Савремени свет | |||
Московско рвање |
недеља, 19. фебруар 2012. | |
(Counter Punch, 7.2.2012) Москва: Током читавог месеца, Москва се припремала за демонстрације 4 фебруара. Њих је претходно испланирала анти-Путинова, а прозападна либерална опозиција. Упркос арктичкој температури од минус 20 степени, њени организатори су маштали да ће оборити свој предбожићни рекорд и сакупити огромну масу за своју колону, којом би скрхали одлучност оних који подржавају владу. Покуповали су сво топло рубље по градским трговинама, уортачили се са анти-муслиманским националистима и кретали се у броју који је вероватно и надмашио претходна окупљања. Полиција је избројала да их је било 38.000 – а по њиховој рачуници, било их је до 60.000. Али, тог дана их је изненађење вребало на другом месту. Док се про-западна опозиција либералне елите окупљала на Блатном тргу (Болотная площадь – у даљем тексту: на “Блату“), тачно преко пута црвених зидина Кремља, на другој обали реке Москве биле су планиране друге мале демонстрације за подршку влади, на Брду Поклоњења (Поклонная Гора – у даљем тексту: на “Брду“), изнад западног дела Москве. Организатори про-западних демонстрација су се пријавили за дозволу окупљања 60.000 демонстраната – и толико су их и имали, док су се про-владини пријавили за свега 15.000 – а чак и то је сматрано за претерано оптимистички број – јер су претходне про-владине демонстрације једва окупиле између 3.000 и 5.000 људи. Заиста, зна се – на демонстрације “против“ владе увек је лакше извести људе него на оне “за“ владу. Али, та демонстрација на “Брду“ је испала потпуно другачија од оне опозиционе на “Блату“. На “Брду“ се – како је избројала полиција, сакупило не до 15.000 – него 138.000 демонстраната – скоро десет пута више него што је било предвиђено[1]. Лист “Вечерняя Москва“ је објавио огроман наслов “ Путин води са 138.000: 36.000“. Други, “Эхо Москвы“, који је гласник либералне – “наранџасте“ опозиције, је “Блату“ уделио 62.000, а “Брду“ 80.000 учесника. Свакако, у зависности од методике увек постоји уобичајена разлика бројања. Може се избројати колико је људи на неком тргу у датом тренутку (то је она нижа процена) , а може се само нагађати колико их је долазило а колико одлазило, јер је можда учесталост долазака и одлазака била висока. Помоћу тога би се дошло до више процене. Претпостављам да је на “Блату“ било доста покретања – то је локација у центру града – лако је тамо доћи и отићи. На “Брду“ је вероватно било мање покретања, јер то је локација ван града – није лако доћи ни отићи. Зато процењујем да је на “Блату“ било 50.000, а на “Брду“ 110.000 демонстраната. Мада се натежу око тачног броја демонстраната, они са “Блата“ су ипак признали бројчану победу “Брда“. До тога је дошло зато што овај други – и надмоћни митинг – није био “само за Путина“, било је ту много говорника за које се зна да им се Путин и његов режим не допадају, али они још и више мрзе оне “беле“, или како их називају “наранџасте“ опозиционаре са “Блата“. Ако Запад тако мрзи Путина онда би требало да опроба оне снаге које су се појавиле на овом митингу. Он је постао митинг против нео-либерала, митинг против про-западне опозиције , митинг црвено-смеђег (или “патриотског“) удруживања про-државне, националистичке опозиције и одмах је у свом држању у путинизму надгорњао и самог Путина: Русија на првом месту! За Московљане је то било велико изненађење. Сматрало се да ће се Путин ослонити на сопствене омиљене омладинске покрете “Наши“ и “Челик“, које је Кремљ пре неколико година организовао и плаћао као ратну резерву против могуће “наранџасте револуције“, али ти покрети су се на први знак проблема расули и избледели. Ни високи ни средњи државни функционери нису баш подржавали Путина. Нико није предвиђао да ће Путину поћи за руком да пробуди успавани дух народних осећања. Западни медији су тотално омашили у својим тврдњама да су ови учесници митинга на “Брду“ били унајмљени, или натерани да демонстрирају, као и да их је било јако мало. Фокс њуз (Fox News) се у емитовању снимака са “Брда“ из све снаге у томе упињао, и емитовао је снимке са “Брда“, тврдећи да су са “Блата“! Остале агенције Запада су објавиле масовне снимке из 1991. године, уз тврдњу да су ти јуче снимљени на митингу на “Блату“ . У Москви нико није био тиме намагарчен: људи су знали да их вуку за нос. У земљи постоји огроман, неискоришћен резервоар оног осећања: “На првом месту – Русија!“, који је у вези са одбојношћу према империјалистичкој политици Запада. Он није хомоген: неки од тих људи осећају јаку привлачност успомене на СССР, други више воле да се сећају царске Русије, а неки опет гледају у правцу неке алтернативне будућности. Ти људи, и те тенденције су деведесетих година, током неконтролисане владавине про-западних либерала, били снажно притиснути и делегитимизовани. Путин је личност компромиса – између западњачких либерала, и оних којима је “Русија на првом месту“: он је користио пароле ових других док је спроводио либералну економску политику. Они којима је “Русија на првом месту“ јесу преживели те године, али никада нису били припуштени на стазе моћи – тамо су владале личности као Алексеј Кудрин и Анатолиј Чубајс, миљеници ММФ-а. Та, “на првом месту – Русија!“ опозиција, сада је избила као ерупција вулкана на овом митингу на “Брду“. Међу говорницима је био и сликовити Проханов, плодни писац и главни уредник новина “Завтра“ [Сутра], главног органа црвено-смеђе коалиције. Он је изнео да је Русија следећи циљ империјалистичких напада – после Либије, Сирије и Ирана. Снажно је подржао вето Русије СБ УН, али би волео да види више директне руске подршке Сирији и Ирану, и више пријатељства према Кини. Он је чест посетилац Сирије и Ирана, велики пријатељ Палестине и објавио је књигу у којој слави Хамас и подржава Хезболах. Он је и православни хришћанин, и непоколебљив комуниста совјетског стила, и обожавалац Стаљина – а био је и веома критичан према Путину и његовим компромисима. Њега и његове присталице на митинг повукао је страх од “наранџасте револуције“ и дубока одвратност према њој. Ово је, у ствари, био први пут после оног Јељциновог гранатирања Парламента (уз благослов Вашингтона) 1993. да се ово чврсто језгро политичког живота Русије појави, и да му је од стране Путинове владе било допуштено да покаже своју снагу. Било је и других говорника – треба истаћи Максима Шевченка, популарног презентатора државне ТВ, познатог по симпатијама за муслимане и по чврстом анти-ционистичком ставу; ту је био и Александар Дугин, “руски Хајдегер“, контроверзни философ са Московског државног универзитета, оснивач Евроазијског покрета и присталица нерасистичке Европске антиамеричке деснице. Сви они су ватрено иступали – не толико за Путина колико против његових либералних “наранџастих“ противника. Испитивања јавног мњења показују да су ова осећања широко распрострањена у Русији – док су они са “Блата“ прихватили да буду представљани као размажена, искварена дериштад, богати момци и девојке у скупим бундама, који воле само сличне себи и презиру простаке. Они су, сем тога, узалуд из све снаге порицали да не теже “наранџастој револуцији“ – а сви су осећали да је то ипак тако. Сем тога, њихове тесне везе са вођама из деведесетих година нису нимало помагале њиховом престижу. Организатори митинга на “Блату“ су били свесни тога, па зато ниједан од оних ранијих политичара и ниједна од контроверзних личности није била припуштена говорници током тих демонстрација. Резултат свега је да су имали врло мало тога да кажу, осим “Доле Путин!“. На крају свега, демонстранти са “Блата“ разиђоше се потиштени – што се јако разликује од оног расположења које су имали после децембарског митинга. Дошли су до открића да немају патент на митинге, као и да њихови противници могу да на улицама окупе много више људи. Зато ће им сада вероватно нешто опасти ентузијазам за организовање митинга. Руси се боје “наранџастих револуција“ које организују они њихови “пријатељи“ [америчка] “Национална фондација за демократију“ (National Endowment for Democracy)[2] и Стејт департмент. Многи, ако не и сви демонстранти са “Брда“, плаше се понављања деведесетих година или Тахрира, и били су више но сретни да подрже Путина – као симбола стабилности. Влада је подгрејала те страхове помоћу масе информација о посети вођа либералне опозиције америчкој амбасади. Нови амерички амбасадор, Мајкл МекФол (Michael McFaul), нашао се у центру контроверзи, а многи руски народни посланици су тражили да га пошаљу кући, јер је до тог његовог састанка са опозицијом дошло скоро одмах после његовог доласка – чак и пре него што је предао своја акредитивна писма. Западне владе нису схватиле ову промену расположења у Москви када су од ње захтевали да гласа за западни нацрт резолуције у СБ УН. Очекивале су да ће “Блатни“ митинг заплашити владу Русије и натерати је да омекша своје ставове. За то су имале и ваљане разлоге: то је било опште мишљење у дипломатским круговима. Када је председник Медведев, неколико дана пре тога, посетио Московски државни универзитет, један студент (очигледно један од оних са “Блата“) упитао га је да ли је спреман да се суочи са Гадафијевом или са судбином Садама Хусеина, или ће ипак побећи у неку пријатељску земљу, нпр. у Северну Кореју. Тај, после оне демонстрације на “Брду“, више не би постављао то питање: сада то изгледа нереално. Ни влада Русије не мисли да би требало да попушта западњачким притисцима око Сирије – ако се суди по оним говорима на “Брду“ чак је вероватније да ће сада Русија и Ирану послати своје ракете земља-ваздух . Дакле, то је био судбоносан дан: претходни дан оштрог мраза, вероватно најхладнији ове године, следећег дана на митингу – као по некој наредби – било је сасвим подношљивих минус 12 степени. Путин може бити задовољан тиме: те демонстрације су Русе пробудиле из зимског сна. Опасност од масовног бојкота избора су нестале, и Руси ће учествовати на председничким изборима 4. марта. Путинове присталице су се пробудиле и откриле да имају већину, а либералне демонстранте је то подсетило да је Путин личност компромиса и да би им судбина била много, много гора ако би се оној маси са “Брда“ допустило да само она поставља своја правила. Комунисти ни на једном од митинга нису учествовали. Они имају пуне руке посла на моделирању свог партијског председника Генадија Зјуганова као озбиљне алтернативе Путину, па зато нису ни желели да изгледа као да Путина подржавају. Могуће је да ће се избори морати одржати у два круга – и тада ће то бити: Зјуганов против Путина. То ће бити тежак избор за московске про-западњаке: мораће да одлуче кога више мрзе – Путина или комунисте? Па ипак, либерали нису поражени. Малобројни су, али су се добро угнездили. Мада је бивши министар финансија Кудрин сада ван владе и придружио се демонстрантима, сви његови бивши послушници убачени су у горње ешалоне власти. Та опозиција има на располагању и много мас-медија, изузев државних ТВ канала, а ови углавном емитују забавне програме. Та опозиција има и сопствене присталице – посебно међу супер-богаташима, а и у најужим круговима безбедносних служби. Либералне анти-Путинове новине и часописи добијају велике количине огласа од њима пријатељски наклоњених олигарха. Алексеј Наваљни (Алексей Анатольевич Навальный) је звезда у успону опозиционог покрета. Стекао је глас обелодањујући полулегалне трикове сплета руских високих бирократа и финансијских манипуланата. Те његове публикације тешко да би могле посебно фасцинирати оне Американце који се сећају Енрона, а ни Британце који прате сагу трикова пореских изврдавања Тонија Блера. Очигледно, то је све део тога што су Руси сазнали и научили о аспектима капитализма – а то су, углавном, његове ружне брадавице. Такви одвратни аранжмани, као што су безочно богаћење, зеленаштво и растурање (туђе) имовине и јесу основица данашњег светског економско-политичког система. Њих несумњиво треба обелодањивати, ставити ван закона и кажњавати, али они нису јединствено, или углавном руски – они су пре свега “модерно-капиталистички“. У извештајима (Викиликс - 08MOSCOW2632) амбасадора САД у Москви о Наваљном од пре неколико година, амбасадор о њему пише да је он “руски Дон Кихот“, јер тада се борио против раширене и опште неправде. Друга линија рада Наваљног је било откривање мутних послова са нафтом. Америчка амбасада у Москви баш и није била под неким утиском тог његовог рада (Викиликс - 08MOSCOW3380). Према разговорима амбасаде са западним менаџерима – ови су у поверењу рекли да је руска трговина путем морских танкера баш постала “отворена и транспарентна“ – бар по речима Дајва Чепмена (Dave Chapman), генералног директора нафтне трговине Шел Русије (Shell Russia). Цела идеја о Наваљном као новом спасиоцу је сада налетела на проблеме, јер су његове либералне присталице постале упадљиво незадовољне његовим везама са руским националистима. Једна стара московска либерална и поштована дама, удовица, објавила је да је Наваљни једног члана либералне странке “Јаблоко“ (Јабука), Азејберџанца, назвао увредљивим расистичким именом и још га истерао из странке. Наводно, Наваљни се малициозно-подругљиво изражавао и о грузијским поетама – не због њихове поезије, него само зато што су Грузијци. Међутим, Руси су познати по својој индиферентности на такве оптужбе о расизму, па Наваљном ове приче вероватно неће много нашкодити. У дугачком интервјуу са једним другим истакнутим либералом, аутором низа бестселера Б. Акуњиним[3], Наваљни је покушао да растера те страхове, али ипак није одбацио национализам. Могуће је да му је тај национализам вешто одиграна карта, јер на врху те нове “Фронде Русије“[4] баш и нема превише етничких Руса, па би баш била добра стварда се један “прави Рус“, и још онакав са националистичким педигреом [као Наваљни], стави на чело једног револуционарног покрета који је “благословљен“ са многим Јеврејима[5]. “Етничко порекло“ у Русији и није баш нека претерано важна ствар – државом су дуго руководили Татари (Иван Грозни је био син принцезе татарског порекла), Немци (Катарина Велика је била по рођењу немачка принцеза), Јевреји (Троцки и Свердлов), Грузијци (Стаљин) и Украјинци (Хрушчов и Брежњев). У совјетском периоду је руски етнички национализам био снажно потискиван. Па ипак, корисно је сада имати етничко-руску личност на крми једног таквог [либералног] покрета. Многи либерали и не-етнички Руси гаје дубоке сумње према Наваљном. Али, ипак је њихово представљање Наваљног као “новог Хитлера“ отишло предалеко. Плавоок је, згодан је, има у њему мало и расизма, али није превише нежан на језику. Наваљни је покушао у децембру да се обрати демонстрантима, али је био вишекратно извиждан. На митингу прошле суботе уопште није ни говорио. Погледи му нису нимало јасни. Када су га упитали какав модел државе Русија треба да следи, одговорио је: “Сингапур“. То је врло чудан избор за некога ко се бори против Путиновог аутроритарног стила, јер је Ли Кван Ју (Lee Kuan Yew)[6] вероватно био још и ауторитарнији од Путина. Ма колико волим сингапурске уличне кухиње, заиста не могу замислити мање погодан модел за Русију – ту огромну мултинационалну екс-империју, од тог сићушног кинеског града-државе (полиса). Ако је Алексеј Наваљни најснажнији првак кога либерална опозиција може истаћи да се такмичи са Владимиром Путином – онда из угла те опозиције нема много опасности по садашњи режим. Па ипак – нека невидљива сила (назовимо је господар расправа) дала је “зелено светло“ да на Путина ударе. До недавно сервилни политичари и новинари говоре о премијеру Путину као да је већ “пао у немилост“. Један текстописац шлагера, који је пре годину дана написао хит “Све девојке сањају мужа као што је Путин“, сада је саставио други хит: “Цела нам лудница гласа за Путина“, а један губернатор, кога је Путин поставио, усудио се да на Путинову критику одговори: “Тај не схвата ствари“. Колумнисти једва да обраћају пажњу на Путинов политички програм. Да би стабилизовао своју власт, Путин мора да успостави страхопоштовање према себи, а то се може учинити путем започињања судских процеса за корупцију против његових потчињених или чврстим ставом против планова САД о Сирији и Ирану. Руски ратни бродови у посети сиријској луци Тартусу и руске испоруке ракета копно-море Сирији, показују да Путин не намерава да реагује као неки слабић. Превод са енглеског: Василије Клефтакис [1] Због кршења одобреног броја демонстраната (15.000), суд је осудио организаторе на казну од 1.000 рубаља – а казну је уплатио сам Путин. Један од организатора тог митинга, Надежда Корњејева, изјавила је: „Грађани који су се окупили за подршку Русији и њеном снажном вођи Путину – то су они грађани који се придржавају законитости. Они желе да нашу земљу виде јаком, моћном и величанственом.“ (http://news.yandex.ru/yandsearch?cl4url=www.rapsinews.ru%2Fjudicial_news%2F20120209%2F260078752.html) (Прим. прев.) [2] Шлампаво замаскирана филијала ЦИА. О сличним стварима, као и о детаљној анализи лика и биографије новопостављеног америчког амбасадора у Русији, МекФола, видети: http://www.nspm.rs/savremeni-svet/novi-ambasador-sad-dolazi-u-rusiju-da-qpromovise-sloboduq.html (Прим. прев.) [3] Б. Акуњин му је псеудоним, име му је: Григорий Шалвович Чхартишвили и Грузин је по народности. (Прим. прев.) [4] Мање-више погрешан термин за садашњу либералну, прозападну опозицију у Русији, јер аутор циља на француску Фронду (1618-1648) – али само на њену другу фазу: не на оно првобитно широко плебејско незадовољство и побуну са ратом због превисоких феудалинх дажбина, итд. – него на фазу од 1650. – када су опозицију краљевском апсолутизму предводили високи дворски кругови (“принчевска фронда“) који су, користећи народно незадовољство, једино желели да за себе задобију положаје са високим приходима, високе донације, итд. (Прим. прев.) [5] Каква историјска иронија: и у врху бољшевичке партије је пред њен Октобарски пуч 1917 г., као и током грађанског рата је било потпуно идентично стање. (Прим. прев.) [6] Сингапурски политичар и државник, познат као први премијер Сингапура, тренутно ужива репутацију једног од најутицајнијих личности у Југоисточној Азији. (Прим. прев.) |