Савремени свет | |||
Нафтни фактор и „кинеска опасност“ одлучиће исход америчких избора |
уторак, 21. јул 2020. | |
КО ДЕЛИ ДРЖАВНЕ ПАРЕ – ПОБЕЂУЈЕ! Када је Америка у питању основно питање гласи: куда плови тај брод а и сви ми с њим? Да ли ће снажни елементи уграђени у темеље САД и који су показали жилавост и прилагодљивост успети да одоле економским противречностима које америчко друштво све теже подноси? Проблем америчког система, није у тим противречностима, јер су различита друштва и цивилизације постојали зависно од способности да се промене и отклоне препреке које су их кочиле. Основни проблем америчког система јесте раслојавање друштва - и то свих могућих неједнакости.
А кризе се појављују као - чистилиште. Како у економској теорији тако и у биологији. Дарвинизам не познаје хуманост. Преживљавају најснажнији и најприлагодљивији. Посматрано из те перспективе није тешко извести закључак да су чистилишта пожељна. Она су предуслов напретка. Проблем са чистилиштем је што у њему нико не жели лично да се нађе. Кад је реч о привреди кризна времена се не разликују много од нормалних. У кризама се само на драматичан начин појачава оно што је присутно. Неко пропада, неко данас остаје да би пропао сутра, неко успева на тренутак, а неко на дужи рок. У кризи се једино ретко среће трајни успех. А мењају се узуси. Сви могу да пропадну. Због тога су кризе опасно непредвидљиве. Постоје два фактора који одлучујуће делују на коначни исход. Прво, правила игре. Тамо где су она лоша, отргнута од стварности и постоје само на папиру, макар се тај папир звао и закон, резултат је неминовно лош. Посебан апсурд је што у том окружењу редовно опстају они који не би опстали ни у нормалним временима. Тиме се може објаснити зашто у неким земљама деценијама, а понегде и вековима, не пролази агонија неразвијености. Све срећне државе срећне су на свој начин, док све несрећне личе једна на другу. Други фактор је финансијска моћ. Она је свеприсутна - и тамо где има правила, и где их наизглед нема а и где их нема на у примисли. Та моћ свуда има тенденцију да урушава поредак који доноси напредак. Односно, како је то лорд Актон написао средином 19. века, „Моћ корумпира, а апсолутна моћ корумпира апсолутно“. НАФТА ЈЕ И ДАЉЕ ИСПРЕД СВЕГА: Концентрисаћемо се на тржиште нафте. Реч о стратешкој сировини, мада у извесном опадању. Још увек је незамењива, али начета. Други разлог се односи на произвођаче који су толико хетерогени и по интересима и по способностима, па све то утиче да у овој области нема никакве природне, а још мање тржишне равнотеже, што се најбоље види по цени. Цена је у једном тренутку чак била и апсурдна: негативна. Додуше, ту је реч о цени деривата, а не реалне нафте. Али, финансијске шпекулације и моћ иду руку под руку. Стварна финансијска моћ нафте занимљива је и кад се погледају количине новца које арапске монархије троше на оружје. Међутим, није то најинтересантније. Најбитнија чињеница је да најбогатији човек у модерној историји света није никакав иноватор, нити освајач, него онај који је доминирао производњом нафте: Џон Рокфелер, оснивач „Стандард ојла“, чији су наследници компанија „ЕксонМобајл“ и низ других нафтних корпорација. Аристократија, па ни економска, никада није отишла са сцене добровољно. За борбу има много милијарди разлога. Пакет помоћи америчке владе је три хиљаде милијарди долара! Мада је према рачуну Џозефа Стиглица, када се урачунају и мере ФЕД, сума двоструко већа.
Ако говоримо о помоћи енергетско-нафтном сектору, већу пажњу треба посветити активностима ФЕД. Енергетском сектору ФЕД ће помоћи механизмима сличним који су употребљени када је спасаван финансијски сектор 2008. Без обзира на то што је ФЕД формално независан, када су у питању крупне одлуке он не сме да се усуди на самоиницијативно деловање, без инструкција првог човека Беле куће. Сад је извесно да антикризне мере неће стићи до оних којима су најпотребније. Зато Стиглиц у интервјуу немачком „Цајту“ каже да ће без здравствене заштите и социјалне помоћи остати они који их нису ни имали. Систем ће се у будућности мењати тако што ће углавном остајати исти ... док се не нађе неко ново решење. Друга је ствар што то решење можда и не постоји у постојећем систему: то није препрека да се на решењу ради. Колико год тај рад изгледао узалудан, он на крају увек некако испадне продуктиван, барем за очување постојећих привилегија. У случају компаније ЕксонМобајл због погрешних и промашених инвестиција, пандемије и рата цена Саудијске Арабије и Русије, проблеми се већ дуго нагомилавају. Према Блумберговој анализи у „Бизнис вику“, не само да је „ЕксонМобајл“ погрешно инвестирао, него је инвестирао на основу великих зајмова и у погрешном тренутку. Тројно језгро - погрешне инвестиције, погрешно време и туђи новац - чини, отприлике, дефиницију погубне ланчане реакције у привреди. Прве детонације у тој компанији почеле су можда још док је шеф дипломатије у администрацији Доналда Трампа био Рекс Тилерсон, дугогодишњи извршни директор управо „ЕксонМобајла“. ПОЛИТИЧКА НАКЛОНОСТ ЈЕ СПАСОНОСНА: Они који боље познају праксу финансијског тржишта, а нису заслепљени теоријом и моделима који немају суштинске везе са реалним животом, кажу да није случајност што је 2008. банкротирала банка „Лејман брадерс“, а не „Голдман Сакс“. Обе су биле инвестиционе, системске банке. Либерална тржишна теорија ту не пружа одговарајућу визуру за сагледавање мотива и идентификовање покретача берзанских послова. Пракса је много приземнија. Објашњење зашто се „Голдман Сакс“ спасао, није у звездама већ у простим земаљским стварима: Бушов министар финансија Хенк Полсон био је бивши извршни директор „Голдман Сакса“. Мало због конкуренције, мало због ограничених средстава која, ипак, није могао да добије свако, тек „Лејман брадерс“ је пропао. То што се догодило 2008. није изузетак. Пре ће бити да је реч о правилу. Када нешто генерише толико новца - а процене су да нафтни бизнис само у Америци вреди 1.700 милијарди долара годишње (друга највреднија сировина, злато, и то у целом свету, само је 10 посто износа вредности америчке нафте - око 170 милијарди долара) нема шансе да ће политичари то препустити спонтаном деловању тржишних снага. У чистилиште ће послати најгоре, а поштедеће најспособније. Ако је у овој игри великих бројева икакво тржиште уопште могуће... Ситуација на том висококонцентрисаном тржишту је у својеврсном стању левитације. Није извесно да би систем кад би одбацио крупне играче на тржишту и сам не би завршио у чистилишту са њима. Потпуно извесно, ни једни ни други не би се лепо провели. Наравно, цену одржавања система платиће Американци. Огроман број њих већ плаћа и пати: афроамериканци, необразовани, хиспаноамериканци, рурално становништво. Најновију групу, састављену од свих њих, али и од белачке радничке класе, чини армија од 40 милиона Американаца која је остала без посла. Колико година ће проћи да се њихове муке излече? Сигурно много. Истина, показатељи за мај обећавају, јер је у том месецу отворено два и по милиона нових радних места. Подаци о запослености су веома битни јер незапослени имају више времена, па могу да мисле о изборним опцијама. Када се све разложи на елементарне честице у привреди, постоје само три фактора успеха. Ресурси, знање и везе. Када је у питању велики новац, као што је случај са нафтним бизнисом, онда су то политичке везе. Све остало су услови који конкретну микроклиму чине погоднијом за развој доброг или лошег бизниса. Знање ту не игра велику улогу јер може да се купи и више је оперативне, него стратешке природе.
Улогу бузунџија у камуфлажи финансијских токова одиграће политичке борбе око америчког председничког трона. Ко мало познаје Америку и америчко друштво зна да ту нема простора за алтернативе. Када нису криви систем, народ, привреда, мало јесте крива елита, али неко мора бити много крив. У случају америчких председничких избора та непозната је - непријатељ. Непријатељ може бити само неко ко има довољно снаге да угрози америчку доминацију. А то је Кина. Зато ће се напад одвијати у правцу дестабилизације и подршке демонстрацијама у Хонг Конгу, уз подсећање и тражење одговорности за нестручно управљање здравственом кризом која је гурнула глобалну привреду у рецесију. Кина ће несумњиво бити најзначајнији гост председничке кампање. АРГУМЕНТИ НИСУ ВАЖНИ: За нападе нису потребни аргументи, напротив. И аргументи и објашњења би само отупели оштрицу убојитог напада. Сателити, како се често називају савезници, то ће у стопу пратити. Можда ће део њих то радити невољно, али ће пратити, јер цена нелојалности може бити много већа од цене за кршење ионако ирелативних, па често и непостојећих, моралних правила у међународној политици. За стварно решење проблема у којима се Америка налази потребна су објашњења. Нажалост, ко жели успешну изборну кампању бежи од објашњења. Бег од тражење решења биће још израженији због немира изазваних убиством Џорџа Флојда и ерупцијом незадовољства афроамеричког становништва. Укорењени расизам и етнички засновано раслојавање датирају још од успостављања федералне државе. И први председник САД Џорџ Вашингтон био је робовласник. И трећи председник - Томас Џеферсон, без обзира на аферу и децу са робињом. Иако је ропство у САД одавно законски укинуто разне форме сегрегације дубоко су усађене у менталну матрицу белачке популације. Долазимо до тога кога ћемо гледати у окршајима. Ко између Трампа и Бајдена има веће шансе? Да ли америчке демократе нуде алтернативу? И ту долазимо до будућности. Управо је будућност ствар председничких избора. За Американце није опција да се бира прошлост - да је она била добра садашњост не би изгледала овако. Осим тога, ни до данас није нестала она збуњеност и неверица на лицу демократа у ноћи када је Хилари Клинтон изгубила. Чини се да је и Бајден био умешан у креирање афере приликом одласка Обамине администрације. А није баш најмудрије нити да некоме ко се у аферама сналази као риба у води још измишљате и товарите непостојеће афере. Степен пронициљивости одређује степен способности да се супротставите противкандидату у лику Доналда Трампа.
То све, заједно са маркетиншком агресивношћу и медијском галамом устоличеног републиканског кандидата ствара мале шансе за промену. Симбиозом бескрупулозности, циљаних напада, слабости демократа, великог спољног непријатеља на коме је републиканац већ увелико оштри зубе, Трампова победа делује као готово извесна. И ВУК СИТ И ОВЦЕ ОШИШАНЕ: Коначан исход политичког, привредног и друштвеног замешатељства у Америци могао би се најбоље илустровати мало модификованом познатом изреком: и вук сит и овце ошишане. Крупан бизнис и политички моћници наћи ће начин да се договоре око цене коју треба платити. Они ће се договорити око цене коју ће платити други. И то је оно што је њима најлепше, јер је и најлакше. Наравно и најнеправедније и најнеморалније, јер је на делу огољена спрега политике и глобалног капитала. Бизнис ће моћи поново да тече - а права, слободе, демократија - све ће то постати предмет уобичајених ритуала, пре сићушних искри него озбиљних варница у комуникацији глобалних сила. Иако Американци нису другачији од осталих народа, и иако су само релативно богатији од већине других, они ипак представљају економску суперсилу без премца у свету. Управо је због тога избор америчког председника умногоме значајнији за грађане других земаља чак и од њихових националних избора. Тај значај постаје већи када се ради о избору неконвенционалног председничког кандидата попут Трампа. Одсуство скрупула, огромна енергија, невероватна жилавост - то су недвосмислени адути сваког гладијатора у америчкој политичкој арени са примесама шоу-бизниса. Када је време турбулентно, гласачи неће од политичара тражити друго до оно што су у Старом завету тражили Израелци када су се ослободили ропства и изабрали Саула за првог цара узвикујући „Хоћемо и ми цара, као други народи!“, иако је то значило да су одбацили Бога. Ко изабере цара уместо Бога, односно ко одбацује идеале, нема много чему да се нада на дужи рок, јер често и доживи да изгуби оно што се скупо плаћа - слободу и перспективу. Лични односи никад нису занемарљиви. Ако је Тилерсон отишао задржавши мање-више складне односе са Трампом, онда је, уз традиционалну блискост „ЕксонМобајла“ са републиканцима, будућност извесна. Без обзира што се то не види по ценама акција на берзи. Помоћ компанијама које су блиске политичком естаблишменту биће лековита за те компаније, али отровна за већину Американаца. Они ће плаћати а неће добити скоро ништа. Када новац преко разних експлицитних и имплицитних канала легне на рачун „ЕксонМобајла“ ресетоваће се „тржишна утакмица“. Цене нафте ће поново бити ствар тржишта. Великодушност свих који плаћају за санирање последица погрешних пословних одлука једне индустрије на заласку, неће бити узвраћена великодушношћу малобројних и привилегованих, који су захваљујући тој помоћи преживели. Ту се јавља основни либерални принцип: када се даје увек је много, када се узима никад није доста.
Нафтна индустрија у Америци, огроман број радника које запошљава, и још већа концентрација капитала, без кога и нема политике у Америци, заокупљају највећу пажње како економиста тако и политиколога. Међутим, ствари не би биле тако далекосежне да све што се у том сегменту дешава и уради остаје само у Америци. Није безначајан циљ и стратешко угрожавање Русије којој нешто више од трећине државног буџета и више од половине укупног прихода од извоза зависе од нафте и гаса. Додуше, руско руководство осим залиха нафте има и већи степен флексибилности. Кад год падне цена нафте Централна банка Руске Федерације девалвира рубљу, а цех плаћају грађани Русије. Од 1987. постоје регуларни десетогодишњи интервали темељних нестабилности на тржишту нафте и Русија је сваки пут то скупо плаћала. Слом комунизма, па период потпуног хаоса 1997, па преткризна 2007. када је Путин и дефинитивно напустио свако усаглашавање са Америком и кренуо у реализацију циљева ослобођених било каквих атлантских координационих стега. Мада, право говорећи, Трампу није циљ Русија, њему су циљ избори и оно што води победи. А има ли ишта боље него истовремено наудити Кини и Русији, са аргументацијом или без ње, али са много буке? Победа му не гине уколико бука буде велика. Онда ће наступити период помирења, тражења компромиса и, наравно, постизања дилова базираних на пословној логици и ослобођених било каквих идеала, са дојучерашњим главним метама предизборне кампање. Јер од када су Феничани пронашли новац, многе друге речи су изгубиле на значају, посебно оне - идеали, оданост, честитост, па и љубав и пријатељство. Вуци ће бити сити, али ће ипак овце бити ошишане. Сада глобално. ЗАШТО СУ АМАЗОН, ЕПЛ И ГУГЛ ПОСТАЛИ БЛАГИ ПРЕМА ТАМПУ: Мере неће бити предаторске према онима којима је помоћ намењена, али неће бити ни фер. Боље ће свакако проћи „ЕксонМобајл“, „Холибартон“ и „Тексако“, док ће неки други проћи само са мрвицама. Ту је на делу још један апсурд. У бизнису је реч о добрим и лошим пословним одлукама. Ако су добре, проћи ћете добро. Ако су одличне, винућете се у звезде. Ако су лоше, почећете да храмљете. Ако су катастрофалне, служиће вам опело. Ту се круг завршава. И ту је најочигледније да политичари заправо имају божанску моћ: онима којима би требало да служе опело политичким благословом се приређује гозба. Порука је врло једноставна: погрешне инвестиционе одлуке су катастрофалне - али не оне пословне, него оне које се тичу лоших политичких инвестиција. „Шеврон“ је, рецимо, без јавног роптања пристао да ликвидира пословање са Венецуелом, са којом сарађује од 1921, и одмах забележио губитак. Онда је Трамп на састанку са челницима „Шеврона“ и „ЕксонМобајла“ обећао конкретну помоћ нафтној индустрији, па се губици - и од санкција и од пада цена и од пандемије - некако релативизују. Зато не треба да чуди да су се неке велике фирме као „Амазон“, „Епл“ и „Гугл“ које су не тако давно жестоко нападале Трампа због става према мигрантима у последње време прилично утишале, иако их он нимало не штеди. Марк Зукерберг се чак усудио да брани председника од алгоритамске цензуре са Твитера и одлучно се супротставио својим запосленима који су тражили да и „Фејсбук“ цензурише председникове поруке. То се све мање види јер демократи, као и када је Хилари Клинтон била у трци, имају за савезнике највидљивије медије и скоро цео гламур Холивуда.
Није велика штета ни то што су Саудијци колатерална жртва лошег стања на нафтном тржишту, јер је то ионако савезништво голих интереса. Штета је само што Кина нема сопствене нафте, већ користи ниске цене и купује је у великим количинама, правећи залихе. Ни Кинези, наравно, нису невини у целој причи. На крају крајева свако је за нешто крив. А колико је и за шта зависи од перспективе. Из америчке перспективе, Кинези су криви јер су постали озбиљан и све агилнији противник Америке за премоћ у свету. У трговини, у индустрији, у високој технологији, донекле и у политици. Али, у суштини, највише у привреди. Постоји суптилна разлика између кинеске и америчке борбе за глобалну доминацију: Кинези су у периоду од скоро два миленијума, све до 19. века, били светска сила. Америка је то тек неких врло скромних стотинак година... Постоји могућност да Кина победи Америку на искуство. Међутим, знамо да је искуство светиљка која обасјава само пређени пут. Зато у прогнозама треба бити опрезан јер када долази до тектонских поремећаја и наглих геополитичких ерупција, у пепелу се гуше и велики и мали. |