Moskva učvršćuje pozicije na Bliskom istoku - potiskujući Iran?

Pre dva dana, francuski proizvođači automobila Pežo i Sitroen, obznanili su svoj odlazak sa tržišta Irana. Oni su direktno rekli, da im je američko tržište izuzetno važno. Tako je već postupilo na desetine velikih zapadnih kompanija, koje su proširile svoju delatnost u Iranu za poslednje tri godine. Vlade zemalja Zapadne Evrope nastavljaju da govore o važnosti očuvanja sporazuma sa Teheranom, ali u praksi, politika Donalda Trampa se sprovodi u život.

Na listi desetina kompanija koje su objavile svoj odlazak iz Irana, nije bilo nijedne ruske. Čitaoci mogu da pomisle da ruski industrijski i finansijski giganti ne napuštaju Iran iz razloga principijelnog neslaganja sa politikom sankcija. Posebno naivni mogu da pretpostave da će najveće ruske kompanije ostati u Iranu jer više ne veruju u svoj povratak na američko tržište.

U stvarnosti, oni nisu napustili iransko tržište usled svog odsustva na njemu. Moskva je igrala važnu ulogu u ukidanju sankcija koje je svetska zajednica nametnula Iranu. Njena diplomatska uloga bila je nezamenljiva u postizanju sporazuma oko iranskog nuklearnog programa. Treba podsetiti, da su pre tri godine, veliki ruski preduzetnici, političari i televizijski komentatori veličali iranski režim, i govorili o budućim ugovorima vrednim milijarde dolara. Data su obećanja najvećim naftno-gasnim kompanijama, očekivalo se masovno rusko prisustvo na tržištu prerade metala, uključujući i proizvodnju cevovoda. Govorili su o zajedničkim avionskim projektima, i čak o proizvodnji traktora. Da se ne govori o sferi naoružanja.

Prilikom zaključivanja sporazuma i ukidanja sankcija, ogroman novac Iran nije usmerio na unapređivanje ekonomskih i strateških odnosa sa Rusijom. Nijedan velik ugovor nije bio dodeljen ruskim specijalistima – Iran se sasvim otvorio Zapadu. Obećanja o razvijanju trgovačkih i ekonomskih odnosa sa Rusijom nisu bila ispunjena, ako bi se koristili politički korektnim, diplomatskim jezikom.

Još 2009. godine, vrlo poznat analitičar CIA-e DŽordž Fridman, upozorio je u intervjuu ruskom televizijskom programu Russia Today, da će SAD i Iran da počnu sa zbližavanjem u igri protiv Rusije. On je ispravno predskazao, da će se Rusija učvrstiti, i da će to da izazove nezadovoljstvo takvih regionalnih država poput Ukrajine, Poljske i Irana. Administracija Obame je započela obuhvatnu saradnju sa Teheranom, između ostalog, nadajući se da će tu zemlju iskoristiti protiv interesa Rusije. I to je Vašingtonu uspelo, u znatnoj meri za vreme vladanja Obame. Strategija Trampa, pak, daje prvenstvo Moskvi, naspram iranske pretnje, a ne suprotno.

Slušam galamu iza leđa – a šta je sa saradnjom sa Iranom u Siriji? Doista, Iran je pružio važnu pomoć Asadovom režimu do dolaska ruskih vazdušnih snaga. To nije samo učešće iranskih vojnika u kopnenimm operacijama protiv protivnika režima, već i privlačenje Hezbolaha i drugih šiitskih boraca. Od 2015. godine, saradnja Moskve i Teherana oko uništavanja Islamske države stekla je sistemski karakter.

Ipak, po čemu se razlikuje rusko-iransko sadejstvo oko uništavanja sunitskih terorista u Siriji od američko-iranskog sadejstva u Iraku oko likvidacije Islamske države tamo? Odgovor je jednostavan – Teheran je zaista posvećen likvidaciji sunitskih terorista u regionu, u čemu se njegovi interesi poklapaju, kako sa Moskvom, tako i sa Vašingtonom. Videli smo iranske vojnike zajedno sa šiitskim borcima u kopnenim borbama u Alepu (zajedno sa ostatcima Asadove armije i uz pomoć ruskih vazdušnih snaga). Ista slika se opažala u Iraku, u Mosulu, gde su isto iranski vojnici sa šiitskimm borcima vršili „čišćenje“ zajedno sa iračkim kolegama, dok su američke vazdušne snage pružale podršku iz vazduha. Ironično, ali neposredna vojna saradnja Teherana i Vašingtona na teritoriji Iraka realizovala se i tokom vladanja Donalda Trampa.

Danas je iransko prisustvo u Sriji postalo ne samo suvišno, već i štetno, polazeći od ruskih interesa. Asadova armija uz podršku ruskih vazdušnih snaga izlazi na kraj sa tekućim vojnim zadacima. Narednih godina ne predviđa se nikakav mir u Siriji, ali žarišta otpora već ne predstavljaju neposrednu pretnju za režim. Tako se Iran pretvara u opasnog konkurenta na sirijskoj teritoriji. Na primer, Teheran je iskoristio svoj boravak u Siriji kako bi tamo razmestio rakete koje mogu da prete Izraelu. Za poslednje dve godine, Izraelci su uništili veliki deo iranske infrastrukture, ali taj konflikt apsolutno nije potreban ni Rusiji, ni Siriji. Izraelska armija je ostavila takav utisak visokim kvalitetom svog delovanja, da se iranska armija ne jednom sasvim uzdržala od uzvratnih akcija.

Rusija ne namerava da brani interese Jerusalima u regionu, ali napetosti sa Izraelom zbog iranske nametljivosti Moskvi uopšte nisu potrebne. Između naših država postoji razumevanje, da Izrael neće ometati učvršćivanje Asadovog režima u Siriji, dok Rusija njega neće ometati u sprovođenju preventivnih operacija protiv Hezbolaha i Irana, a takođe i protiv Islamske države. Tako smo stigli do otvorenog ruskog zahteva Iranu i Hezbolahu da napuste Siriju. Može se sa sigurnošću pretpostaviti, da će ruska reč u ovom slučaju biti odlučujuća.

Daleko teže biće ubeđivanje Ankare da povuče svoj vojni kontigent iz Sirije. Suštinski, Turska je danas okupator znatnih teritorija na severu Sirije. Još je komplikovanija situacija sa autonomnim kurdskim regionima koje aktivno podržavaju Amerikanci.

Usled gore navedenog, mnogi se ozbiljni stručnjaci u Rusiji pozitivno odnose prema smenjivanju režima u Iranu. Čuvajući oprez i meru skepticizma, može da se pretpostavi, da budući režim u Iranu neće biti gori od sadašnjeg, sa ruskog stanovišta. Moguće je, da on bude i bolji ako se prisetimo dobrih odnosa Moskve i iranskog šaha. Sve do njegovog svrgavanja uz učešće američkog Stejt departmenta i tadašnjeg predsednika Kartera.

Ruski znalci vlastite politike i Bliskog istoka sećaju se, da je u svim principijelno važnim strategijskim konfliktima, Iran zauzimao neprijateljsku poziciji spram Moskve. Vašington je bio „velika satana“ a Moskva „mala“, ali uopšte nije bila saveznik. To nije bilo samo u Avganistanu, već i u Jugoslaviji, gde su iranski „čuvari revolucije“ prolivali srpsku krv, pošto su bili na strani Bošnjaka. Stepen aktivnosti Irana u podršci čečenskim i drugim separatistima predmet je spora među ekspertima. Ali je tačno, da je Iran pozdravio američki upad u Irak i Libiju. Iran se ponašao kao suparnik Rusije i konkurent u većini slučajeva.

Tako je i sada. Zato Rusija insistira na odlasku iz Sirije iranskih vojnika i šiitskih boraca. To je neophodan uslov za početak procesa unutrašnjeg pomirenja u Siriji. Moguće je da to nije sasvim dovoljan uslov, ali je neophodan.

Avigdor Eskin (1960) je autor četiri knjige i mnoštva članaka iz oblasti politikologije i religije, rođen u SSSR-u, a od 1979. godine, građanin Izraela.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: https://regnum.ru/news/polit/2427591.html