Naftni faktor i „kineska opasnost“ odlučiće ishod američkih izbora

KO DELI DRŽAVNE PARE – POBEĐUJE!

Kada je Amerika u pitanju osnovno pitanje glasi: kuda plovi taj brod a i svi mi s njim? Da li će snažni elementi ugrađeni u temelje SAD i koji su pokazali žilavost i prilagodljivost uspeti da odole ekonomskim protivrečnostima koje američko društvo sve teže podnosi?

Problem američkog sistema, nije u tim protivrečnostima, jer su različita društva i civilizacije postojali zavisno od sposobnosti da se promene i otklone prepreke koje su ih kočile. Osnovni problem američkog sistema jeste raslojavanje društva - i to svih mogućih nejednakosti. 

Osnovni problem američkog sistema jeste raslojavanje društva - i to svih mogućih nejednakosti

A krize se pojavljuju kao - čistilište. Kako u ekonomskoj teoriji tako i u biologiji. Darvinizam ne poznaje humanost. Preživljavaju najsnažniji i najprilagodljiviji. Posmatrano iz te perspektive nije teško izvesti zaključak da su čistilišta poželjna. Ona su preduslov napretka. Problem sa čistilištem je što u njemu niko ne želi lično da se nađe.  

Kad je reč o privredi krizna vremena se ne razlikuju mnogo od normalnih. U krizama se samo na dramatičan način pojačava ono što je prisutno. Neko propada, neko danas ostaje da bi propao sutra, neko uspeva na trenutak, a neko na duži rok. U krizi se jedino retko sreće trajni uspeh. 

A menjaju se uzusi. Svi mogu da propadnu. Zbog toga su krize opasno nepredvidljive. Postoje dva faktora koji odlučujuće deluju na konačni ishod.

Prvo, pravila igre. Tamo gde su ona loša, otrgnuta od stvarnosti i postoje samo na papiru, makar se taj papir zvao i zakon, rezultat je neminovno loš. Poseban apsurd je što u tom okruženju redovno opstaju oni koji ne bi opstali ni u normalnim vremenima. Time se može objasniti zašto u nekim zemljama decenijama, a ponegde i vekovima, ne prolazi agonija nerazvijenosti. Sve srećne države srećne su na svoj način, dok sve nesrećne liče jedna na drugu.

Drugi faktor je finansijska moć. Ona je sveprisutna - i tamo gde ima pravila, i gde ih naizgled nema a i gde ih nema na u primisli. Ta moć svuda ima tendenciju da urušava poredak koji donosi napredak. Odnosno, kako je to lord Akton napisao sredinom 19. veka, „Moć korumpira, a apsolutna moć korumpira apsolutno“.

NAFTA JE I DALjE ISPRED SVEGA: Koncentrisaćemo se na tržište nafte. Reč o strateškoj sirovini, mada u izvesnom opadanju. Još uvek je nezamenjiva, ali načeta. Drugi razlog se odnosi na proizvođače koji su toliko heterogeni i po interesima i po sposobnostima, pa sve to utiče da u ovoj oblasti nema nikakve prirodne, a još manje tržišne ravnoteže, što se najbolje vidi po ceni. Cena je u jednom trenutku čak bila i apsurdna: negativna. Doduše, tu je reč o ceni derivata, a ne realne nafte. Ali, finansijske špekulacije i moć idu ruku pod ruku. Stvarna finansijska moć nafte zanimljiva je i kad se pogledaju količine novca koje arapske monarhije troše na oružje. Međutim, nije to najinteresantnije. Najbitnija činjenica je da najbogatiji čovek u modernoj istoriji sveta nije nikakav inovator, niti osvajač, nego onaj koji je dominirao proizvodnjom nafte: DŽon Rokfeler, osnivač „Standard ojla“, čiji su naslednici kompanija „EksonMobajl“ i niz drugih naftnih korporacija.

 Aristokratija, pa ni ekonomska, nikada nije otišla sa scene dobrovoljno. Za borbu ima mnogo milijardi razloga. Paket pomoći američke vlade je tri hiljade milijardi dolara! Mada je prema računu DŽozefa Stiglica, kada se uračunaju i mere FED, suma dvostruko veća. 

Bez obzira na to što je FED formalno nezavisan, kada su u pitanju krupne odluke on ne sme da se usudi na samoinicijativno delovanje, bez instrukcija prvog čoveka Bele kuće

Ako govorimo o pomoći energetsko-naftnom sektoru, veću pažnju treba posvetiti aktivnostima FED. Energetskom sektoru FED će pomoći mehanizmima sličnim koji su upotrebljeni kada je spasavan finansijski sektor 2008. Bez obzira na to što je FED formalno nezavisan, kada su u pitanju krupne odluke on ne sme da se usudi na samoinicijativno delovanje, bez instrukcija prvog čoveka Bele kuće. 

Sad je izvesno da antikrizne mere neće stići do onih kojima su najpotrebnije. Zato Stiglic u intervjuu nemačkom „Cajtu“ kaže da će bez zdravstvene zaštite i socijalne pomoći ostati oni koji ih nisu ni imali. Sistem će se u budućnosti menjati tako što će uglavnom ostajati isti ... dok se ne nađe neko novo rešenje. Druga je stvar što to rešenje možda i ne postoji u postojećem sistemu: to nije prepreka da se na rešenju radi. Koliko god taj rad izgledao uzaludan, on na kraju uvek nekako ispadne produktivan, barem za očuvanje postojećih privilegija.

U slučaju kompanije EksonMobajl zbog pogrešnih i promašenih investicija, pandemije i rata cena Saudijske Arabije i Rusije, problemi se već dugo nagomilavaju. Prema Blumbergovoj analizi u „Biznis viku“, ne samo da je „EksonMobajl“ pogrešno investirao, nego je investirao na osnovu velikih zajmova i u pogrešnom trenutku. Trojno jezgro - pogrešne investicije, pogrešno vreme i tuđi novac - čini, otprilike, definiciju pogubne lančane reakcije u privredi. Prve detonacije u toj kompaniji počele su možda još dok je šef diplomatije u administraciji Donalda Trampa bio Reks Tilerson, dugogodišnji izvršni direktor upravo „EksonMobajla“.

POLITIČKA NAKLONOST JE SPASONOSNA: Oni koji bolje poznaju praksu finansijskog tržišta, a nisu zaslepljeni teorijom i modelima koji nemaju suštinske veze sa realnim životom, kažu da nije slučajnost što je 2008. bankrotirala banka „Lejman braders“, a ne „Goldman Saks“. Obe su bile investicione, sistemske banke. Liberalna tržišna teorija tu ne pruža odgovarajuću vizuru za sagledavanje motiva i identifikovanje pokretača berzanskih poslova. Praksa je mnogo prizemnija.

Objašnjenje zašto se „Goldman Saks“ spasao, nije u zvezdama već u prostim zemaljskim stvarima: Bušov ministar finansija Henk Polson bio je bivši izvršni direktor „Goldman Saksa“. Malo zbog konkurencije, malo zbog ograničenih sredstava koja, ipak, nije mogao da dobije svako, tek „Lejman braders“ je propao. To što se dogodilo 2008. nije izuzetak. Pre će biti da je reč o pravilu. 

Kada nešto generiše toliko novca - a procene su da naftni biznis samo u Americi vredi 1.700 milijardi dolara godišnje (druga najvrednija sirovina, zlato, i to u celom svetu, samo je 10 posto iznosa vrednosti američke nafte - oko 170 milijardi dolara) nema šanse da će političari to prepustiti spontanom delovanju tržišnih snaga. U čistilište će poslati najgore, a poštedeće najsposobnije.

Ako je u ovoj igri velikih brojeva ikakvo tržište uopšte moguće... 

Situacija na tom visokokoncentrisanom tržištu je u svojevrsnom stanju levitacije. Nije izvesno da bi sistem kad bi odbacio krupne igrače na tržištu i sam ne bi završio u čistilištu sa njima. Potpuno izvesno, ni jedni ni drugi ne bi se lepo proveli.

Naravno, cenu održavanja sistema platiće Amerikanci. Ogroman broj njih već plaća i pati: afroamerikanci, neobrazovani, hispanoamerikanci, ruralno stanovništvo. Najnoviju grupu, sastavljenu od svih njih, ali i od belačke radničke klase, čini armija od 40 miliona Amerikanaca koja je ostala bez posla. Koliko godina će proći da se njihove muke izleče? Sigurno mnogo. Istina, pokazatelji za maj obećavaju, jer je u tom mesecu otvoreno dva i po miliona novih radnih mesta. Podaci o zaposlenosti su veoma bitni jer nezaposleni imaju više vremena, pa mogu da misle o izbornim opcijama. 

Kada se sve razloži na elementarne čestice u privredi, postoje samo tri faktora uspeha. Resursi, znanje i veze. Kada je u pitanju veliki novac, kao što je slučaj sa naftnim biznisom, onda su to političke veze. Sve ostalo su uslovi koji konkretnu mikroklimu čine pogodnijom za razvoj dobrog ili lošeg biznisa. Znanje tu ne igra veliku ulogu jer može da se kupi i više je operativne, nego strateške prirode. 

Zato će se napad odvijati u pravcu destabilizacije i podrške demonstracijama u Hong Kongu, uz podsećanje i traženje odgovornosti za nestručno upravljanje zdravstvenom krizom koja je gurnula globalnu privredu u recesiju. Kina će nesumnjivo biti najznačajniji gost predsedničke kampanje

Ulogu buzundžija u kamuflaži finansijskih tokova odigraće političke borbe oko američkog predsedničkog trona. Ko malo poznaje Ameriku i američko društvo zna da tu nema prostora za alternative. Kada nisu krivi sistem, narod, privreda, malo jeste kriva elita, ali neko mora biti mnogo kriv. U slučaju američkih predsedničkih izbora ta nepoznata je - neprijatelj. Neprijatelj može biti samo neko ko ima dovoljno snage da ugrozi američku dominaciju. A to je Kina. Zato će se napad odvijati u pravcu destabilizacije i podrške demonstracijama u Hong Kongu, uz podsećanje i traženje odgovornosti za nestručno upravljanje zdravstvenom krizom koja je gurnula globalnu privredu u recesiju. Kina će nesumnjivo biti najznačajniji gost predsedničke kampanje. 

ARGUMENTI NISU VAŽNI: Za napade nisu potrebni argumenti, naprotiv. I argumenti i objašnjenja bi samo otupeli oštricu ubojitog napada. Sateliti, kako se često nazivaju saveznici, to će u stopu pratiti. Možda će deo njih to raditi nevoljno, ali će pratiti, jer cena nelojalnosti može biti mnogo veća od cene za kršenje ionako irelativnih, pa često i nepostojećih, moralnih pravila u međunarodnoj politici. 

Za stvarno rešenje problema u kojima se Amerika nalazi potrebna su objašnjenja. Nažalost, ko želi uspešnu izbornu kampanju beži od objašnjenja. Beg od traženje rešenja biće još izraženiji zbog nemira izazvanih ubistvom DŽordža Flojda i erupcijom nezadovoljstva afroameričkog stanovništva. Ukorenjeni rasizam i etnički zasnovano raslojavanje datiraju još od uspostavljanja federalne države. I prvi predsednik SAD DŽordž Vašington bio je robovlasnik. I treći predsednik - Tomas DŽeferson, bez obzira na aferu i decu sa robinjom. Iako je ropstvo u SAD odavno zakonski ukinuto razne forme segregacije duboko su usađene u mentalnu matricu belačke populacije. 

Dolazimo do toga koga ćemo gledati u okršajima. Ko između Trampa i Bajdena ima veće šanse? Da li američke demokrate nude alternativu? I tu dolazimo do budućnosti.

Upravo je budućnost stvar predsedničkih izbora. Za Amerikance nije opcija da se bira prošlost - da je ona bila dobra sadašnjost ne bi izgledala ovako. Osim toga, ni do danas nije nestala ona zbunjenost i neverica na licu demokrata u noći kada je Hilari Klinton izgubila. Čini se da je i Bajden bio umešan u kreiranje afere prilikom odlaska Obamine administracije. A nije baš najmudrije niti da nekome ko se u aferama snalazi kao riba u vodi još izmišljate i tovarite nepostojeće afere. Stepen proniciljivosti određuje stepen sposobnosti da se suprotstavite protivkandidatu u liku Donalda Trampa.

Simbiozom beskrupuloznosti, ciljanih napada, slabosti demokrata, velikog spoljnog neprijatelja na kome je republikanac već uveliko oštri zube, Trampova pobeda deluje kao gotovo izvesna

To sve, zajedno sa marketinškom agresivnošću i medijskom galamom ustoličenog republikanskog kandidata stvara male šanse za promenu. Simbiozom beskrupuloznosti, ciljanih napada, slabosti demokrata, velikog spoljnog neprijatelja na kome je republikanac već uveliko oštri zube, Trampova pobeda deluje kao gotovo izvesna. 

I VUK SIT I OVCE OŠIŠANE: Konačan ishod političkog, privrednog i društvenog zamešateljstva u Americi mogao bi se najbolje ilustrovati malo modifikovanom poznatom izrekom: i vuk sit i ovce ošišane. Krupan biznis i politički moćnici naći će način da se dogovore oko cene koju treba platiti. Oni će se dogovoriti oko cene koju će platiti drugi. I to je ono što je njima najlepše, jer je i najlakše. Naravno i najnepravednije i najnemoralnije, jer je na delu ogoljena sprega politike i globalnog kapitala. Biznis će moći ponovo da teče - a prava, slobode, demokratija - sve će to postati predmet uobičajenih rituala, pre sićušnih iskri nego ozbiljnih varnica u komunikaciji globalnih sila.

Iako Amerikanci nisu drugačiji od ostalih naroda, i iako su samo relativno bogatiji od većine drugih, oni ipak predstavljaju ekonomsku supersilu bez premca u svetu. Upravo je zbog toga izbor američkog predsednika umnogome značajniji za građane drugih zemalja čak i od njihovih nacionalnih izbora. 

Taj značaj postaje veći kada se radi o izboru nekonvencionalnog predsedničkog kandidata poput Trampa. Odsustvo skrupula, ogromna energija, neverovatna žilavost - to su nedvosmisleni aduti svakog gladijatora u američkoj političkoj areni sa primesama šou-biznisa. Kada je vreme turbulentno, glasači neće od političara tražiti drugo do ono što su u Starom zavetu tražili Izraelci kada su se oslobodili ropstva i izabrali Saula za prvog cara uzvikujući „Hoćemo i mi cara, kao drugi narodi!“, iako je to značilo da su odbacili Boga. Ko izabere cara umesto Boga, odnosno ko odbacuje ideale, nema mnogo čemu da se nada na duži rok, jer često i doživi da izgubi ono što se skupo plaća - slobodu i perspektivu.

Lični odnosi nikad nisu zanemarljivi. Ako je Tilerson otišao zadržavši manje-više skladne odnose sa Trampom, onda je, uz tradicionalnu bliskost „EksonMobajla“ sa republikancima, budućnost izvesna. Bez obzira što se to ne vidi po cenama akcija na berzi. 

Pomoć kompanijama koje su bliske političkom establišmentu biće lekovita za te kompanije, ali otrovna za većinu Amerikanaca. Oni će plaćati a neće dobiti skoro ništa. Kada novac preko raznih eksplicitnih i implicitnih kanala legne na račun „EksonMobajla“ resetovaće se „tržišna utakmica“. Cene nafte će ponovo biti stvar tržišta. Velikodušnost svih koji plaćaju za saniranje posledica pogrešnih poslovnih odluka jedne industrije na zalasku, neće biti uzvraćena velikodušnošću malobrojnih i privilegovanih, koji su zahvaljujući toj pomoći preživeli. Tu se javlja osnovni liberalni princip: kada se daje uvek je mnogo, kada se uzima nikad nije dosta.

Trampu nije cilj Rusija, njemu su cilj izbori i ono što vodi pobedi. A ima li išta bolje nego istovremeno nauditi Kini i Rusiji, sa argumentacijom ili bez nje, ali sa mnogo buke? Pobeda mu ne gine ukoliko buka bude velika

Naftna industrija u Americi, ogroman broj radnika koje zapošljava, i još veća koncentracija kapitala, bez koga i nema politike u Americi, zaokupljaju najveću pažnje kako ekonomista tako i politikologa. Međutim, stvari ne bi bile tako dalekosežne da sve što se u tom segmentu dešava i uradi ostaje samo u Americi. Nije beznačajan cilj i strateško ugrožavanje Rusije kojoj nešto više od trećine državnog budžeta i više od polovine ukupnog prihoda od izvoza zavise od  nafte i gasa. Doduše, rusko rukovodstvo osim zaliha nafte ima i veći stepen fleksibilnosti. Kad god padne cena nafte Centralna banka Ruske Federacije devalvira rublju, a ceh plaćaju građani Rusije. Od 1987. postoje regularni desetogodišnji intervali temeljnih nestabilnosti na tržištu nafte i Rusija je svaki put to skupo plaćala. Slom komunizma, pa period potpunog haosa 1997, pa pretkrizna 2007. kada je Putin i definitivno napustio svako usaglašavanje sa Amerikom i krenuo u realizaciju ciljeva oslobođenih bilo kakvih atlantskih koordinacionih stega.

Mada, pravo govoreći, Trampu nije cilj Rusija, njemu su cilj izbori i ono što vodi pobedi. A ima li išta bolje nego istovremeno nauditi Kini i Rusiji, sa argumentacijom ili bez nje, ali sa mnogo buke? Pobeda mu ne gine ukoliko buka bude velika.

Onda će nastupiti period pomirenja, traženja kompromisa i, naravno, postizanja dilova baziranih na poslovnoj logici i oslobođenih bilo kakvih ideala, sa dojučerašnjim glavnim metama predizborne kampanje. Jer od kada su Feničani pronašli novac, mnoge druge reči su izgubile na značaju, posebno one - ideali, odanost, čestitost, pa i ljubav i prijateljstvo. Vuci će biti siti, ali će ipak ovce biti ošišane. Sada globalno.

ZAŠTO SU AMAZON, EPL I GUGL POSTALI BLAGI PREMA TAMPU: Mere neće biti predatorske prema onima kojima je pomoć namenjena, ali neće biti ni fer. Bolje će svakako proći „EksonMobajl“, „Holibarton“ i „Teksako“, dok će neki drugi proći samo sa mrvicama. Tu je na delu još jedan apsurd. U biznisu je reč o dobrim i lošim poslovnim odlukama. Ako su dobre, proći ćete dobro. Ako su odlične, vinućete se u zvezde. Ako su loše, počećete da hramljete. Ako su katastrofalne, služiće vam opelo. Tu se krug završava. I tu je najočiglednije da političari zapravo imaju božansku moć: onima kojima bi trebalo da služe opelo političkim blagoslovom se priređuje gozba. 

Poruka je vrlo jednostavna: pogrešne investicione odluke su katastrofalne - ali ne one poslovne, nego one koje se tiču loših političkih investicija. „Ševron“ je, recimo, bez javnog roptanja pristao da likvidira poslovanje sa Venecuelom, sa kojom sarađuje od 1921, i odmah zabeležio gubitak. Onda je Tramp na sastanku sa čelnicima „Ševrona“ i „EksonMobajla“ obećao konkretnu pomoć naftnoj industriji, pa se gubici - i od sankcija i od pada cena i od pandemije - nekako relativizuju.

Zato ne treba da čudi da su se neke velike firme kao „Amazon“, „Epl“ i „Gugl“ koje su ne tako davno žestoko napadale Trampa zbog stava prema migrantima u poslednje vreme prilično utišale, iako ih on nimalo ne štedi. Mark Zukerberg se čak usudio da brani predsednika od algoritamske cenzure sa Tvitera i odlučno se suprotstavio svojim zaposlenima koji su tražili da i „Fejsbuk“ cenzuriše predsednikove poruke. To se sve manje vidi jer demokrati, kao i kada je Hilari Klinton bila u trci, imaju za saveznike najvidljivije medije i skoro ceo glamur Holivuda.

Postoji mogućnost da Kina pobedi Ameriku na iskustvo. Međutim, znamo da je iskustvo svetiljka koja obasjava samo pređeni put. Zato u prognozama treba biti oprezan jer kada dolazi do tektonskih poremećaja i naglih geopolitičkih erupcija, u pepelu se guše i veliki i mali

Nije velika šteta ni to što su Saudijci kolateralna žrtva lošeg stanja na naftnom tržištu, jer je to ionako savezništvo golih interesa. Šteta je samo što Kina nema sopstvene nafte, već koristi niske cene i kupuje je u velikim količinama, praveći zalihe. Ni Kinezi, naravno, nisu nevini u celoj priči. Na kraju krajeva svako je za nešto kriv. A koliko je i za šta zavisi od perspektive. 

Iz američke perspektive, Kinezi su krivi jer su postali ozbiljan i sve agilniji protivnik Amerike za premoć u svetu. U trgovini, u industriji, u visokoj tehnologiji, donekle i u politici. Ali, u suštini, najviše u privredi. Postoji suptilna razlika između kineske i američke borbe za globalnu dominaciju: Kinezi su u periodu od skoro dva milenijuma, sve do 19. veka, bili svetska sila. Amerika je to tek nekih vrlo skromnih stotinak godina... 

Postoji mogućnost da Kina pobedi Ameriku na iskustvo. Međutim, znamo da je iskustvo svetiljka koja obasjava samo pređeni put. Zato u prognozama treba biti oprezan jer kada dolazi do tektonskih poremećaja i naglih geopolitičkih erupcija, u pepelu se guše i veliki i mali.