Na kotama SSSR

(NIN, 6.5.2010)

Samit Medvedeva i Janukoviča krajem aprila u Harkovu, peti je minuli susret šefova Rusije i Ukrajine za manje od dva meseca. Harkovski glavni događaj je potpis dvojice na sporazumu Moskve i Kijeva o Krimu – nagodbi, kojom je do nedavno sporno pitanje stacioniranja ruske Crnomorske flote u Sevastopolju rešeno na duži rok, do 2042. godine.

Zauzvrat, u zamenu za izdavanje Sevastopolja Moskvi “pod kiriju”, Ukrajina dobija jeftiniji ruski gas. Ukupan finansijski efekat popusta doseže 40 milijardi dolara (u godišnjim porcijama), i Kijev može razlabaviti omču tegobne zaduženosti Ukrajine pod strogim nadzorom MMF.

Nešto novca dospeće već u ovogodišnji budžet – i to će pomoći da i Ukrajinci koji eventualno nisu za Janukoviča uoče blagodet njegovih obećanih “promena”i koristi od većeg oslonca Ukrajine na Rusiju.

Novi ugovor važiće 25 godina. Primeniće se tek po isteku sada važećeg (2017) i produžavaće se potom na svakih pet godina, automatski – dok, i ukoliko, jedna od potpisnica ne odluči drugačije. To se danas čini dalekim. Ali, ono što je blisko, i već sada uočljivo, tiče se šireg okvira ovog događaja – promenjenih okolnosti u amfiteatru Evrope u korist Rusije, pa to ovaj naoko samo komercijalni posao prikazuje dalekosežnijim po posledicama. Prva od njih je novonađena bliskost Moskve i Kijeva. Ona je ovog trenutka iskrena, i snažan je podstrek daljem integracionom impulsu Kremlja, dugoročno zanetog nad mogućnošću “obnove SSSR”, na nekim stabilnijim, savremenije uređenim osnovama.

Harkov, u kojem su se Medvedev i Janukovič pojavili bratski ozareni, impozantan je. Milion i po ljudi. Kulturni, naučni i obrazovni istočni centar. (Harkovski univerzitet osnovan je 1805) Šezdeset instituta, trideset visokoškolskih ustanova, šest muzeja, sedam pozorišta – osamdeset biblioteka!

Prve ukrajinske novine štampane su u Harkovu, 1812. Trg slobode, bivši trg Đeržinskog, šesti je veliki trg Evrope. Grad je transportni čvor i središte moćne industrije (fabrika tenkova, kosmička i nuklearna elektronika, turbine...) Međutim, ono što sa stanovišta ove hronike grad čini osobenim – Harkov je prestonica bivše Ukrajinske Socijalističke Sovjetske Republike (od 1919. do 1934), boljševičkog rivala Ukrajinske NR, čije je sedište u tom trenutku istorije Kijev.

Znači, ruski Harkov je punim plućima udisao vrelinu ruske revolucije, što nije mogao biti slučaj s Kijevom. ( Harkov je “40 kilometara od Rusije, 480 od Kijeva. Šta nam je bliže?”, čulo se i nedavno, u kampanjama “antioranžista” protiv Viktora Juščenka!) Harkov i Kijev, već silom okolnosti na koje sami nisu mogli uticati, izražavaju dakle versku, etničku i političku dvoglavost ukrajinskog nesrećno podeljenog organizma – kada svaki pokušaj da se Ukrajina levo od Dnjepra prevuče na Zapad, otvara nezarasli šav i povređuje Harkov, njenu rusku protivtežu na Istoku.

I obratno, razume se – što se videlo kada je Ukrajina desno od reke pokušala da u kriznom trenutku Sovjeta odbaci imperiju i vrati se svom zapadnom kulturnom podneblju. Polet „oranžista” s antiruskom maticom u Lvovu 2004, inspirisan iz SAD, mobilisao je rusofilsku Ukrajinu čije je središte Harkov. Ona je bila gotova da kazni, preteći da stvari usmeri ka podeli zemlje, izglasavanjem ruske „autonomne republike”!

Politika komunicira simbolima. Petogodišnji “hladni rat” Moskve i Kijeva završio se slomom “oranžista”. Potpisivanjem dogovora o floti i Krimu baš u Harkovu, a ne u Kijevu na primer, Medvedev i Janukovič šalju Evropi i SAD poruku da duži kraj konopa za potezanje ovoga puta drže Rusija i “ruska Ukrajina”. Ukrajina i Rusija, dve glavne države bivšeg SSSR, još jedanput su zajedno.

U zamenu za “jeftin gas” Rusija je dobila Krim – dugoročno pravo na stan u Sevastopolju. Ruska flota, proterana u jezerski prostor Azovskog mora, “zaključana” tesnacem kod Kerča, dobila je sada priliku da isplovi i vrati se u širinu Crnog mora. Nekadašnja sovjetska flota je gomila zarđalog gvožđa, ali Putin-Medvedev ne štede dolare od nafte u ubrzanoj nabavci (francuskih) i izgradnji novih brodova.

Sevastopolj i Crnomorska flota sinonim su istorijskih nastojanja Rusije da neometano gospodari Crnim morem. Karpati (Ukrajina, Moldavija, Rumunija), Crno more, Kavkaz, su u ovom delu Evroazije prirodne barikade njene imperije. Bez njih, ona nema imperiju. Tvrđava Sevastopolj izgrađena je još po naredbi Katarine Velike (knezu Potemkinu, koncem osamnaestog veka) – a za dvesta godina, Sevastopolj je svega dva puta bio u tuđim rukama. Osvajan je posle skoro jednogodišnjih neprijateljskih opsada u Krimskom ratu i u Drugom svetskom ratu, 1942. U Krimskom ratu, prinuđeni da napuste Sevastopolj – Rusi su sami potopili svoju flotu!

Kod Rusa, Sevastopolj je utkan u legendu. Nerazdvojni je deo epike o otporu i herojstvu u odbrani pred tuđim invazijama – u poslednja dva veka, sticajem okolnosti uvek sa Zapada. Kao pojedinost, to bi sigurno moglo pomoći da se bolje razume zašto je, kada jedanput nije više bilo Sovjetskog Saveza, Rusija tako mukotrpno prihvatala činjenicu da je “ruski Krim” ostao Ukrajini. I da sama Ukrajina nije više s Rusijom, nego još i poluokrenuta Zapadu. (Mada, u svesti velikog broja ljudi u Rusiji jeste tinjalo, i tinja i danas – da je to možda sve i privremeno!)

Na “tabli za šah” Bžežinskog, geostrateškoj inspiraciji Buš-Čejnijeve američke politike zavladao je haos. “... Ukoliko bi Moskva povratila kontrolu nad Ukrajinom, s njenih 52 miliona stanovnika, velikim resursima kao i njenim pristupom Crnom moru, Rusija bi automatski ponovo stekla potrebna sredstva da postane moćna imperijalna sila, spajajući Evropu i Aziju”, analizirao je geostrateg.

Sličan faktor je Azerbejdžan, napisao je – “zato što predstavlja zapušač na boci” s energetskim bogatstvima basena Kaspijskog mora i centralne Azije. Nezavisnost tih država “skoro da ne bi imala nikakvog značaja ako bi Azerbejdžan potpao pod kontrolu Moskve”.

Dogodilo se upravo to s čim Bžežinski nije računao. Figure na “šah-tabli”, nameštene u ofanzivnom rasporedu Buš-Čejnijevim “demokratskim” prevratima – “revolucijom ruža” u Gruziji, “narandžastom” u Ukrajini i nedovršenom “revolucijom lala” u Kirgiziji, srušene su odnedavno jedna za drugom kontrainicijativama Moskve. Jeste – u Tbilisiju leprša barutom progorela zastavica nemoćnog Sakašvilija, ali on je napušten. Rusija mu je amputirala Abhaziju i Južnu Osetiju, preobražava ih u vojna utvrđenja, i odatle drži sekiru nad cevima s naftom. Kaspija za Zapad kontroliše “čep na boci”.

Status Azerbejdžana odlučen je ratom u Gruziji. Pozicioniranje Ukrajine “šteluje” Janukovič. Juščenkov Nacionalni centar za evroatlantske integracije raspušten je. Zakon o proevropskoj orijentaciji Ukrajine iznova se razmatra. Parlament je već trebalo da odobri naredne vojne vežbe Ukrajine i NATO, ali nije. Reklo bi se, kvartira izdata Rusima eliminiše dalji “biznis” s nekretninama. Februara, Janukovič je obećao “novu stranicu” s Moskvom. Rekao je – Rusija je “prirodni saveznik”.

Treći oslonac “novog SSSR” je Kirgistan – zemlja čiji je predsednik Bakijev pre tri nedelje izbegao pred pobunom u Kazahstan, a potom u Belorusiju.

Kirgistan je sovjetska karaula u planinama Tjen Šan, s koje se vide i Kina, njen prigranični reon uključujući i teren nemirnih Ujgura – i Ferganska dolina, jedina plodna nizija usred beskrajnih stepa centralne Azije. Uzbekistanu su Sovjeti podarili fergansku ravnicu, ali su Tadžikistanu ostavili jedino jezero i pristup ravnici. Kirgizija zaokružuje Feraganu. Kao potkovicom, po visovima.

Usidrena u Kirgistanu, Rusija lako može držati u šahu Kazahstan, Uzbekistan i Tadžikistan (zemlje u kojima je poneka misija SAD skoro svakog dana), a istovremeno imati na oku i Kinu.

„Revolucija” pred kojom je pobegao Bakijev bila je brza i kratka. Kao dobra kopija neke od onih “u boji”. Način, na koji je svaki šraf tog novog zalegao na mesto onog prethodnog, za tako kratko vreme, obesnažuje argument o spontanosti ustanka – a jača utisak o pripremljenosti obrta unapred. Stratfor procenjuje da je i Kirgistan postao ruski. Ako je tako, sva tri sovjetska međaša, Karpati, Crno more-Kavkaz, Tjen Šan, ponovo su na starom mestu.

Lisac Bžežinski preračunao se u razradi šah-partije? Ne! Zamisao Bžežinskog uništili su Čejni i Buš. Skrenuli su ratne dvokolice u Irak i Avganistan. Putin nije slep. Ratom u Gruziji, provalio je NATO blef.

Dodatak:

Ruska crnomorska flota

Istorija ruske crnomorske flote u ukrajinskim vodama

1992.

Početkom 1992. Crnomorska flota se priključuje

Rusko - ukrajinskoj floti

1995.

Između 1995. i 1997. dogovorom su formirane zasebne baze Crnomorske flote i Ukrajinske mornarice koja je formirana u međuvremenu

1997.
Sporazumom od 28. maja 1997. Rusiji je data baza u Sevastopolju na 20 godina korišćenja

2010.

Boravak Ruske flote na Krimu produžen je za još 25 godina. Rusija ima opciju da produži još dodatnih pet godina.

Oko 25.000 oficira i mornara je stacionirano u sevastopoljskim lukama Sevastopoljskaja, Južnaja, Karantinaja i Kazačja, i u gradu Feodosia, dok je jedan deo privremeno smešten u Nikolajevu.

70% infrastrukture Crnomorske flote se nalazi na Krimu u Ukrajini.