Medved protiv anakonde: obrisi asimetričnog odgovora

Analizirajući nedavne ruske spoljnopolitičke poteze može se reći da se u njima vide obrisi „asimetričnog“ odgovora koje je rusko vođstvo najavilo kao odgovor na razmeštanje američkog protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj i nastavak američkih pokušaja destabilizacije post-sovjetskog prostora (na prvom mestu Gruzije i Ukrajine).

Američka strategija u Evroaziji sistemskog je, dugoročnog karatkera, u skladu sa onim što se naziva „plan anakonda“ (vidi, na primer „“Anakondin prsten: novi vidici američke evroazijske politike” V. Dergačeva, “Prstenovi vremena i prostora”, V. Korovina). Ovde se misli na plan „Anakonda“ koji je skovala vojska Severa radi uništenja svojih južnjačkih suparnika tokom Američkog građanskog rata, koji je u potpunosti sproveden, što je dovelo do kapitulacije vojske koju je predvodio general Robert Li. Suština plana ležala je u sukcesivnom odsecanju teritorija koje je kontrolisala Konfederacija radi njenog opkoljavanja i gušenja, kako bi se primorala da prestane sa borbom.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, SAD su se opredelile za sličnu strategiju prema novoj, demokratskoj Rusiji, imajući poptuno u vidu razliku u razmerama događaja koji se odvijaju. „Anakondin prsten“ se oko Rusije steže a) geografski, tako što se ona postepeno gura sve dalje od morskih obala; b) geopolitički, postepenim sužavanjem evroazijskog prostora kojeg ona kontroliše, stvaranjem lanca neprijateljskih država oko nje i sužavanjem prostora njenog političkog manevrisanja u odnosima sa zemljama u tom regionu; v) ekonomski, svesnim postavljanjem prepreka na izvoznim putevima ruskih energenata, destabilizacijom tranzitnih teritorija i podržavanjem suparničkih projekata.

U geografskom smislu, raspad Sovjetskog Saveza smanjio je uticaj Moskve u mnogim svetskim regionima, prvenstveno u Istočnoj Evropi. Kada su Baltičke zemlje pristupile NATO-u, ruska moć u Baltičkom moru ozbiljno je umanjena. Moguće pristupanje Gruzije i Ukrajine NATO-u takođe bi nanelo nepopravljivu štetu ruskim interesima i odbrambenom potencijalu u Crnom moru i na Kavkazu.

Sužavanje političkog uticaja Moskve dovelo je do toga da su sve istočno-evropske zemlje, koje su prethodno bile članice Varšavskog ugovora, sada članice NATO, čiji se odnosi sa Rusijom uglavnom vode posredstvom direktiva iz Vašingtona i Brisela.

U tim uslovima, teritorije post-sovjetskih država postaju glavni pravac rusko-američkog geopolitičkog sukoba.

Zadržavanje zemalja bivšeg SSSR unutar ruske interesne zone jedno je od najvažnijih pitanja s kojim ruska spoljna politika mora da se suoči. Ako bi se ove zemlje priključile suparničkom severnoatlantskom savezu, sledeći američki potez bio bi pokušaj uspostavljanja kontrole nad teritorijama duž ruskih granica, prvenstveno na severnom Kavkazu.

Na ekonomskom polju, Sjedinjene Države ulažu velike napore u lobiranje za transportne i energetske projekte koji „zaobilaze“ Rusiju („Nabuko“ i drugi). Sadašnji stepen ruskog prisustva u evropskom energetskom sektoru predstavlja ozbiljnu prepreku američkoj rešenosti da kompletno kontroliše evropske političke i poslovne elite. U isto vreme, Vašington čini sve da se odupre naporima Moskve da integriše jedinstven evropski prostor oslanjajući se na infrastrukturne, transportne i energetske „stubove“.

Nesumnjivo je da je gruzijska invazija Južne Osetije bila jedan od elemenata „anakondinog prstena“. Rusko uplitanje u sukob na strani Južne Osetije i Abhazije predstavljalo je vojnu pobedu nad agresorom, kao i ozbiljan udarac strategiji davljenja Rusije „anakondinim prstenom“. Čini se da je gruzijsko-osetijski sukob predstavljao poslednju kap koja je prelila čašu strpljenja ruskog rukovodstva.

Ali koji su to ruski potezi koji nam omogućuju da govorimo o pomaljajućim obrisima „asimetričnog“ odgovora Sjedinjenim Državama.

Povratak u Latinsku Ameriku

Na prvom mestu, to je ruski povratak u Latinsku Ameriku. Još je u 19. veku „Monroova doktrina“ definisala Latinsku Ameriku kao ekskluzivnu zonu američkih interesa, neku vrstu jenkijevskog nacinalnog parka zatvorenog tipa. Stoga su Amerikanci bili veoma ozlojeđeni kada je Sovjetski Savez uspostavio sopstvenu zonu uticaja (Kuba, Čile i Nikaragva) na južnom delu američkog kontinenta.

Posle dosta dugog zatišja, Rusija je napokon počela da vodi ofanzivnu strategiju i razvija odnose sa latinoameričkim državama. Ti odnosi dobili su veliki podsticaj nakon „petodnevnog rata“ na Kavkazu.

Ruski mostobrani u Latinskoj Americi mogu da budu Venecuela, Bolivija i Ekvador. Odnosi sa dugogodišnjim saveznicima u regionu, Kubom i Nikaragvom, dostigli su još viši nivo. Sporazumi koje je ruski vice-premijer I. Sečin sklopio tokom nedavne posete Kubi, Venecueli i Nikaragvi omogućiće ovim zemljama sprovođenje brojnih energetskih projekata, uključujući i kubanski greben u Meksičkom zalivu.

Ruski povratak u Latinsku Ameriku takođe ima i vojnu dimenziju. Tokom septembra, dva ruska strateška bombardera sletela su u Venecuelu, dok se u novembru planira dolazak ruske mornaričke eskadrile u tu zemlju. Na ovaj način Moskva daje Vašingtonu do znanja da, ako treba, može da kontroliše glavni put isporuke nafte između Persijskog zaliva i Sjedinjenih Država.

Borba protiv somalijskih pirata

U ovom kontekstu, zabrinutost Moskve u vezi povećanih piratskih aktivnosti u somalijskim vodama postaje jasna, s obzirom da ta zemlja kontroliše ulaz u Crveno more iz Persijskog zaliva i obilaznicu oko Afrike. Akcije pirata predstavljaju pretnju energetskoj bezbednosti Evrope, glavnog ruskog trgovinskog partnera.

Treba naglasiti da je Kina na sličan način pristupila problemima isporuke energenata koji idu ka njoj, a koja se u poslednje vreme pogoršala. Oslanjajući se na svoje vojno prisustvo u pakistanskim lukama, ona planira da poboljša bezbednost isporuka bliskoistočne nafte svom tržištu, kao i da počne da vrši stalni pritisak na Sjedinjene Države (a potencijalna pojava kineske mornarice u Ormuskom moreuzu predstavlja ozbiljan argument).

Kavkaski pakt i raspad Gruzije

Najnoviji izveštaji bacaju dosta svetla na tajnu stranu „Kavkaskog pakta“ kojeg je Turska skovala odmah nakon završetka aktivne faze gruzijsko-južnoosetijskog sukoba. U suštini, radi se o planu federalizacije Gruzije i njenog potencijalnog, naknadnog rasturanja, u kojem bi učestvovali Azerbajdžan (koji već vodi kampanju izdavanja pasoša azerskoj zajednici u Gruziji), Jermenija i Turska, koja bi se mogla nadati aneksiji Adžarije.

Na ovaj način bi se iz regiona uklonio ključni američki saveznik, što bi stabilizovalo kavkasku situaciju i postavilo osnove za ispitivanje mogućnosti transporta centralno-azijskih i iranskih energetskih resursa ka Evropi preko Kavkaza.

Prirodni gas i železnica: put ekonomske integracije Korejskog poluostrva

Tokom nedavne posete južnokorejskog predsednika Rusiji, dve strane su sklopile ugovor o isporuci ruskog gasa Južnoj Koreji vredan 90 milijardi evra. Gasovod bi trebalo da prolazi kroz teritoriju Severne Koreje. Uz to, JSC „RZhD“ [ogranak Ruskih železnica – prim. prev.] i Dojče banka predložili su izgradnju železnice, koja bi povezivala sve tri zemlje i spojila se sa glavnom Trans-sibirskom prugom.

Oba projekta nose ozbiljan politički potencijal, sa pogledom u pravcu budućeg ponovnog ujedinjenja Korejskog poluostrva. Uz to, sve je to imalo veze i sa ozbiljnim ojačavanjem pozicije Severne Koreje u njenim pregovorima sa Sjedinjenim Državama. Nije slučajno što je malo pre posete južnokorejskog predsednika Moskvi Pjongjang počeo da energično vaspostavlja svoju nuklearnu infrastrukturu. „Šargarepa“ snabdevanja naftnim gorivom kojom su Amerikanci mahali Koreancima tokom pregovora više neće predstavljati stimulus ako Severna Koreja bude bila u stanju da zadovolji svoje potrebe za prirodnim gasom i, stoga, strujom, što bi imalo neposredan uticaj na celokupni lanac severnokorejske industrije.

Najzad, cementiranje Koreanskog poluostrva posredstvom dva ozbiljna infrastrukturna projekta – transportna i energetska – donelo bi Rusiji značajnu dobit od snabdevanja i tranzitnog prevoza, koja bi se kanalisala ka razvoju Sibira i Dalekog Istoka, što bi značajno povećalo rusku političku težinu u celom regionu Azije i pacifičkog oboda.

Zaključci

U vremenu nakon avgustovskog rata na Kavkazu, rusko vođstvo uspelo je da pokaže Vašingtonu da je, u slučaju da se ovaj opredeli za opciju daljeg sukobljavanja, ono sposobno da stvori ozbiljne probleme za američku nacionalnu bezbednost, i to na onim pravcima gde su se Amerikanci dosad osećali bezbednim.

Prvo, Rusija može da odgovori na razmeštanje elemenata američkog protivraketnog štita u Istočnoj Evropi, kao i na američki intervencionizam u bivšim sovjetskim republikama tako što će uspostaviti vojno prisustvo na putevima isporuke nafte Sjedinjenim Državama. Ovo bi moglo da dovede u pitanje famoznu „Monroovu doktrinu“ u zapadnoj hemisferi.

Drugo, potreba za likvidacijom gruzijske izrasline daje mogućnost da Rusija, Turska, Jermenija i Azerbajdžan postignu strateški dogovor o kontroli „Kavkaskog čvorišta“. Ako bi se Gruzija aktivno suprotstavila ovom planu, mogao bi se pokrenuti proces sve većeg pritiska na gruzijsko rukovodstvo od strane relevantnih etničkih zajednica, s ciljem federalizacije zemlje i – u ekstremnom slučaju – čak i njene likvidacije kao neuspele države.

Treće, svojim ponašanjem na Korejskom poluostrvu, Rusija demonstrira jednu logiku razvoja sadašnjih država koja se načelno razlikuje od logike Sjedinjenih Država. Dok Amerikanci ciljaju na izazivanje sukoba, stvaranje „kontrolisanog haosa“ i sklapanje sporazuma oslanjajući se na vojnu silu i ultimatume, Rusija svojim partnerima nudi uzajamno profitabilne ekonomske projekte na osnovu kojih se može graditi politička saradnja.

Može se pretpostaviti da ćemo, u uslovima daljeg američkog podizanja napetosti sa Rusijom , uskoro saznati i o drugim „asimetričnim“ odgovorima koje Moskva može da pruži kao odgovor na izazove „globalne supersile“ koja je precenila svoj potencijal.

http://en.fondsk.ru/article.php?id=1671