Mogu li SAD i Rusija naći zajednički jezik?

(Foreign Affairs, 17.07.2009)

Kao što se i moglo očekivati, kako Rusija, tako i SAD su nedavni susret na vrhu u Moskvi prikazale kao uspeh. I zaista, taj susret je pokazao neke pozitivne znake: obnavljanje ozbiljnih pregovora o kontroli naoružanja posle više godina njihovog zanemarivanja, sporazum o vojnim letovima SAD za Avganistan preko teritorije Rusije, kao i formiranje „Bilateralne američko-ruske predsedničke komisije“ – organa koji bi mogao dati visoki institucionalni naglasak uzajamnim odnosima.

Međutim, da bi „resetovanje“ bilo stvarno, potrebno je mnogo više toga. Najvažnije od svega – SAD moraju prevazići ono što sam u jednom prethodnom napisu[1] iz oktobra/novembra 2007. godine opisao kao „neizbežan utisak da učiniti Rusiju strateškim partnerom nikada nije imalo visoki prioritet “. Za to je potrebna ne samo nova terminologija – kao što je „resetovanje“, nego i novo osećanje Obamine administracije za prioritet Rusije.

Takav pristup ne mora da šteti američkim interesima ni idealima. On će, međutim, zahtevati pošteno priznavanje da – pošto interesi Amerike i Rusije nisu identični, onda nije ni verovatno da će Moskva zadovoljavati američke želje, osim ako za uzvrat ne vidi neku korist za sebe. 

Prioriteti SAD u odnosu na Rusiju su: Avganistan, Iran i Severna Koreja. Što se Irana tiče, ni Vašington ni Moskva ne žele da teokratski režim razvije nuklearno naoružanje. Međutim, Iran je Rusima veliki trgovinski partner, koji za razliku od Turske (američkog saveznika) nije ohrabrivao separatističke pokrete na Severnom Kavkazu, niti pružao podršku naftovodima koji zaobilaze Rusiju. U vladi Rusije neki strahuju da bi zapadno približavanje Iranu moglo da šteti Moskvi ako bi iranski gas mogao biti na raspolaganju za izvoz u Evropu. Mada su ruski zvaničnici oštro suprotstavljeni bilo kakvom vojnom udaru na nuklearna postrojenja Irana, oni ipak privatno priznaju da bi takav napad, zbog posledičnog povećanja cena energenata i izazivanja globalnih protesta protiv SAD, mogao biti od koristi Rusiji.

Što se Avganistana tiče, Rusija ne želi da talibani pobede američke i NATO snage i da ta zemlja zapadne u haos. Pa ipak, ona je povređena time što je isključena iz Avganistana posle podrške predsednika Vladimira Putina američkoj intervenciji i njegovog ohrabrivanja NATO-u da upotrebi vojne snage kako bi se 2001. godine zbacili talibani.

Za razliku od prioriteta Vašingtona, prioriteti Moskve su drugačiji: obuzdati proširenje NATO-a, sprečiti postavljanje američkih odbrambenih raketnih baza u Poljskoj i Češkoj Republici, kao i očuvanje ruskog uticaja u postsovjetskom regionu. Povremeno, Moskva može zvučati i kao svoj najgori neprijatelj, na primer – kada iznosi preterane tvrdnje da je bilo kakvo proširenje NATO-a neprihvatljivo, kao i kada zahteva povlastice za svoje interese u svom „bliskom zagraničju“.

Međutim, bez obzira na rat protiv Gruzije iz 2008. godine, ambicije Moskve su u praksi dosta ograničene – naročito kada bi se poredile sa sumnjama u to da Rusija pomoću prinude i silom pokušava da vaspostavi Sovjetski Savez. Teško je ozbiljno prihvatati ruske tvrdnje o njenom dominiranju u postsovjetskom prostoru, kada čak i njeni najbliži saveznici, kao Jermenija, a naročito Belorusija redovno prkose željama Moskve. Što se Kavkaza tiče, mada je Rusija izvršila invaziju same Gruzije, ona je to učinila tek pošto je gruzijska vojska napala njene jedinice u Južnoj Osetiji . Na kraju je ruska vojska stala, ne ulazeći u Tbilisi i nije direktno ugrozila vladavinu gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija. Čak i posle tog rata, većina ruskih suseda slobodno ignorišu ruske želje i nisu ispoljili strah od ruskog napada.

Prema tome, SAD treba da budu mudre i da razlikuju nostalgiju i govoranciju Rusije s jedne, i njene akcije i mogućnosti s druge strane. Ovo bi ostavilo nekoliko mogućnosti za stvaranje zajedničkih stavova. SAD već sada shvata da ni Gruzija ni Ukrajina nisu spremne za članstvo u NATO-u (ovo se neće uskoro promeniti, a i mali broj članica NATO-a podržava ubrzavanje ovog procesa). Što se raketne odbrane Evrope tiče, predsednik Barak Obama i njegovi savetnici ne dele skoro religijsku posvećenost Bušove administracije tome – oni sugerišu da je možda moguć i zajednički sistem, kao i pružanje garancija Rusiji da, ako poljski i češki sistem najzad postanu operativni, oni neće biti korišćeni protiv interesa Rusije.

S obzirom na sve ovo, ruske neposredne brige se mogu dosta lako rešiti bez žrtvovanja ičega što je od stvarne važnosti za SAD. Skromni rezultati ovog susreta na vrhu su manje zavisni od američkih interesa – pa čak i od ruskog držanja, koje je često kontraproduktivno i pruža dobre argumente onima koji su skeptični u odnosu na saradnju – oni su uglavnom posledica neuspeha Obamine administracije da učini da „resetovanje“ postane prioritet. U tom pogledu, američka politika se nije mnogo promenila od vremena Bušove i Klintonove administracije.

Pre sastanka na vrhu, Vašington je obećao „resetovanje“, ali je poslao niz kontradiktornih poruka. U maju, uprkos snažnih protesta Rusije, NATO je izveo vojne manevre u Gruziji. Mada su postojali dobri razlozi da se vežbe održe – one su bile malog obima, bile su planirane pre rata Rusije protiv Gruzije i u njihovom okviru je postojao i poziv Rusiji da učestvuje – ipak je Obamina administracija mogla da uloži više napora da ubedi Ruse da manevri nisu upereni protiv njih. Dobra primena Obaminog političkog kapitala bi bila razgovor sa Moskvom na predsedničkom nivou, ili na nivou vlada radi razmatranja motiva i interesa SAD.

Zatim, par dana pre sastanka na vrhu, Obama je kritikovao ruskog predsednika vlade, Vladimira Putina, zbog toga „što jednom nogom stoji na starom načinu poslovanja, a drugom na novom“. Uzimajući u obzir da Putin i dalje ima uticaja u nacionalnoj bezbednosti Rusije, moglo se predvideti da će politička elita Rusije Obaminu izjavu protumačiti kao podršku navodno nešto liberalnijem predsedniku Rusije, Dimitriju Medvedevu, protiv Putina. Ovo teško da je bilo od pomoći Medvedevu, čiji politički legitimitet još uvek zavisi od Putinove podrške i odobravanja.    

U međuvremenu, ruska nedoumica o Obaminim namerama se samo povećala kada je Majkl MekFol (Michael McFaul), vrhunski specijalista za Rusiju iz Nacionalnog saveta bezbednosti (National Security Council), kazao: „ Znate, mi nećemo ništa obećavati, dati niti trgovati sa Rusima što se tiče proširenja NATO-a, ili raketne odbrane.“ Nastavio je – praveći paralelu sa „nacionalnim interesom SAD“ po ovim pitanjima sa „interesima naših saveznika u Evropi“. Ova izjava je u Rusiji shvaćena kao znak da Obamina administracija nije spremna da pregovara o stvarima koje su za Rusiju od najveće važnosti i da će uprkos tome i uz sudelovanje novih članica NATO-a koje se smatraju odbojnim prema Rusiji, ta pitanja srediti ne obazirući se na ruska gledišta.

Obama, međutim, nije baš sasvim tako delao u Moskvi. Na stolu su bila sva pitanja i – na zadovoljstvo Rusije – dva predsednika potpisala su izjavu, potvrđujući povezanost između strateškog ofanzivnog i defanzivnog oružja. Ova povezanost je bila nedovoljno jasna, ali Medvedev ju je naveo kao priznavanje da se gledišta Rusije uzimaju u obzir. Zatim, kako bi kompenzovao svoju raniju kritiku Putina, Obama je pohvalio „izvanredno delo“ predsednika vlade, dok je ovaj bio predsednik Rusije. Pa ipak, ovo nije bilo dovoljno da ublaži uvređenost nekih na ruskoj strani povodom toga što je Obama odlučio da provede jednu od svojih dveju moskovskih večeri u jednom noćnom klubu sa svojom porodicom, radije nego sa svojim ruskim domaćinima.

Sa tačke gledišta Moskve, Rusija je učinila važan gest dobre volje dozvoljavajući vojnim avionima SAD letove preko teritorije Rusije za Avganistan – ali za uzvrat nije dobila nikakav gest dobre volje. Štaviše, što se tiče povlačenja DŽekson-Venikovog (Jackson-Vanik) amandmana[2], što je obećala Obamina administracija (kao i tri prethodne administracije), američki sekretar za trgovinu Geri Lok (Gary Locke) je u Moskvi izjavio da Rusija treba prvo da povuče ograničenja za uvoz živine i svinjetine iz SAD, što bi bio „važan prvi korak“ u smeru ubeđivanja američkog Kongresa da povuče taj zakon.

Susret na vrhu u Moskvi bio je koristan korak, i sigurno nije doveo ni do kakve štete. Međutim, on nije poslao jasan signal da je Obama odlučio da rusko-američki odnosi postanu njegov lični prioritet. Bez jasne potvrde da postoji predsednikova posvećenost tom pitanju nije verovatno da će ti odnosi značajno napredovati. „Bilateralna američko-ruska predsednička komisija“ je korisna kao izraz predsednikove posvećenosti, ali ona ne može biti zamena za nju.

Još bitnije – Sjedinjene Države treba da strateški razmišljaju o onome što je potrebno da učini Rusiju odgovornim učesnikom u međunarodnoj bezbednosti. Početkom prošlog veka, Versajski ugovor je isključio Nemačku i Rusiju iz evropske bezbednosne strukture i time doprineo lancu događaja koji su doveli do izbijanja Drugog svetskog rata. Danas, posle više od 20 godina od svršetka „hladnog rata“, Rusija ostaje izvan ove strukture kojom dominira NATO.

Najveći broj zvaničnika SAD i Evrope je bio odbojan prema Medvedevljevom pozivu za novi Evropski bezbednosni dogovor, koji bi uključivao Rusiju kao ravnopravnog partnera. Razumljivo je da zapadni rukovodioci oklevaju da učine bilo šta što bi slabilo mandat NATO-a, naročito sada kada taj savez nastavlja da igra ulogu u pružanju bezbednosti na lokacijama kakve su Avganistan i Kosovo, ali ovo ne treba da zamagli činjenicu da guranje u stranu jedne velike sile kao što je Rusija, može da je nagna da, na štetu interesa SAD, potraži vanevropske partnere, kao što su Kina ili Iran.

Udaljavanje od Zapada bi teško koštalo Rusiju, ali ne bi bilo besplatno ni po SAD. Izolovana Rusija bi činila mnogo težim da se takve međunarodne institucije kao što su UN koriste za sprovođenje interesa SAD. To bi ujedno moglo pružiti i sugestiju o nekoj alternativi američkoj svetskoj supremaciji, što bi potencijalno moglo da ohrabri ostale takmace i rivale SAD. Rad na partnerstvu sa Rusijom je težak i razočaravajući, ali zanemarivanje Rusije bi moglo da teško poremeti stvar vitalnih državnih interesa SAD sutra i u godinama koje slede.

 Dimitri K. Sajms[3] (Dimitri K. Simes) je predsednik Niksonovog Centra (The Nixon Center)[4]  i izdavač „Nacionalnog Interesa“ (The National Interest)

(Prevod: Vasilije Kleftakis) 

http://www.foreignaffairs.com/articles/65203/dimitri-k-simes/an-uncertain-reset