, a šta ga je i kako Karlson pitao. To je sve bilo na izizetnom novou.

I kad Maša Gesen, ruska Jevrejka i globalni glasnogovornik LGBT-ideologije, čija je "ljubav" prema Putinu i Rusiji poslovična, u Njujorkeru udari na Karlsona što je pristao da će objaviti "neuređivan", tj. integralan intervju – to je samo glas očajnika. "Rezultat je dosadan", meditira ona nad najgledanijim intervjuom u istoriji! Bože, u kojim školama se uči ova logika? Veli: "U intervjuu koji je trajao više od dva sata, ruski predsednik je emitovao utabane pritužbe i održao predavanje puno lažne istorije koje je trebalo da opravda svoj rat u Ukrajini".

Dosadno, a najgledanije!? Pa, ovoga se ne bi setio ni Homer Simpson! Ne, nije misao Maše Gesen plitkoumna kao Homerove Mardž. Znala bi ona to mnogo bolje, ali šta da kaže.

Mislim, da ovde treba prioritetno razmišljati – o posledicama ovog događanja.

Oglašavanje Zapada pokazalo je da tamo nikakve institucije, kao i oni iz vladajuće elite, novinarstvo sada ne vide drugačije nego kao – propagandu. Ogoljenu propagandu. "Loše pripremljen Taker Karlson daje Putinu propagandni poklon", javlja Špigl.

Ekspert za Rusiju, Janis Kluge iz berlinske Fondacije za nauku i politiku upozoriće Nemce: "Karlson je pametan i njegov plan je jasan. On i Putin će izvrsno sarađivati na širenju lažnog narativa o Ukrajini, oslabiti Bajdena i ojačati Trampa. Ova koprodukcija može biti najefikasniji i najotrovniji propagandni klip ikada napravljen." Ovo je onespokojavajuće. Nemci će da polude.

Da li je moguće da je taj Putin uspeo da otme Amerikancima laž? To niko nije mogao očekivati.

Opet, kad pogledate intervju suviše je mnogo istinitih detalja, koje svaki Nemac svaki dan vidi i čuje – pa ako Putin i laže, mnogo je, bre, blizu istine. Od Šolca sto puta bliži. Analenu Berbok nećemo ni pominjati.

Američki propagandni plejer

Idemo dalje: "Taker Karlson nije novinar, on je propagandista", javlja drugi eskpert, politikolog Jan Bremer. "Zato ga je Putin i prihvatio kao sagovornika za intervju." Da, deluje jako.

Ali Taker je Amerikanac, do juče je bljuvao vatru sa ekrana Foks njuza – prve američke televizije, pa valjda je američki obučeni propagandista. Za Ruperta Mardoka, dojučerašnjeg Karlsonovog poslodavca, svašta se čulo, baš svašta, ali da je komunista i ruski špijun koji je odgajao proruske špijunčiće, e to nikad nikom normalnom na Zapadu ne bi palo na um. To može da smisli samo ekspertski um gurnut da dela u kriznom PR.

Zato Rotšildov Ekonomist odustaje od bilo kakvih objašnjavanja i razmatranja - i iz Back story (što je, prema Merijam-Vebster rečniku, priča koja govori šta je dovelo do glavne priče ili zapleta) – diktira. Nadnaslov: Prava poruka razgovora Vladimira Putina sa Takerom Karlsonom; Naslov: Ruski predsednik nije čovek kome treba verovati, a još manje čovek na koga se treba ugledati ili diviti mu se. Amin!

Valja napomenuti da je Ekonomist (izlazi od 1843.) stekao ugled upravo zato što se uzdržavao od banalizacije velikih problema koji su se pojavljivali pred Zapadom. Tako je to radila imperija.

Nedavno je kod nas reprintovana knjižica iz 1935. Razgovor između Staljina i H. DŽ. Velsa, u to vreme vodećeg britanskog intelektualca. Vels je pre toga intervjuisao Ruzvelta. Nećete tu naći nikavo en bloc ocrnjivanje sovjetskog lidera – jer to je nastalo posle, kad je Zapad s njim gubio bitke i morao da ga prizna kao – drugi blok u bipolarnom svetu. Naprotiv, Staljin je lider s kojim se vodi razgovor o budućnosti sveta. U knjižici su sabrane i polemike povodom tog razgovora: Bernard Šo, DŽon Majnard Kejns, Dora Rasel, Ernst Toler...

Pax Britanica je u to doba, kao okvir zapadnog poretka, bila sposobna i da sluša drugu silu, Rusiju, tada SSSR, i da se bori s njom. Odnosno podrazumevalo se da pažljivo saslušaš drugu stranu. Pax Americana, koja će posle Drugog svetskog rata postati okvir zapadnog ponašanja u svetskim odnosima, pokazivala je više "arogancije moći" (Fulbrajt), manje talenta za javni dijalog, ali se držala racionalno u odnosu na – drugu najveću silu.   

Sa vrha do dna

Američka propagandna mašinerija je verovatno nešto najveće te vrste u istoriji. Nije se žalilo ni para, ni angažovanja kadrova. I u nekom vremenu je bila tako dominantna da je pad Berlinskog zida – iza kojeg je stajala Rusija, a tamo je bio i mladi KGB-oficir Vladimir Vladimirovič – podigao toliku prašinu da se sovjetska imperija urušila.

Knjige koje su objavljene kad nisu mogle da budu štampane u Rusiji, intervjui sa piscima, umetnicima, naučnicima iz Rusije potresale su svetsku nuklearnu silu tako da su nastajale pukotine u njenim temeljima. Američka upotreba nezadovoljstva i osećaja odsustva pravde i slobode naroda na Istoku – bila je dovedena do savršenstva. Ali, evo nas u vremenu kad se to okreće protiv "oca savršenstva".

Ponoviću ovde da je šef CIA Vilijam Kejsi svom predsedniku Ronaldu Reganu govorio: "Znaćemo da je naš program dezinformacija potpuno uspeo, kad sve u što američka javnost veruje bude lažno."

Amerikanci su uspeli. Danas se laž u Americi proizvodi kao "koka-kola". Pogoni, trake, nalepnice, transport do teleportovanja... Savršenstvo je dostiglo maksimum.

I šta se onda dešava? Pa, istorija nas uči da savršenstvo negde, nekako napukne, počnu da se gase svetiljke, oseti se trulež iza sjaja... Neki Taker Karlson onda počne da viče: Laž, ovo je laž, ovo je sve laž...

Jeste, imate to i u prokletim dečjim bajkama – i onda masa stvarno uvidi da je car go. Jeste, počelo je "kenselovanje" tih blesavih bajki, ali nije okončano. Izbačena je ona sa nesrećnom princezom koju je nasilno iz ledenog sna probudio – klasični mobing! – nadobudni princ kome ne bi palo na um da bi možda mogao da promeni pol, ali ovu bajku – sa "car je go" – još nisu stigli da razmontiraju.

Onda pustiš Takera da ode do hladne Moskve i eto ti – nevolje. Svi oni blesavci koji su odgajani za tviter-horde odjednom postanu iks-pobunjenici. Šta je ovo ljudi? Je l' Ilon Mask zato kupio Tviter?

I ko to odjednom i zašto ozbiljno shvata Carevo novo odelo onog Danca koji je govorio da je "čitav svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima"? Otkud sad kad se svima činilo da smo se konačno navikli da su goli carevi svakodnevica? Što bi nas bilo briga što negde na Istoku neki car neće da se ogoli? Ali zbog nečega jeste. Onda nemirni dečarac Taker odjuri u zlatni Kremlj i sve vrati u bajku – pred kojom svi postajemo deca koja pričaju ono što vide.

(RT)