Moskovsko rvanje

(Counter Punch, 7.2.2012)

Moskva: Tokom čitavog meseca, Moskva se pripremala za demonstracije 4 februara. Njih je prethodno isplanirala anti-Putinova, a prozapadna liberalna opozicija. Uprkos arktičkoj temperaturi od minus 20 stepeni, njeni organizatori su maštali da će oboriti svoj predbožićni rekord i sakupiti ogromnu masu za svoju kolonu, kojom bi skrhali odlučnost onih koji podržavaju vladu. Pokupovali su svo toplo rublje po gradskim trgovinama, uortačili se sa anti-muslimanskim nacionalistima i kretali se u broju koji je verovatno i nadmašio prethodna okupljanja. Policija je izbrojala da ih je bilo 38.000 – a po njihovoj računici, bilo ih je do 60.000.

Ali, tog dana ih je iznenađenje vrebalo na drugom mestu. Dok se pro-zapadna opozicija liberalne elite okupljala na Blatnom trgu (Bolotnaя ploщadь – u daljem tekstu: na “Blatu“), tačno preko puta crvenih zidina Kremlja, na drugoj obali reke Moskve bile su planirane druge male demonstracije za podršku vladi, na Brdu Poklonjenja (Poklonnaя Gora – u daljem tekstu: na “Brdu“), iznad zapadnog dela Moskve. Organizatori pro-zapadnih demonstracija su se prijavili za dozvolu okupljanja 60.000 demonstranata – i toliko su ih i imali, dok su se pro-vladini prijavili za svega 15.000 – a čak i to je smatrano za preterano optimistički broj – jer su prethodne pro-vladine demonstracije jedva okupile između 3.000 i 5.000 ljudi. Zaista, zna se – na demonstracije “protiv“ vlade uvek je lakše izvesti ljude nego na one “za“ vladu. Ali, ta demonstracija na “Brdu“ je ispala potpuno drugačija od one opozicione na “Blatu“. Na “Brdu“ se – kako je izbrojala policija, sakupilo ne do 15.000 – nego 138.000 demonstranata – skoro deset puta više nego što je bilo predviđeno[1]. List “Večernяя Moskva“ je objavio ogroman naslov “ Putin vodi sa 138.000: 36.000“. Drugi, “Эho Moskvы“, koji je glasnik liberalne – “narandžaste“ opozicije, je “Blatu“ udelio 62.000, a “Brdu“ 80.000 učesnika. Svakako, u zavisnosti od metodike uvek postoji uobičajena razlika brojanja. Može se izbrojati koliko je ljudi na nekom trgu u datom trenutku (to je ona niža procena) , a može se samo nagađati koliko ih je dolazilo a koliko odlazilo, jer je možda učestalost dolazaka i odlazaka bila visoka. Pomoću toga bi se došlo do više procene.

Pretpostavljam da je na “Blatu“ bilo dosta pokretanja – to je lokacija u centru grada – lako je tamo doći i otići. Na “Brdu“ je verovatno bilo manje pokretanja, jer to je lokacija van grada – nije lako doći ni otići. Zato procenjujem da je na “Blatu“ bilo 50.000, a na “Brdu“ 110.000 demonstranata. Mada se natežu oko tačnog broja demonstranata, oni sa “Blata“ su ipak priznali brojčanu pobedu “Brda“.

Do toga je došlo zato što ovaj drugi – i nadmoćni miting – nije bio “samo za Putina“, bilo je tu mnogo govornika za koje se zna da im se Putin i njegov režim ne dopadaju, ali oni još i više mrze one “bele“, ili kako ih nazivaju “narandžaste“ opozicionare sa “Blata“. Ako Zapad tako mrzi Putina onda bi trebalo da oproba one snage koje su se pojavile na ovom mitingu. On je postao miting protiv neo-liberala, miting protiv pro-zapadne opozicije , miting crveno-smeđeg (ili “patriotskog“) udruživanja pro-državne, nacionalističke opozicije i odmah je u svom držanju u putinizmu nadgornjao i samog Putina: Rusija na prvom mestu!

Za Moskovljane je to bilo veliko iznenađenje. Smatralo se da će se Putin osloniti na sopstvene omiljene omladinske pokrete “Naši“ i “Čelik“, koje je Kremlj pre nekoliko godina organizovao i plaćao kao ratnu rezervu protiv moguće “narandžaste revolucije“, ali ti pokreti su se na prvi znak problema rasuli i izbledeli. Ni visoki ni srednji državni funkcioneri nisu baš podržavali Putina. Niko nije predviđao da će Putinu poći za rukom da probudi uspavani duh narodnih osećanja.

Zapadni mediji su totalno omašili u svojim tvrdnjama da su ovi učesnici mitinga na “Brdu“ bili unajmljeni, ili naterani da demonstriraju, kao i da ih je bilo jako malo. Foks njuz (Fox News) se u emitovanju snimaka sa “Brda“ iz sve snage u tome upinjao, i emitovao je snimke sa “Brda“, tvrdeći da su sa “Blata“! Ostale agencije Zapada su objavile masovne snimke iz 1991. godine, uz tvrdnju da su ti juče snimljeni na mitingu na “Blatu“ . U Moskvi niko nije bio time namagarčen: ljudi su znali da ih vuku za nos.

U zemlji postoji ogroman, neiskorišćen rezervoar onog osećanja: “Na prvom mestu – Rusija!“, koji je u vezi sa odbojnošću prema imperijalističkoj politici Zapada. On nije homogen: neki od tih ljudi osećaju jaku privlačnost uspomene na SSSR, drugi više vole da se sećaju carske Rusije, a neki opet gledaju u pravcu neke alternativne budućnosti. Ti ljudi, i te tendencije su devedesetih godina, tokom nekontrolisane vladavine pro-zapadnih liberala, bili snažno pritisnuti i delegitimizovani.

Putin je ličnost kompromisa – između zapadnjačkih liberala, i onih kojima je “Rusija na prvom mestu“: on je koristio parole ovih drugih dok je sprovodio liberalnu ekonomsku politiku. Oni kojima je “Rusija na prvom mestu“ jesu preživeli te godine, ali nikada nisu bili pripušteni na staze moći – tamo su vladale ličnosti kao Aleksej Kudrin i Anatolij Čubajs, miljenici MMF-a. Ta, “na prvom mestu – Rusija!“ opozicija, sada je izbila kao erupcija vulkana na ovom mitingu na “Brdu“.

Među govornicima je bio i slikoviti Prohanov, plodni pisac i glavni urednik novina “Zavtra“ [Sutra], glavnog organa crveno-smeđe koalicije. On je izneo da je Rusija sledeći cilj imperijalističkih napada – posle Libije, Sirije i Irana. Snažno je podržao veto Rusije SB UN, ali bi voleo da vidi više direktne ruske podrške Siriji i Iranu, i više prijateljstva prema Kini. On je čest posetilac Sirije i Irana, veliki prijatelj Palestine i objavio je knjigu u kojoj slavi Hamas i podržava Hezbolah. On je i pravoslavni hrišćanin, i nepokolebljiv komunista sovjetskog stila, i obožavalac Staljina – a bio je i veoma kritičan prema Putinu i njegovim kompromisima. Njega i njegove pristalice na miting povukao je strah od “narandžaste revolucije“ i duboka odvratnost prema njoj.

Ovo je, u stvari, bio prvi put posle onog Jeljcinovog granatiranja Parlamenta (uz blagoslov Vašingtona) 1993. da se ovo čvrsto jezgro političkog života Rusije pojavi, i da mu je od strane Putinove vlade bilo dopušteno da pokaže svoju snagu. Bilo je i drugih govornika – treba istaći Maksima Ševčenka, popularnog prezentatora državne TV, poznatog po simpatijama za muslimane i po čvrstom anti-cionističkom stavu; tu je bio i Aleksandar Dugin, “ruski Hajdeger“, kontroverzni filosof sa Moskovskog državnog univerziteta, osnivač Evroazijskog pokreta i pristalica nerasističke Evropske antiameričke desnice. Svi oni su vatreno istupali – ne toliko za Putina koliko protiv njegovih liberalnih “narandžastih“ protivnika.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da su ova osećanja široko rasprostranjena u Rusiji – dok su oni sa “Blata“ prihvatili da budu predstavljani kao razmažena, iskvarena derištad, bogati momci i devojke u skupim bundama, koji vole samo slične sebi i preziru prostake. Oni su, sem toga, uzalud iz sve snage poricali da ne teže “narandžastoj revoluciji“ – a svi su osećali da je to ipak tako. Sem toga, njihove tesne veze sa vođama iz devedesetih godina nisu nimalo pomagale njihovom prestižu.

Organizatori mitinga na “Blatu“ su bili svesni toga, pa zato nijedan od onih ranijih političara i nijedna od kontroverznih ličnosti nije bila pripuštena govornici tokom tih demonstracija. Rezultat svega je da su imali vrlo malo toga da kažu, osim “Dole Putin!“.

Na kraju svega, demonstranti sa “Blata“ raziđoše se potišteni – što se jako razlikuje od onog raspoloženja koje su imali posle decembarskog mitinga. Došli su do otkrića da nemaju patent na mitinge, kao i da njihovi protivnici mogu da na ulicama okupe mnogo više ljudi. Zato će im sada verovatno nešto opasti entuzijazam za organizovanje mitinga. Rusi se boje “narandžastih revolucija“ koje organizuju oni njihovi “prijatelji“ [američka] “Nacionalna fondacija za demokratiju“ (National Endowment for Democracy)[2] i Stejt department. Mnogi, ako ne i svi demonstranti sa “Brda“, plaše se ponavljanja devedesetih godina ili Tahrira, i bili su više no sretni da podrže Putina – kao simbola stabilnosti. Vlada je podgrejala te strahove pomoću mase informacija o poseti vođa liberalne opozicije američkoj ambasadi. Novi američki ambasador, Majkl MekFol (Michael McFaul), našao se u centru kontroverzi, a mnogi ruski narodni poslanici su tražili da ga pošalju kući, jer je do tog njegovog sastanka sa opozicijom došlo skoro odmah posle njegovog dolaska – čak i pre nego što je predao svoja akreditivna pisma.

Zapadne vlade nisu shvatile ovu promenu raspoloženja u Moskvi kada su od nje zahtevali da glasa za zapadni nacrt rezolucije u SB UN. Očekivale su da će “Blatni“ miting zaplašiti vladu Rusije i naterati je da omekša svoje stavove. Za to su imale i valjane razloge: to je bilo opšte mišljenje u diplomatskim krugovima. Kada je predsednik Medvedev, nekoliko dana pre toga, posetio Moskovski državni univerzitet, jedan student (očigledno jedan od onih sa “Blata“) upitao ga je da li je spreman da se suoči sa Gadafijevom ili sa sudbinom Sadama Huseina, ili će ipak pobeći u neku prijateljsku zemlju, npr. u Severnu Koreju. Taj, posle one demonstracije na “Brdu“, više ne bi postavljao to pitanje: sada to izgleda nerealno. Ni vlada Rusije ne misli da bi trebalo da popušta zapadnjačkim pritiscima oko Sirije – ako se sudi po onim govorima na “Brdu“ čak je verovatnije da će sada Rusija i Iranu poslati svoje rakete zemlja-vazduh .

Dakle, to je bio sudbonosan dan: prethodni dan oštrog mraza, verovatno najhladniji ove godine, sledećeg dana na mitingu – kao po nekoj naredbi – bilo je sasvim podnošljivih minus 12 stepeni. Putin može biti zadovoljan time: te demonstracije su Ruse probudile iz zimskog sna. Opasnost od masovnog bojkota izbora su nestale, i Rusi će učestvovati na predsedničkim izborima 4. marta. Putinove pristalice su se probudile i otkrile da imaju većinu, a liberalne demonstrante je to podsetilo da je Putin ličnost kompromisa i da bi im sudbina bila mnogo, mnogo gora ako bi se onoj masi sa “Brda“ dopustilo da samo ona postavlja svoja pravila.

Komunisti ni na jednom od mitinga nisu učestvovali. Oni imaju pune ruke posla na modeliranju svog partijskog predsednika Genadija Zjuganova kao ozbiljne alternative Putinu, pa zato nisu ni želeli da izgleda kao da Putina podržavaju. Moguće je da će se izbori morati održati u dva kruga – i tada će to biti: Zjuganov protiv Putina. To će biti težak izbor za moskovske pro-zapadnjake: moraće da odluče koga više mrze – Putina ili komuniste?

Pa ipak, liberali nisu poraženi. Malobrojni su, ali su se dobro ugnezdili. Mada je bivši ministar finansija Kudrin sada van vlade i pridružio se demonstrantima, svi njegovi bivši poslušnici ubačeni su u gornje ešalone vlasti. Ta opozicija ima na raspolaganju i mnogo mas-medija, izuzev državnih TV kanala, a ovi uglavnom emituju zabavne programe. Ta opozicija ima i sopstvene pristalice – posebno među super-bogatašima, a i u najužim krugovima bezbednosnih službi. Liberalne anti-Putinove novine i časopisi dobijaju velike količine oglasa od njima prijateljski naklonjenih oligarha.

Aleksej Navaljni (Alekseй Anatolьevič Navalьnый) je zvezda u usponu opozicionog pokreta. Stekao je glas obelodanjujući polulegalne trikove spleta ruskih visokih birokrata i finansijskih manipulanata. Te njegove publikacije teško da bi mogle posebno fascinirati one Amerikance koji se sećaju Enrona, a ni Britance koji prate sagu trikova poreskih izvrdavanja Tonija Blera. Očigledno, to je sve deo toga što su Rusi saznali i naučili o aspektima kapitalizma – a to su, uglavnom, njegove ružne bradavice. Takvi odvratni aranžmani, kao što su bezočno bogaćenje, zelenaštvo i rasturanje (tuđe) imovine i jesu osnovica današnjeg svetskog ekonomsko-političkog sistema. Njih nesumnjivo treba obelodanjivati, staviti van zakona i kažnjavati, ali oni nisu jedinstveno, ili uglavnom ruski – oni su pre svega “moderno-kapitalistički“. U izveštajima (Vikiliks - 08MOSCOW2632) ambasadora SAD u Moskvi o Navaljnom od pre nekoliko godina, ambasador o njemu piše da je on “ruski Don Kihot“, jer tada se borio protiv raširene i opšte nepravde.

Druga linija rada Navaljnog je bilo otkrivanje mutnih poslova sa naftom. Američka ambasada u Moskvi baš i nije bila pod nekim utiskom tog njegovog rada (Vikiliks - 08MOSCOW3380). Prema razgovorima ambasade sa zapadnim menadžerima – ovi su u poverenju rekli da je ruska trgovina putem morskih tankera baš postala “otvorena i transparentna“ – bar po rečima Dajva Čepmena (Dave Chapman), generalnog direktora naftne trgovine Šel Rusije (Shell Russia).

Cela ideja o Navaljnom kao novom spasiocu je sada naletela na probleme, jer su njegove liberalne pristalice postale upadljivo nezadovoljne njegovim vezama sa ruskim nacionalistima. Jedna stara moskovska liberalna i poštovana dama, udovica, objavila je da je Navaljni jednog člana liberalne stranke “Jabloko“ (Jabuka), Azejberdžanca, nazvao uvredljivim rasističkim imenom i još ga isterao iz stranke. Navodno, Navaljni se maliciozno-podrugljivo izražavao i o gruzijskim poetama – ne zbog njihove poezije, nego samo zato što su Gruzijci. Međutim, Rusi su poznati po svojoj indiferentnosti na takve optužbe o rasizmu, pa Navaljnom ove priče verovatno neće mnogo naškoditi.

U dugačkom intervjuu sa jednim drugim istaknutim liberalom, autorom niza bestselera B. Akunjinim[3], Navaljni je pokušao da rastera te strahove, ali ipak nije odbacio nacionalizam. Moguće je da mu je taj nacionalizam vešto odigrana karta, jer na vrhu te nove “Fronde Rusije“[4] baš i nema previše etničkih Rusa, pa bi baš bila dobra stvarda se jedan “pravi Rus“, i još onakav sa nacionalističkim pedigreom [kao Navaljni], stavi na čelo jednog revolucionarnog pokreta koji je “blagoslovljen“ sa mnogim Jevrejima[5].

“Etničko poreklo“ u Rusiji i nije baš neka preterano važna stvar – državom su dugo rukovodili Tatari (Ivan Grozni je bio sin princeze tatarskog porekla), Nemci (Katarina Velika je bila po rođenju nemačka princeza), Jevreji (Trocki i Sverdlov), Gruzijci (Staljin) i Ukrajinci (Hruščov i Brežnjev). U sovjetskom periodu je ruski etnički nacionalizam bio snažno potiskivan. Pa ipak, korisno je sada imati etničko-rusku ličnost na krmi jednog takvog [liberalnog] pokreta.

Mnogi liberali i ne-etnički Rusi gaje duboke sumnje prema Navaljnom. Ali, ipak je njihovo predstavljanje Navaljnog kao “novog Hitlera“ otišlo predaleko. Plavook je, zgodan je, ima u njemu malo i rasizma, ali nije previše nežan na jeziku. Navaljni je pokušao u decembru da se obrati demonstrantima, ali je bio višekratno izviždan. Na mitingu prošle subote uopšte nije ni govorio. Pogledi mu nisu nimalo jasni. Kada su ga upitali kakav model države Rusija treba da sledi, odgovorio je: “Singapur“. To je vrlo čudan izbor za nekoga ko se bori protiv Putinovog autroritarnog stila, jer je Li Kvan Ju (Lee Kuan Yew)[6] verovatno bio još i autoritarniji od Putina. Ma koliko volim singapurske ulične kuhinje, zaista ne mogu zamisliti manje pogodan model za Rusiju – tu ogromnu multinacionalnu eks-imperiju, od tog sićušnog kineskog grada-države (polisa). Ako je Aleksej Navaljni najsnažniji prvak koga liberalna opozicija može istaći da se takmiči sa Vladimirom Putinom – onda iz ugla te opozicije nema mnogo opasnosti po sadašnji režim. Pa ipak – neka nevidljiva sila (nazovimo je gospodar rasprava) dala je “zeleno svetlo“ da na Putina udare.

Do nedavno servilni političari i novinari govore o premijeru Putinu kao da je već “pao u nemilost“. Jedan tekstopisac šlagera, koji je pre godinu dana napisao hit “Sve devojke sanjaju muža kao što je Putin“, sada je sastavio drugi hit: “Cela nam ludnica glasa za Putina“, a jedan gubernator, koga je Putin postavio, usudio se da na Putinovu kritiku odgovori: “Taj ne shvata stvari“. Kolumnisti jedva da obraćaju pažnju na Putinov politički program.

Da bi stabilizovao svoju vlast, Putin mora da uspostavi strahopoštovanje prema sebi, a to se može učiniti putem započinjanja sudskih procesa za korupciju protiv njegovih potčinjenih ili čvrstim stavom protiv planova SAD o Siriji i Iranu. Ruski ratni brodovi u poseti sirijskoj luci Tartusu i ruske isporuke raketa kopno-more Siriji, pokazuju da Putin ne namerava da reaguje kao neki slabić.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis