Moć Amerike je u opadanju

(The Wall Street Journal, 14.1.2009)

Dok se svet tetura iz stvarno grozne 2008. u potpuno zastrašujuću 2009. godinu, čini se naizgled da neprijatelji Amerike imaju mnogo razloga da misle da će moć svetske sile broj jedan pretrpeti teže udarce nego većina drugih velikih nacija. Razloge ćemo izneti u tekstu koji sledi.[1] Ali za početak hajde da podsetimo na onu čudnu karakteristiku ljudske naravi da kada su i sami u patnjama uživaju u činjenici da su oni drugi u još većim problemima. (Ovde skoro da u pozadini čujemo melanholične reči aristokrate kod Čehova: „Moje imanje je možda oštećeno, Vasilij, ali tvoje je skoro na bunjištu!“)

Dakle, jasno je da Rusija, Kina, Latinska Amerika, Japan i Srednji istok danas osećaju izvesne probleme, ali se najvećim gubitnikom ipak smatra Ujka Sem. Za ostatak sveta to je veličanstvena uteha! Ali po kojoj bi to logici Amerika trebalo da u budućnosti izgubi više nego neka druga zemlja, sem na osnovu klimave pretpostavke da pad sa veće visine više boli?

Prvi razlog za to je, naravno, zaista izuzetan budžetski i trgovinski deficit SAD. Na svetu ne postoji ništa slično izraženo u apsolutnim mernim jedinicama, a čak i kad se računa u odnosu na nacionalni dohodak, procenti više liče na nešto što možemo očekivati od Islanda ili loše vođene privrede neke zemlje Trećeg sveta. Po mom mišljenju projektovani fiskalni deficit za 2009. godinu pa nadalje zastrašujući je, i zapanjen sam što tek poneki kongresmen priznaje ovu činjenicu dok svi kolektivno u stampedu trče ka vratima na kojima piše ‘fiskalni stimulans’.    

Planirani disbalansi zabrinjavaju iz tri razloga. Prvi je to što se ukupne projekcije toliko brzo smenjuju, i to uvek u sve sumornijem pravcu. Nikada za ovih 40 godina koliko pratim ekonomije velikih sila nisam video da se cifre toliko brzo smenjuju, niti u tako ogromnim razmerama. Sasvim je jasno da neki smatraju Vašington jednom velikom štamparijom.

Drugi razlog zbog koga je sve ovo toliko zastrašujuće je da se čini da niko nije siguran u to koliko korisno (ili uludo) se ovaj novac koristi. Želim sve najbolje administraciji Baraka Obame, ali plašim se mogućnosti da se on i njegovi ljudi u nekom trenutku ne osete pod suviše velikim pritiskom, i ne počnu da prosipaju novac bez adekvatne predostrožnosti, i da će mnogo tog novca otići u pogrešne ruke. Prošle nedelje čitam u novinama da se sva sila lobista slila u Vašington ne bi li zagovarali interese neke tamo već firme, interesne grupe ili sektora koji ih za to plaća, i osećam kako mi se srce steže. Štancovanje brda dolara bez pokrića dovoljno je loše. Razbacivanje istog da bi se ugodilo dvorjanima daleko je gore.   

Treća stvar koja me istinski plaši je da teško da ćemo u godinama koje dolaze imati dovoljno novca da isplatimo obveznice koje će trezor štampati, i to desetine milijardi dolara svakog meseca. Nema sumnje, neke investicione firme, pod teretom pretrpljenih rana zbog iracionalne ushićenosti deonicama i propratnim benefitima, kupiće neku od serija trezorskih obveznica makar i pod minimalnom, ili nikakvom interesnom kamatom. Ali to neće biti dovoljno da pokrije procenjeni budžetski deficit od $1,2 triliona u 2009. godini.

Nema veze, rekoše mi, stranci će vrlo rado dati novac za te papiriće. Tek mi je ova ideja pokrenula mučninu. Kao prvo, to je straobalan znak da je Amerika u opadanju (a njeni zagovarači to čak nisu u stanju ni da priznaju). Ako ste odgledali gorko poučan film Klinta Istvuda, Zastave naših očeva (Flags of Our Fathers), verovatno su i vaše emocije uskomešale scene u kojima tri zbunjena veterana Ivo DŽime vuku po celoj zemlji da mole ushićenu publiku: “Kupite američke obveznice!” Naravno da nije prijatno ali bar ima jedna velika uteha. Američka vlada, potpuno preobraćena u Kejns-ijanizam, traži od građana da gurnu ruke u svoje teško stečene ušteđevine ne bi li finansijski pomogli vojne napore. Jer zaboga, ko drugi bi te obveznice mogao kupiti? Britansko Kraljevstvo koje se tetura na ivici bankrota? Ratom podeljena Kina? Sile osovine? Sovjetski Savez? Kako je dobro što je Drugi svetski rat udvostručio BDP Amerike, i da još ima ušteđevine.

Danas će se naša zavisnost od stranih investicija opasno približiti onome što mi istoričari povezujemo sa vladavinama Filipa II od Španije i Luja XIV od Francuske – na prvi pogled privlačne ideje, ali što se više primičete glamur sve više odmiče.

Nije nemoguće da će prve prodaje trezora ove godine dobro proći, zato što će uspaničeni investitori radije kupovati obveznice koje se ne isplate nego akcije kompanija koje mogu bankrotirati. Ali neki pronicljiviji i dalekovidiji analitičari tržišta već sugerišu kako je apetit za Obamine obveznice ograničen.  

Da li ti ljudi stvarno misle da će Kina neštedemice kupovati i kupovati čak i kada su njene investicije kod nas već pretrpele štetu, a njena vlada uviđa ogromnu potrebu da ulaže u sopstvenu ekonomiju? Ako bi se čudo i dogodilo, i kad bi Kina i otkupila najveći deo od 1,2 triliona dolara od nas, u kakvom bi tek onda stanju bila naša zavisnost? Možda nam se sprema rokada tolikih razmena u svetskim finansijama da je nalik onoj koja se desila u periodu 1941-1945. između Britanskog carstva i Sjedinjenih država. Da li se svi tome raduju? A opet, ako stranci budu pokazali malo interesovanje za američke obveznice uskoro ćemo morati da podignemo interesnu stopu.

Ako sam se toliko bavio fiskalnim nedaćama Amerike to je stoga što pretpostavljam da će sama njihova dubina i ozbiljnost okupirati najviše političke pažnje tokom sledeće dve godine, i da će na taj način drugi važni problemi biti proterani do samih granica dometa našeg radara. Istina je da su ekonomije Britanije, Grčke, Italije i pregršt drugih zemalja pod vrlo sličnim tegobama, i da se veliki deo Afrike kao i delovi Latinske Amerike strmoglavljuju u bezdan. Takođe je istina da je nagli pad cena energenata ozbiljno pogodio takve nešarmantne vlade kao što je Putinova Rusija, ili Čavezova Venecuela, ili Ahmedinežadov Iran, uz nadani efekat da će to uticati na umanjivanje njihovih sposobnosti za nestašluke.

S druge strane, dosadašnji podaci pokazuju da ekonomije Kine i Indije rastu (ne onom brzinom kao nekada, ali ipak su i dalje u porastu) dok se ekonomija Amerike skuplja i sabija u apsolutnim vrednostima. Kada se slegne prašina oko ove zastrašujuće i verovatno dugotrajne globalne ekonomske krize, ne treba da očekujemo da će naš nacionalni udeo u svetskoj proizvodnji biti na nivou iz recimo 2005. godine. Ujka Sem će možda morati da se spusti stepenicu ili dve.

Povrh svega, ni tri ili četiri od ovih zemalja zajedno – ili čak pregršt njih zajedno u gomili – nemaju ni približno toliko vojnih obaveza niti raspoređenih snaga u inostranstvu koliko su opterećena ramena Ujka Sema. Ovo nas nažalost vraća na moje primedbe o „imperijalnom prerastezanju“ od pre oko 20 godina.  

Kao što tada rekoh, osoba koja je u punoj snazi, kršna i skoncentrisana, može poneti impresivno veliki teret uzbrdo i dugo ga nositi. Ali ako ta osoba počne da gubi snagu (ekonomski problemi), a težina tereta ostane ista ili se poveća (Bušova doktrina), pritom teren postane neprohodniji (uspon novih Velikih sila, međunarodni terorizam, neuspele države), onda će nekada moćni planinar početi da usporava i da posrće. I upravo tada će se pokretniji, manje opterećeni pešadinac prikrasti, izravnati rame uz rame, i možda i isprednjačiti.

Ako je i samo pola od gorenavedenog istina, zaključak nije prijatan: ekonomska i politička agonija sledećih par godina ozbiljno će hendikepirati vizije koje je gospodin Obama izneo u svojoj izbornoj kampanji; i ne treba da očekujemo, čak i uprkos naglom porastu dobre volje u inostranstvu prema Americi, bilo kakvo povećanje našeg relativnog kapaciteta da u inostranstvu delujemo odlučno ili iole dugoročno. Izvanredna, harizmatična i visoko inteligentna osoba će stanovati u Beloj kući, ali avaj, u najgorim okolnostima u kojima se SAD obrela od 1933. ili 1945. godine.

Sa ovakvim fokusom na fiskalni deficit i vojno prenaprezanje, izvesna pozitivna merenja snage Amerike imaju tendenciju da budu skrajnuta (i možda ih treba više osvetliti u nekom drugom trenutku). Ova zemlja poseduje ogromne prednosti u odnosu na druge velike sile i to u svojoj demografiji, u srazmeri odnosa između stanovništva i prostranstva koje pokriva, sirovinama kojima obiluje, istraživačkim univerzitetima i laboratorijama, fleksibilnoj radnoj snazi, itd. Ove snage zasenjene su skoro decenijskom političkom neodgovornošću Vašingtona, bezočnom gramzivošću Vol Strita i njegovih pulena, i preteranim vojnim angažovanjima u inostranstvu.

Stvari su mogle biti bolje, mada to ne znači da Amerika može povratiti nadmoćnost koje je imala recimo u doba predsednika Ajzenhauera. Globalnu tektonsku promenu u rasporedu moći prema Aziji a dalje od Zapada, teško da išta može da poremeti. Ali razumna politika oko koje bi se Kongres i Bela kuća složili sigurno bi pomogla da ove istorijske transformacije budu manje trnovite, manje nasilne i mnogo manje neprijatne. To uopšte nije tako loša ideja, čak i za starog „deklinistu“ poput mene.  

Pol Kenedi je profesor istorije i direktor Međunarodnih bezbednosnih studija na univerzitetu Jejl, autor je 19 knjiga, uključujući “Uspon i pad velikih sila” (1988, Vintage). Trenutno radi na operativnoj istoriji Drugog svetskog rata.

(Prevod Vasilije D. Mišković)

http://online.wsj.com/article/SB123189377673479433.html