Moralna zamka intervencionizma

(The National Interest, May 11, 2011)

Bez obzira koja strana da pobedi u Libiji, zemlja će postati žrtva osionog, mržnjom motivisanog nasilja. Podržati manje od dva zla i dalje znači biti na strani zla

Ideja da je intervencija u Libiji bila neophodna da bi se izbeglo genocidno krvoproliće oduvek je bila samo spekulacija o najgorem scenariju. Dosadašnja postupanja režima Moamera Gadafija daju povod verovanju da bi poraz pobunjeničkih snaga u istočnoj Libiji bio praćen veoma oštrim tretmanom onih koji su podigli oružje protiv režima, ali ne i odmazdom prema široj populaciji. Kao primer pribegavanja vojnoj sili na osnovu pretpostavke o najgorem scenariju u vezi sa onim šta bi aktuelni režim mogao da učini, a uz očigledno nedovoljno promišljanje onoga što sledi nakon početne intervencije (da li ima potrebe pominjati i neki drugi skorašnji primer?), Sjedinjene Države i ostatak Zapada upali su u zamku koju su sami iskopali.

Za razliku od retorike Bušove administracije o tome šta bi Sadam Husein "mogao" učiniti sa svojim pretpostavljenim nekonvencionalnim oružjem, što je pre bila prodajna strategija nego autentični pokretač rata u Iraku, izgleda da je bar za neke u Obaminoj administraciji koji su raspravljali o tome šta učiniti u vezi sa bunom zahvaćenom Libijom, humanitarni motiv bio iskren i veoma važan. Ali rabiti moralni imperativ radi favorizovanja jedne strane u tuđem građanskom ratu vodi u još veću zamku. Intervencionista nužno postaje povezan sa naknadnim ponašanjem favorizovane strane, a da pritom ne kontroliše to ponašanje. Ako ta strana deluje u suprotnosti sa našim moralnim principima, kako ćemo mi postupati da bi ostali dosledni istima?

Istorija nudi brojne primere sukoba u kojima ono što bi se na Zapadu smatralo nemoralnim ponašanjem, čak do nivoa zločina, nije činila samo jedna strana. I sada u vezi sa Libijom dobijamo vesti o nedelima u istočnom delu zemlje koji kontrolišu pobunjenici, pri čemu su žrtve na neki način bile povezane sa režimom, čak i u tako niskom rangu kao što je čuvar zatvora. Bilo je ubistava izvršenih u stilu pogubljenja, sa leševima bačenim u polja na periferiji Bengazija. Mete ostalih napada su osobe koje su formalno i otvoreno prebegle i stale na stranu pobunjenika, ali pošto su registrovane – po instrukcijama pobunjeničkih lidera – kao zvaničnici bivšeg režima, oni i njihove porodice ipak nisu izbegli da postanu žrtve nasilja.

Ono što se dešava u Bengaziju je samo test za ono što bi moglo da se desi ako pobuna uspe i od vlade kontrolisani istočni deo zemlje - sa daleko više ljudi povezanih sa režimom i pogodnih da postanu mete osvete - padne. Pojedinačno, nekontrolisano, mržnjom motivisano nasilje će buknuti na sve strane, posebno s obzirom na dezorganizaciju i nedisciplinu pobunjeničkog pokreta čiji samoproglašeni lideri se i dalje bore da uvedu red i kontrolu u delu zemlje koji je režim već izgubio. Da bi bio konzistentan sa bilo kojim moralnim principom koji kaže da treba uraditi sve što se može da bi se sprečilo opšte krvoproliće, Zapad bi morao da se mnogo dublje uključi u nametanje reda u post-Gadafijevoj Libiji. Činjenica da bi za takvu situaciju i sam Zapad bio delimično odgovoran, još više naglašava tu moralnu obavezu.

Moralno ispravni pravac koji se mogao odabrati pre nego što je sve ovo otpočelo bilo bi izvršiti što bolju procenu svih mogućih direktnih i indirektnih efekata na ukupnu sumu ljudskih patnji u slučaju svakog od mogućih pravaca delovanja Zapada. To je možda bilo teže - intelektualno, politički i emotivno - nego reći da se interveniše radi zaustavljanja zločina koji su bili danima daleko od toga da se dese. Ali bi to bio ispravan način.

Pol R. Pilar je direktor poslediplomskih studija bezbednosti na univerzitetu DŽordžtaun i bivši nacionalni obaveštajni oficir za Bliski istok i Južnu Aziju.

(Prevod: NSPM)