Mogu li SAD i Kina da udruže snage u rešavanju gorućih globalnih pitanja

(Danas, 25.2.2010)

Sećate li se G-2? Zbog finansijskih teškoća i zamršenih spoljnih odnosa Amerike zajedno sa ekonomskim usponom Kine prošle godine su mnogi prognozirali da će biti neophodan neki vid „suvlasništva“ između ove dve zemlje. G-8 se proširila iz nužde na G-20, koja bi se, kada god je to bilo bitno, otarasila nule: Sjedinjene Države i Kina bi vukle sve konce.

Ova ideja je predstavljala isuviše pojednostavljen odraz globalne realnosti. Njome nisu obuhvaćene ostale sile u razvoju poput Brazila i Indije. Njome je prenaglašena slabost Amerike, koja je i dalje jedina supersila na planeti. Ona je takođe „zaudarala“ na to da je Evropska unija uz zlovolju shvatila da postoji velika verovatnoća da bude prilično marginalizovana zbog svoje nesposobnosti da jedinstveno deluje kada je reč o spornim pitanjima.

Uprkos svemu tome, u ideji G-2 bilo je dovoljno kredibiliteta da bi se ona mogla sprovesti u delo. Nakon prve posete predsednika Baraka Obame Kini u novembru prošle godine, tokom koje je prihvatio ulogu popustljive strane, pojačan je utisak da postoji sporazum između sadašnje i buduće velike sile.

To je bilo prošle godine, a ovo je sadašnjost i ideja se čini mnogo manje mogućom. Zašto je G-2 tako brzo postala nezamisliva?

Prvo, slabim ekonomskim oporavkom u Americi i Evropi u centar pažnje se stavlja bujajući izvoz Kine i netarifne barijere sa kojima se suočavaju potencijalni uvoznici proizvoda u Kinu. Imali biste poteškoća da pronađete članove američkog Kongresa koji ne pripisuju neke od problema Amerike, uključujući smanjenje broja pripadnika srednje klase, navodnoj manipulaciji valute u Kini.

Kina možda može da ukaže na ogromni broj obveznica američkog Trezora koje je kupila i tako pomogla da se finansira ogromni američki budžetski deficit. Kinezi gunđaju zbog nepravde koja im je naneta jer su optuženi za globalni ekonomski disbalans.

Kritičari smatraju da držanje vrednosti valute ispod njene prave vrednosti predstavlja deo namerne strategije za održanje rasta, čime se izbegava sporna politika rastuće stope nezaposlenosti u sistemu koji nema institucionalizovane kanale za izražavanje narodnog nezadovoljstva. Ukoliko ovo pitanje uskoro ne počne da se rešava, to će neizbežno dovesti do protekcionizma u Americi i Evropi. Zagovornici trgovinske politike „oko za oko, zub za zub“ čak su pronašli citate podrške u vezi sa ovom temom kod Adama Smita.

Drugi problem koji će verovatno rasturiti G-2 pre nego što je zapravo i dobila svoj oblik jeste uticaj kineskog autoritarizma na slobodni protok informacija. Sukob Kine sa Guglom i američki protesti zbog sajber napada na američke mete podsećaju spoljni svet, kao i medije SAD i političku elitu, na razlike u vrednostima koje postoje između dve zemlje.

Ishod samita o klimatskim promenama u Kopenhagenu predstavlja treći razlog za zabrinutost. Kina je bila sa mnogih strana optužena da blokira postizanje ambicioznijeg rezultata, pozivajući se na državni suverenitet uz ubeđenje da je uvek u pravu na šta je svet bio naviknut da sluša od bivšeg predsednika SAD DŽordža Buša. Kineski zvaničnici treba da upamte da Amerikanci takođe imaju „obraz“ koji ne žele da izgube.

Pojedini kao četvrti razlog koji osujećuje celu priču o G-2 navode spor o prodaji oružja Tajvanu i posetu dalaj-lame Vašingtonu. To su prilično uobičajena pitanja, a kineski zvaničnici su dovoljno pametni da znaju da Obama nije imao mnogo izbora, nego da donese one odluke u vezi s ovim problemima koje je doneo, imajući u vidu nedavno ponašanje kineske vlade.

Daleko veću zabrinutost pobuđuju pitanja koja tek treba da budu u igri. Kako će Kina reagovati na bilo koju inicijativu za uvođenje strožih sankcija Iranu zbog nuklearnog programa? Ukoliko Kina blokira akciju u Savetu bezbednosti UN, odnosi sa Amerikom će biti degradirani, te će dosegnuti tačku na kojoj će svaka priča o G-2 izgledati smešno. Deng Ksiaoping, arhitekta kineskog ekonomskog uspona, savetovao je svoje kolege da povlače tajne poteze u odnosu sa ostatkom sveta. „Sakrijte svoju bistrinu, sačekajte svoje vreme“, glasio je njegov savet. Kao neko ko veruje da uspon Kine treba da donese dobro svetu, nadam se da će na Dengov mudri savet obratiti pažnju oni kineski zvaničnici za koje se stiče utisak da misle da je pravi trenutak da počnu da preduzimaju odlučne akcije.