Naftni gigant BP - burna prošlost i neizvesna budućnost

Naftni gigant BP u poslednjih nekoliko sedmica postao je najpoznatija svetska kompanija. Posle katastrofe u Meksičkom zalivu ime ove kompanije ne silazi sa prvih stranica vodećih svetskih novina, a u televizijskim novostima zauzima centralno mesto. Havarija, do koje je došlo 20.04.2010 na naftnoj platformi BP pored istočne obale SAD, predstavlja ogromnu ekološku katastrofu, a količina ispuštene nafte preti da Meksički pretvori u Naftni zaliv.

Šteta koju je BP naneo ekonomiji i ekologiji već je sada ogromna. Velike gubitke beleži ribolovstvo i turizam od Luizijane do Floride, te transport i trgovina, jer su luke Meksičkog zaliva veoma značajne za trgovinu sa Latinskom Amerikom i Afrikom. Naftno zagađenje pretvorilo se u veliku ekološku katastrofu svih priobalnih država SAD. Očekuje se značajno smanjenje više od 400 vrsta životinja uključujući kitove i delfine. Prema mišljenju ekologa, od naftnog zagađenja uginuće 34 hiljade ptica, među kojima su i pelikani – simboli Luizijane.

Na sanaciju posledica havarije BP će potrošiti ogromna sredstva. Protiv njega je već podneto više od 20 hiljada sudskih zahteva kompanija i građana koji traže kompenzaciju za pretrpljene gubitke. U SAD je država pokrenula krivični postupak protiv kompanije, a glavnom tužiocu pomažu i inspektori FBI. Eksperti procenjuju da će rashodi kompanije za likvidaciju posledica katastrofe iznositi desetine milijardi dolara.

Kapitalizacija BP, koja je do havarije iznosila 180 milijardi dolara, smanjena je na polovinu. Neki analitičari dovode u sumnju sposobnost BP da sačuva svoju nezavisnost, pošto je veliko smanjenje njene tržišne vrednosti čini privlačnom za preuzimanje.

Ako do toga dođe, kraj ovog naftnog giganta – koji postoji duže od jednog stoleća – i koji se uvek nalazio na vrhu rejtinga svetskih naftnih kompanija – biće isto tako buran, dramatičan i zanimljiv kao i istorija njegovog nastajanja.

Prve akcije „Anglo-persijske naftne kompanije“ – pod ovim nazivom nastao je BP – bile su emitovane u proleće 1909. godine. Kada je 1935. godine Persija nazvana Iranom, kompanija je preimenovana u „Anglo-iransku“. U maju 1951. godine Mohamed Mosadek, koji je bio na čelu iranske vlade Nacionalnog fronta, potpisao je zakon o nacionalizaciji naftne industrije. Dve godine posle, kao rezultat tajne operacije koju su finansirali SAD i V. Britanija, vlada Mosadeka je bila svrgnuta, a zakon o nacionalizaciji povučen. Britanska naftna kompanija, sada već pod nazivom „Britiš petroleum“ ponovo se vraća na iranska naftna polja, ali je morala da se odrekne potpunog monopola i 35% naftnog bogatstva prepusti američkim kompanijama.

Poslednje dve decenije ova kompanija posluje pod logotipom BP, – jednostavno i demokratično – sa aluzijom na naprimer „Beyond Petroleum“ – „prevazilazeći naftu“ ili čak „posle nafte“. Posle havarije u Meksičkom zalivu među stanovništvom SAD došlo je do takmičenja u tome ko će bolje protumačiti skraćenicu BP. Za sada lideruje – „British Predators“, odnosno „britanski pljačkaši“.

Na početku 21. veka nafta znači, ne samo ogromno bogatstvo, nego i prevlast, moć i uticaj u svetu i takvu ulogu ona ima više od jednog stoleća. Nafta je posebna roba, ni nalik na druge. Kako tvrde neki analitičari nju čini „10% ekonomije i 90% politike“. U svim događanjima vezanim sa naftom, kao u ogledalu, odražava se istorija savremenog sveta, gde se tesno prepliću geopolitičke namere i strateški interesi pojedinih zemalja, svetski konflikti i intrige, ekonomski ciljevi i komercijalne koristi, ali i sudbine konkretnih ljudi. Upravo je takva i istorija stvaranja BP.

BP je osnovana za eksploataciju nafte u Persiji i na nafti te zemlje izrasla u svetskog giganta. Persija je 1908. godine bila prva zemlja Bliskog i Srednjeg Istoka u kojoj je pronađena nafta. To joj je odmah dalo takav značaj na svetskoj sceni koji ona nije imala od vremena Kira Velikoga i Darija Prvog. Region, koji je u 19. veku bio arena „velike igre“, pretvorio se u epicentar političkog i ekonomskog rivalstva globalnih razmera.

„Velika igra“ – tako je bard britanskog imperijalizma R. Kipling nazvao, skriveno od očiju javnosti, rivalstvo između dve velike svetske imperije – V. Britanije i Rusije. Borba između njih se vodila za uključivanje teritorije Centralne Azije i Srednjeg Istoka u sferu svoga uticaja. U osnovi je ležao panični strah V. Britanije za Indiju – „dragulj u kruni britanske imperije“. Britanci su bili ubeđeni da Rusija želi da postane globalna svetska državu, koja bi u svoj sastav uključila srce evroazijskog kontinenta – Centralnu Aziju i Srednji Istok. Kao dokaz pretenzija Rusije na svetsku prevlast služilo je takozvani „Testament Petra Velikog“, ruskog imperatora koji je umro 1725. godine. Kasnije je utvrđeno da je to falsifikat (nešto poput „Protokola sionskih mudraca“) „sklepan“ u Francuskoj pred pohod Napoleona na Rusiju. Autori „dokumenta“ izložili su strategijski plan dejstva za naslednike Petra na mnogo vekova unapred sa ciljem uspostavljanja ruske hegemonije – gde se između drugih postavlja i cilj približavanje „što je više moguće Konstantinopolju i Indiji“. Taj falsifikat se mnogo koristio u antiruskoj propagandi, a politika ruske imperije u Aziji prihvaćana je u V. Britaniji kao sprovođenje u život „planova Petra“, odnosno kao uspostavljanja ruske kontrole nad susednim državama koji bi joj omogućio izlazak na „topla“ mora. Pre svega, to je doživljavano kao opasnost za Indiju – najveće blago ogromne Britanske imperije, u kojoj, kako se tada govorilo, „sunce nikada ne zalazi“.

Glavna opasnost za Indiju dolazila je sa njenih zapadnih i severozapadnih granica gde su kroz teritoriju Persije i Avganistana prolazili glavni kopneni putevi. Upravo su iz tih pravaca, po mišljenju britanskih političara, mogli da počnu vojni prodori ruske armije u britansku koloniju. Britanci su težili punoj kontroli nad ovim regionom, gde se nalazio „ključ indijskih vrata“. Političke interese za ovaj region imala je i Rusija, pošto su se te teritorije nalazile uz južne granice njene Imperiju. Rivalstvo dve imperije povremeno je poprimalo veoma oštre forme. Pripajanje turkmenskih oblasti Rusiji toliko je približilo granice imperije Avganistanu, da je malo nedostajalo da 1885. godine dođe do Britansko-ruskog rata u Centralnoj Aziji.

Ako je Avganistan jedna od najsiromašnijih zemalja – kakva je i danas, „proslavivši“ se poslednjih decenija jedino kao najveći svetski proizvođač heroina – druga važna „karta“ u „velikoj igri“, Persija je raspolagala velikim ekonomskim potencijalom. Dve velike imperije borile su se za uticaj u persijskoj monarhiji, ne samo pomoću diplomatskih i vojnih pritisaka, nego preko koncesija, zajmova i drugih sredstava privredne diplomatije i ekonomsko-finansijske ekspanzije. Još 1872. godine proslavljeni baron Rojter, osnivač svetski poznatog informacionog agenstva, je dobio u Persiji koncesiju, jedinstvenu takve vrste. Britanskom baronu dato je monopolno pravo na eksploataciju skoro celokupnog bogatstva zemlje: nafte, rudnika, šuma, puteva, carine itd. Rusija je to ocenila kao potpuno potčinjavanje zemlje engleskom kapitalu. Usledili su burni protesti, i kada je posle godinu dana persijski monarh posetio rusku prestonicu, na njega je bio izvršen tako jak politički pritisak, da mu nije preostalo ništa drugo nego da anulira datu koncesiju.

Britanci dobijaju naftnu koncesiju - Ipak, 30 godina kasnije Britanci ostvaruju svoj cilj; prava na naftno bogatstvo Persije našlo se u njihovim rukama. Britanac Viljema Noks D’Arsa dobija koncesiju.

U to vreme u Persiji je vladao šah Muzafer Al Din iz vladajuće dinastije Kadžari, koji je bio slab i korumpiran vladar. Prema zapažanjima britanskih posmatrača, on je bio spreman da se prikloni onoj državi koja mu ponudi veću cenu ili ga više uplaši, a to bi mogla biti, pre svih, Rusija. Privreda Persije, u to vreme, dobrim delom je bila integrisana u rusku i već su postojali planovi o izgradnji ruske morske baze u Persijskom zalivu, što se u Londonu smatralo uvredom britanske krune i provokacijom na rat.

Zbog toga je britanska vlada pružala direktnu podršku D’Arsu u njegovim nastojanjima da dobije naftnu koncesiju u Persiji. Taj ekonomski dogovor trebalo je da poveća britanski uticaj u borbi sa ruskim.

Pregovori o koncesiji išli su sporo i sa prekidima. Predstavnici D’Arsa morali su da koriste sva svoja znanja istočnjačkog mentaliteta i običaja kako bi dobili „podršku“ šahovih ministara i dvorane, ne zaboravljajući čak ni lične sluge. Napokon je 1901. godine Šah potpisao dogovor o naftnoj koncesiji kojim je D’Arsu dato ekskluzivno pravo da u narednih 60 godina eksploatiše, prerađuje i prodaje naftu i gas na celokupnoj teritoriji Persije, bez pet severnih provincija koje se graniče sa Rusijom. Taj „ferman“ pokazao se kao jedan od najznačajnijih dokumenata 20. veka. Savremenici su tvrdili, da je odlučujuću ulogu imali dopunskih 5.000 funti, koje je šah dobio kako bi „zatvorio oči“ na energične proteste ruskog ambasadora. Za list papira, koje će kasnije doneti milijarde dolara, šah je dobio 20.000 funti u gotovu, isto toliko u akcijama i pravo na 16% od ostvarene čiste dobiti.

Naftni ulog u „velikoj igri“ - Rivalstvo V. Britanije i  Rusije time nije bilo završeno – „velika igra“ se nastavljala.

Kao odgovor na britansku koncesiju ruska vlada je preduzela sledeći korak: sada je ona insistirala na izgradnji naftovoda od Bakua do Persijskog zaliva. Naftovod ne samo da bi obezbedio povećanje izvoza ruskog kerozina u Aziju, nego bi doprineo i pojačanom strateškom uticaju severne imperije u regionu Persijskog zaliva sve do obala Indijskog okeana. Prema mišljenju britanskih diplomata, koncesija na izgradnju naftovoda dala bi mogućnost da se cela južna Persija preplavi velikim brojem Rusa – istraživača, inženjera i zaštitnih jedinica kozaka. Britanci su takvu mogućnost smatrali smrtnom opasnošću za njihove interese, kao zamaskiranu okupaciju Persije, i bili su spremni da to spreče svim silama i sredstvima. Uskoro im se ta mogućnost ukazala.

Godine 1905. izbija prva ruska revolucija, a Baku je bio jedan od centara revolucionarnih dešavanja. U tome gradu, koji je davao 90% ruske nafte, već su se dve godine dešavali „čudni“ požari na naftnim nalazištima. Situacija u gradu se komplikovala, ljudi su ostajali bez primanja i gubili poslednje nade.

U to vreme u gradu se isticao jedan mladi revolucionar – Josif DŽugašvili, koji će kasnije postati poznat u celom svetu kao Josif Staljin. Kako je govorio kasnije, tri godine revolucionarnog rada u Bakuu stvorili su od njega rukovodioca, koji je tada shvatio šta znači rukovoditi velikim masama . Kroz nekoliko decenija to će na svojoj koži osetiti stotine miliona ljudi.

U februaru 1905. godine kraj samih naftnih nalazišta došlo je do krvoprolića na nacionalnoj osnovi. Prema svedočenju očevidaca, veliku ulogu u podsticanju nezadovoljstva naroda i podstrekivanja na sukobe, imali su religiozni propovednici koji su došli iz Persije. Oni su raspirivali međuetničke sukobe između radnika na naftnim poljima koji su uglavnom bili muslimani-azerbajdžanci, i hrišćana-jermena koji su, po pravilu, imali rukovodeće pozicije u naftnom biznisu.

Usledio je pogrom, ubistva i požari, izbezumljena masa palila je bušotine nafte i uništavala opremu. Grad je bukvalno goreo nekoliko sedmica. Naftna privreda Bakua pretrpela je ogromne gubitke. Uništeno je više od polovine bušotina. Proizvodnja je naglo pala i Rusija je izgubila sva inostrana tržišta. Po završetku revolucionarnih događanja Rusija, koja je do tada bila najveći proizvođač nafte, sada je proizvodila dva puta manje nego njen glavni suparnik – SAD.

Udarac je bio tako jak da su trebale godine da bi se obnovila proizvodnja nafte u Bakuu. I naravno, plan izgradnje naftovoda po teritoriji Persije bio je odložen.

Nemački izazov - Posle 1905. geopolitički odnosi velikih sila u regionu počeli su da se menjaju. Rusija je posle revolucionarnih događanja i rusko-japanskog rata bila oslabljena i V. Britaniju je sve više brinuo brzi uspon Nemačke koja je polako postajala moćna svetska država. Pojačano nemačko prisustvo na Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji ugrožavalo je pozicije V. Britanije. Posebno nezadovoljstvo u Londonu izazvala je odluka Turske da 1903. godine Nemačkoj odobri koncesiju na izgradnju takozvane Bagdadske železnice koja će spajati Persijski zaliv sa Carigradom, a kasnije i Berlinom. Nemci su želeli da uz pomoć ove koncesije stave pod svoju kontrolu Otomansku imperiju i vrše presiju na poziciju V. Britanije u Indiji i Egiptu, te Rusije na Kavkazu i Srednjoj Aziji.

Povećana opasnost od strane Nemačke prisilila je V. Britaniju i Rusiju da pokušaju da reše svoje nesporazume. Godine 1907. one su potpisale konvenciju kojom su podelili sfere uticaja u Persiji. Severne provincije potpale su pod uticaj Rusije, a južne, koje zatvaraju prilaze Avganistanu i Indiju, pripale su zoni uticaja V. Britanije, dok je centralni deo Persije ostao neutralan. Ova konvencija otvorila je put ka stvaranju Antante – trojnog saveza V. Britanije, Rusije i Francuske – koja će se kroz sedam godina naći u ratu sa Nemačkom, Austrougarskom i Turskom.

Francuska opasnost - Celo vreme dok su trajala ova geopolitička prestrojavanja D’Arsi je tražio naftu u Persiji. Radovima je rukovodio DŽordž Rajnolds, iskusni naftaš, čovek neverovatne istrajnosti i čvrstine. Teško da bi se traženje nafte koje je započeo D’Arsi završilo uspehom da je taj posao bio poveren bilo kome drugom osim DŽ. Rajnoldsu. Skoro sedam punih godina on je putovao po Persiji, spavao po kolibama, preležao sve lokalne bolesti, stoički izdržavao velike toplote i hladnoće, pretnje i uvrede, neprijateljstvo lokalnih plemena… Na svakom koraku morao je da ima u vidu komplikovanu političku situaciju u zemlji gde je postojao oštar sukob šaha i verskih mula. DŽ. Rajnolds je stalno trebalo da se dogovara sa lokalnim plemenima i njihovim vođama, obasipa lokalne činovnike poklonima i novcem, dobro poznajući sve finese istočnjačke etike gde je svaki poklon morao tačno da odgovara rangu ovog ili onog činovnika.

Prve bušotine otvarane su na zapadu zemlje, na granici sa Otomanskom imperijom (današnja iransko-iračka granica). Pošto nije bilo očekivanog rezultata, DŽ. Rajnolds je odlučio da bušenja nastavi na drugom mestu – u Huzistanu, u jugozapadnoj provinciji gde će kasnije i biti otkrivena najveća iranska nalazišta nafte.

Prolazile su godine. Istraživanja su se odužila a rashodi neprekidno rasli. Posle četiri godine rashodi su 20 puta previsili prvobitno planirani iznos. D’Arsi je založio svu svoju imovinu i uzeo ogromne bankarske kredite. Novčana sredstva su ponestajala, a nafta nije bila pronađena i D’Arsi, jedan od najbogatijih građana Londona, je bio pred bankrotstvom.

Kako bi nastavio traženje nafte D’Arsu je hitno bio potreban novac i on odlučuje da se obrati najbogatijoj i najpoznatijoj evropskoj porodici – francuskoj lozi Rotšildovih. Tada odlazi na pregovore u Kan. U slučaju uspešnog dogovora persijska koncesija prešla bi u francuske ruke, a to britanska vlada nije htela da dozvoli ni po koju cenu.

U Londonu se već godinama vodila diskusija o prelasku vojno-morske flote imperije na naftno gorivo. Početkom 20. veka V. Britanija je bila najmoćnija pomorska sila - „gospodarica mora“, kako je tada nazivana. Tonaža njenih vojnih brodova je bila dvostruko veća od Nemačke (koja je bila druga pomorska sila) i tri puta moćnija od flote SAD. Pogon na naftu u odnosu na ugalj je znatno jeftiniji i obezbeđivao je veću brzinu i manevarsku sposobnost flote, ali i znatno manji broj posluge. Međutim, V. Britanija je raspolagala velikim rezervama uglja, a nije imala sopstvene rezerve nafte i postojalo je veliko nepoverenje prema inostranim kompanijama koje bi zemlju snabdevale naftom. To se odnosilo čak i na kompaniju Rojal Datč/Šel u kome je bio britanski kapital (istina, kapital britanskih Jevreja, a vladajućoj klasi toga vremena ipak nije bio stran određeni stepen antisemitizma) ali je na čelu kompanije bio Holanđanin Henri Deterding, i nije bilo jasno kako bi ova kompanija postupila u slučaju vojnog konflikta. V. Britaniji je bilo potrebno da obezbedi neophodne kontrolisane zalihe nafte kao izvor sigurnog snabdevanja flote naftnim gorivom. Koncesija u Persiji, gde su sve analize pokazivale da ima nafte, više od drugih obećavala je dostizanje toga cilja. Trebalo je samo ubediti D’Arsa da odustane od dogovora sa Rotšildom i da koncesija bude pod kontrolom V. Britanije.

Nafta i špijunaža: sada zajedno - Kada se svemu ovome priključila i britanska tajna služba, cela ova istorija dobija elemente špijunskog romana i u svetskoj istoriji nafte svoj trag ostavlja i Sidni Rejli – obaveštajac zagonetka, prvi super špijun 20. veka, kako ga nazivaju sve do današnjih dana.

Tada je pred S. Rejlijem postavljen cilj: koncesija na persijsku naftu mora ostati britanska, a najavljeni dogovor između D’Arsa i Rotšilda mora biti sprečen. Čovek takve biografije i karijere kakav je bio S. Rejli, nije mogao a da uspešno ne obavi i taj zadatak. Po sopstvenim sećanjima S. Rejlija, on se u Kanu pojavio kao katolički sveštenik koji je sakupljao priloge za izgradnju sirotišta. Kada je nedaleko od obale video jahtu Rotšilda i na njoj dva čoveka, seo je u čamac i krenuo prema njima i nekoliko metara od njihove jahte prevrnuo je čamac. Mantija se odmah nadula, a S. Rejdi je mlatarao rukama i prizivao u pomoć. Sa jahte su mu bacili pojas za spasavanje i pomogli da se popne na palubu. I tu je došlo do željenog susreta, upoznavanja i „prijateljskog“ ubeđivanja. D’Arsi je ubrzo prekinuo razgovore sa Rotšildom i u Londonu se susreće sa predstavnicima britanskog Admiraliteta – vojno-pomorskog ministarstva.

Novi učesnik persijskog projekta - U Londonu su D’Arsu već našli novog partnera koji bi finansirao njegov projekat. U maju 1905. godine potpisan je dogovor sa, do tada malo poznatom škotskom kompanijom „Berma ojl“ koja je eksploatisala naftu u Burmi (sadašnjem Mjanmaru) – koju je V. Britanija aneksirala 1885. godine i priključila kao provinciju Indiji. Škotlanđani su imali ključnu ulogu u kolonizaciji i upravljanju Burmom, pa su je mnogi i nazivali škotskom kolonijom. „Berma ojl“ je izgradila i rafineriju u Rangunu i derivate nafte plasirala na tržište Indije.

Bez obzira na ogromnu teritoriju koju je zauzimala britanska imperija, burmanska nalazišta nafte bila su jedina i relativno skromna, i njima je ova velika imperija raspolagala. Kao podrška ogromnoj industrijskoj i imperijalnoj moći, V. Britaniji su bile hitno potrebne nove rezerve ove strateške sirovine. Obezbediti Imperiju sopstvenim zalihama nafte postao je jedan od najvažnijih nacionalnih prioriteta. Velike nade polagane su u persijsku koncesiju.

Prema mišljenju analitičara, u pozadinu saveza između D’Arsa i „Berma ojl“ od samog početka stajalo je vojno-pomorsko ministarstvo V. Britanije, koje ubrzo postaje i glavni kupac persijske nafte. U svakom slučaju, sredstva su se pojavila i dalja istraživanja nafte su nastavljena.

Nafta je pronađena - Prolazile su godine, a od nafta ni traga. Nada se polako gubila. U maju 1908. godine Savet direktora u Glazgovu donosi odluku o prestanku istraživanja u Persiji. Pismena odluka poslata je Rajnoldsu i istovremeno je obavešten da je smenjen, uz simboličnu nadoknadu. Izgledalo je da bankrotstvo i beda čekaju i D’Arsa.

Međutim, u to vreme poštanske pošiljke su dugo putovale i dok je pismo iz Glazgova još bilo na putu za Persiju, u mestu Mosdžed Sulejman, nedaleko od Persijskog zaliva, izbila je moćna naftna fontana. Dogodilo se to 26.05.1908. godine dva dana pre sedmogodišnjice od potpisivanja „fermana“ kojim je naftno bogatstvo Persije ustupljeno britanskom koncesionaru. Posle nekoliko dana nafta je „pokuljala“ i iz druge bušotine, i tek tada je stiglo pismo sa naredbom da se prestaje sa istraživanjem nafte.

U istoriji naftnog biznisa to je bio drugi slučaj da je zbog sporog poštanskog saobraćaja bilo i neke veće koristi. U SAD je 1859. godine odluka o prestanku istraživanja nafte u Pensilvaniji stigla samo dan posle toga kada je Edvin Drejk došao do naftonosnog sloja, čime je otpočela istorija savremene naftne industrije.

Nafta je pronađena i kroz dve godine ona se u Persiji već dobijala iz 300 bušotina. Napokon je V. Britanija imala pod svojom kontrolom teritoriju veoma bogatu naftom. Radi lakšeg transporta Britanci su izgradili naftovod do obale Persijskog zaliva, dužine 230 kilometara, a 1912. godine izgradili su i rafineriju u Abadanu na ušću reka Tigar, Eufrat i Karun, koja je punih 50 godina bila svetski rekorder po prerađivačkom kapacitetu. Očigledno da su Britanci realno procenili ogromno bogatstvo koje su pronašli i računali su na dugoročnu eksploataciju persijske nafte.

Rađanje „Anglo-persijske naftne kompanije“ - Odmah po otkriću velikih nalazišta, u Londonu je odlučeno da je neophodno osnovati novu kompaniju za eksploataciju naftnih resursa u Persiji. Tako je nastala „Anglo-persijska naftna kompanija“ koja je 1909. godine izvršila i prvu emisiju svojih akcija.

Neposredno pred Prvi svetski rat kompanija je našla novog pokrovitelja i dobrog klijenta. Mladi Vinston Čerčil, tada prvi lord Admiraliteta V. Britanije, bolje od drugih je shvatao strateški značaj nafte i insistirao je na tome da britanska vlada mora obezbediti sigurne isporuke, a za to je neophodno da ima kontrolu nad naftnim sirovinama. Godine 1914. on je predložio britanskom parlamentu da usvoji zakon prema kojem bi se investirala dva miliona funti u kupovinu 51% akcija „Anglo-persijske naftne kompanije“. Britanska vlada je, kupivši kontrolni paket akcija, postala i formalni vlasnik ove kompanije. Štaviše, u njenim rukama se našlo pravo – na rok od nekoliko decenija – na nesmetano korišćenje podzemnih bogatstava Persije. Istina, mnogi istraživači smatraju da je sav taj poduhvat sa kupovinom kontrolnog paketa bio samo formalni izlazak iz senke stvarnog vlasnika, jer je ceo projekat po istraživanju persijske nafte od 1905. godine, kada se uključila „Berma ojl“, bio faktički finansiran od strane britanske vlade.

„Anglo-persijska naftna kompanija“ postala je prva svetska naftna kompanija koja se nalazila u vlasništvu države i tek je 1987. godine britanska vlada prodala svoju poslednju akciju u njoj. Nasuprot rasprostranjenom mišljenju da je stvaranje državnih naftnih kompanija počelo znatno kasnije – kada su se zemlje u razvoju oslobađale od inostrane zavisnosti i nacionalizovane ključne sektore ekonomije – slučaj BP pokazuje da je to počelo ranije. Zemlje bogate naftom samo su sledile primer Britanske imperije.

Neizvesna budućnost - Za stoleće svog postojanja BP je izrasla u globalnog energetskog giganta koji dobija i prerađuje naftu u 30 zemalja sveta i čiji proizvodi su poznati na svih šest kontinenata. Prema prošlogodišnjim podacima ova kompanija nalazi se na trećem mestu u spisku najvećih naftnih kompanija u svetu.

BP je iznikla na iranskoj nafti i nekoliko decenija ovi izvori su i bili njene osnovne naftne aktive. Početkom 50-ih godina 20. veka politička situacija u Iranu postala je nestabilna. Koncesija na iransku naftu bila je i prva veća naftna koncesija u regionu koja je bila anulirana, a zatim su iranskim putem pošle i druge zemlje glavnog naftnog regiona u svetu – Bliskog i Srednjeg Istoka, koje su takođe nacionalizovale svoje naftne resurse.

Tada je BP uspeo da opstane i preživi, i pored ogromnih gubitaka koje je imao, ali je izmenio svoju strategiju. Počeo je sa ekspanzijom u druge regione u potrazi za novim nalazištima nafte. Neki projekti su propali, a neki su se pokazali veoma uspešnim i BP je pronašao naftu u Nigeriji, Aljasci, Severnom moru, Meksičkom zalivu... Poslednjih decenija kompanija uzima učešće u razradi naftnih polja na teritoriji bivšeg SSSR-a – Azerbajdžanu, Kazahstanu i Rusiji. Pozicija BP u Rusiji je jedinstvena, pošto je ona jedina od zapadnih naftnih kompanija koja ima učešće od 50% u velikoj naftnoj kompaniji TNK-BP, dok učešće zapadnih investitora u drugim ruskim projektima ne prelazi 20-25%.

Preživevši stoleće uspeha i poraza BP se posle havarije u Meksičkom zalivu – koji se već naziva najvećom ekološkom katastrofom u svetu – suočio sa izazovom koji dovodi u pitanje njenu budućnost. Finansijski izdaci po likvidaciji posledica havarije su ogromni i prema poslednjim procenama oni premašuju 30 milijardi dolara. Mnogi eksperti su ubeđeni da će se ova ekološka katastrofa pretvoriti u katastrofu i za samu kompaniju BP, koja će teško moći da sačuva svoju nezavisnost. Kompanija se brzo obezvređuje – njena tržišna kapitalizacija se silovito topi – i BP postaje sve privlačnija za preuzimanje. Među mogućim kupcima najčešće se spominju američki naftni giganti, anglo-holandska kompanija Rojal Datč/Šel i kineski gigant Petročajna, koji beleži brzi rast u poslednje vreme.

Hoće li BP uspeti da savlada i ove poteškoće – ostaje da se vidi. U svakom slučaju, incident sa BP imaće dalekosežne i višestruke posledice za celokupno svetsko energetsko tržište.

Prilog 1

Viljem Noks D’Arsi

Viljem Noks D’Arsi, osnivač naftne industrije na Srednjem istoku, nije bio profesionalni naftaš nego čovek avanturističkog duha. Rodio se 1849. godine u V. Britaniji u poznatoj porodici koja je stigla na Ostrva još u 11. veku zajedno sa Viljemom Osvajačem. U 19. veku njegova porodica je dosta osiromašila i D’Arsi odlazi u Australiju. Tamo ulazi u rizične projekte traganja za zlatom i u V. Britaniju se vraća kao izuzetno bogat čovek. Avanturistički karakter ne dozvoljava jednom od najbogatijih stanovnika Londona da jednostavno uživa u bogatstvu i on stalno traži nove mogućnosti za investiranje.

U ruke mu dospeva istraživanje francuskih geologa o velikim naftnim potencijalima Persije. Bilo je to upravo ono što je D’Arsi tražio nekoliko godina i odlučio je da tamo investira u istraživanje nafte. Smatrao je da mu je sudbina pružila još jednu šansu – ovoga puta da postane novim Rokfelerom, naftnim magnatom koji je tada bio jednim od najbogatijih ljudi na svetu. Očekujući da će i taj projekat biti tako uspešan kao i australijski, nije mogao da pretpostavi da će nova avantura biti neuporedivo većih razmera, opterećena složnim političkim i socijalnim problemima, kakvih u Australiji nije bilo, te da će ga na kraju ostaviti bez sredstava.

Ipak je D’Arsi uspeo i da se zlatnim slovima upiše u svetsku istoriju kao rodonačelnik naftne industrije na Srednjem istoku – regionu koji je i danas jedan od najvećih proizvođača nafte.

Prilog 2

Sidni Rejli

Zagonetna i legendarna ličnost, koja je poslužila Ijanu Flemingu kao prototip DŽemsa Bonda, S. Rejli bio je prvi super špijun 20. veka, koji je svoje usluge pružao, pored britanske i tajnim službama Nemačke, Rusije i Japana. Njegova biografija puna je falsifikata i netačnosti, tajnih i neverovatnih avantura. O njemu i danas kruže legende: poreklo, pravo ime, savršeno znanje sedam jezika, posedovanje 11 pasoša, mnogo žena od kojih svaka potvrđuje neku od mnogobrojnih legendi. Neukroćeni hazarder, neverovatno uspešni i šarmantni obaveštajac ostaje jedna od najzagonetnijih figura međunarodne špijunaže novijeg vremena.

Jevrejin po poreklu, on se rodio kao Georgij Rozenblum na jugu Rusije 1873. godine. Sa 19 godina je pobegao od kuće i tajno se ukrcao u brod kojim je stigao u Brazil. Ubrzo se zaposlio kao kuvar u britanskoj obaveštajnoj ekspediciji gde je spasao život britanskom oficiru kada su, u brazilskim džunglama, Indijanci napali njihovu ekspediciju. Bio je nagrađen i upućen u Englesku, gde je i postao Sidni Rejli – agent britanske obaveštajne službe.

Spisak njegovih podviga je neverovatan. Uoči rusko-japanskog rata on predaje japanskoj vladi plan utvrđenja Port Artura, najveće ruske vojno-pomorske luke na Dalekom Istoku. Neposredno pred Prvi svetski rat on u Nemačkoj dobija sheme najnovijih vidova nemačkog oružja i predaje ih Britancima.

Kruna njegove obaveštajne karijere jeste boravak u Sovjetskoj Rusiji, gde je 1918. godine jedan od najbližih saradnika B. Lokarta – rukovodioca specijalne britanske misije pri Sovjetskoj vladi – diplomate i obaveštajca, a kasnije novinara i pisca.

U Moskvi saradnici britanske misije uspostavljaju bliske odnose sa predstavnicima „crvene“ sovjetske vlasti, ali i sa njihovim protivnicima – „belim“ koji tu vlast nisu priznavali. Govori se, da je upravo S. Rejli – preodeven u srpskog oficira – sproveo kroz „crvenu“ teritoriju do Murmanska i ukrcao na britanski torpedni razarač, Aleksandra Kerenskog, predsednika ruske vlade koga su svrgli boljševici. Britanski obaveštajci organizuju zavere, oružane pobune, terorističke akte i stvaraju obaveštajnu mrežu informatora i agenata.

Tada se događa jedna istorija čiji eho neočekivano dopire do današnjih dana – 90 godina posle. U to vreme u Moskvi se presecaju putevi B. Lokarta i šarmantne udovice – Marije (Mure) Zakrevske. Poslovni odnosi brzo prerastaju u nešto mnogo više i u Moskvi se razvija jedna od najlepših ljubavnih istorija. Ova žena – koju na Zapadu nazivaju „crvena Mata Hari“ i „železna ledi“ – imala je buran i zagonetan život: 12 godina je bila bliska prijateljica Maksima Gorkog, a zatim i nezvanična žena britanskog pisca Herberta Velsa. Umrla je u V. Britaniji 1974. godine. U maju ove godine njen praunuk Nik Kleg, lider Liberalno demokratske partije postao je zamenik premijera V. Britanije.

Najveća i najsmelija avantura S. Rejlija, prema pisanju njegovih biografa, jeste organizacija atentata na V. Lenjina 30.08.1918. godine u kome je Lenjin ozbiljno ranjen i od čijih posledica će preminuti nekoliko godina posle. Boljševici su samo nekoliko sati posle atentata za to okrivili diplomatske misije V. Britanije, Francuske i SAD, a u novembru iste godine je S. Rejli osuđen, u odsustvu, na smrtnu kaznu. On se tada već nalazi u Londonu i, po nekim svedočenjima, radi kao savetnik V. Čerčila koordinirajući aktivnosti protiv sovjetske vlasti.

Ipak, boljševici su bili istrajni i kroz nekoliko godina u Moskvi će S. Rejli nasilno završiti svoj buran život.