Manifest novog socijalizma

„A kada izvršimo revoluciju u carstvu naših predstava, onda ni stvarnost neće odoleti.“

Hegel

Socijalizam nije dozvoljavao veliku akumulaciju kapitala u privatnim rukama, tj. ekstremno bogatih ljudi nije bilo, ma kakvim se poslom bavili, s obzirom na to da su radnici bili osnovni subjekt društveno-ekonomskog sistema i odlučivali o društvenoj reprodukciji i raspodeli stvorene vrednosti.

Doba „neslobode“ i „nedemokratije“ bilo je doba jednakosti, dok je dolazak „slobode“ i „demokratije“ doneo velike socijalne razlike koje najbolje oličava, sa jedne strane, pojava ekstremno bogatih ljudi, „tajkuna“ – vlasnika velikih poslovnih imperija čiji početni impuls predstavlja pravu zonu sumraka i sa druge strane, armije (skoro milion) nezaposlenih ljudi ili zaposlenih koji rade u nehumanim uslovima, za male plate koje se često ne isplaćuju redovno. Ova pojava praćena je govorom o dobrovoljnoj tranziciji, tj. o narodnoj odluci da se krene u kapitalizam, o potrebi da se stvori i ojača srednja klasa, o stranim investicijama koje će doći jer, između ostalog, imamo zdravu, kvalifikovanu i, što je najvažnije, jeftinu radnu snagu. Kapitalisti, ili savremeno rečeno, preduzetnici, osnivaju političke partije javno ili tajno, koje često nazivaju socijaldemokratskim i sl. Zalažu se za socijalnu pravdu i licemerno se u javnosti predstavljaju kao dobrotvori čiji je cilj zapošljavanje ljudi. Današnja zapadna demokratija je licemerna i neiskrena, to je demokratija za bogate, a opsena za siromašne. Izbori koji se sprovode u uslovima koji podrazumevaju da je mehanizam državne vlasti, skoro svi mediji kao i druge poluge uticaja u rukama kapitalista, ne mogu se odrediti kao slobodni i zaista demokratski. Najbolji primer za demokratičnost demokratije zapadnog tipa jeste energično suprotstavljanje sprovođenju referenduma ili njegovo gotovo potpuno ukidanje. Ukoliko se referendum negde i sprovede i dobije nepoželjan odgovor, organizovaće se novi, sa ciljem da se rezultat promeni i bude u interesu centara moći. Naravno, ne ponavlja se, ukoliko se iz prve dobije poželjan odgovor. Ipak, vladajuće strukture prinuđene su da današnju demokratiju predstavljaju kao vladavinu naroda, iako je to u stvari diktatura kapitala, jer jedino tako mogu da sačuvaju otuđenu narodnu svojinu.

Tranzicija predstavlja prelaz iz jednog statusa u drugi, iz jednog sistema vrednosti u drugi - u našem slučaju: prelaz iz socijalizma u prvobitnu akumulaciju kapitala, početni i istovremeno najsuroviji stadijum kapitalizma. Prelaz je to iz pozicije radnika-vlasnika-upravljača na poziciju najamnih radnika i onih kojima se upravlja. Radnicima je veoma vešto nametnuta iskrivljena svest o tome da društvo treba da bude podeljeno na klase, da je to dobro za njih da više nemaju ono što su imali (sredstva za proizvodnju), da je dobro što su jeftina radna snaga (zbog stranih investicija), pa se i oni sami zalažu za privatizaciju i kapitalizam. Tranzicija je kao most koji povezuje levu i desnu obalu reke koja razdvaja dva sistema vrednosti. Pošto je desna obala moćnija i prividno lepša – našminkana i ukrašena, privukla je i preobratila one sa leve obale koji su većinom podlegli pričama o lepšoj stvarnosti novih, preobraćenih i dobro plaćenih tranzicionih vođa. Sada se svi zajedno nalaze na tom mostu, visoko nad ambisom. Niti mogu nazad na levu obalu, niti mogu napred na desnu, jer se taj most beskonačno ruši i gradi, a obale postaju sve dalje.

U današnjem kapitalizmu podjednako su obespravljeni i muškarci i žene. Suštinski, stanje se ne razlikuje od onog sa početka 20. veka koje je opisala Roza Luksemburg: “Dokle god vladaju kapitalizam i najamni sistem vladavine, jedino je produktivan onaj posao koji stvara višak vrednosti, koji proizvodi kapitalistički profit. Sa ove tačke gledišta, plesačica u muzičkoj sali, čije noge glatko zarađuju profit u džep njenog poslodavca, predstavlja produktivnog radnika, dok se sav trud proleterskih žena i majki u četiri zida njihovog doma smatra neproduktivnim. To zvuči brutalno i nerazumno, ali tačno odgovara brutalnosti i nerazumnosti naše trenutne kapitalističke ekonomije. I, ugledati ovu brutalnu stvarnost čisto i jasno je prvi zadatak ženskih proletera.“

Ravnopravnost i oslobođenje žene ne mogu da se posmatraju odvojeno od ravnopravnosti i oslobođenja muškarca. Brojni su primeri žena na vlasti koje su bile brutalnije od mnogih muških vladara. Sloboda čoveka kao čoveka zato je primarni cilj kojem unutar društva treba težiti. Feminizam i maskulinizam kao teza i antiteza zahtevaju teorijsku sintezu.

Protivrečnosti koje donosi kapitalizam stalno se povećavaju. Zašto onda ne postoji odlučan otpor postojećem stanju? Zašto nema revolucionarne svesti? Razlog je sledećem: u cilju svog održanja, sistem uvodi razne modifikacije i potencira efemerne vrednosti kao supstancijalne, pseudovrednostima zamenjuju se istinske vrednosti. Služi se svim sredstvima koja su mu na raspolaganju sa ciljem da deluje na svest ljudi kako bi amortizovao bilo kakvo nezadovoljstvo postojećim stanjem. Narod je pritisnut represijom medija i masovne kulture. Na delu je ideološka manipulacija.

Po Platonovim rečima, preterana sloboda prelazi u preterano ropstvo, a tiranija nastaje iz demokratije: „...ako dođe do tiranide, tiranin će ponići iz toga soja koji zastupa narod, a ne iz nekog drugog.“ U izmenjenim istorijskim uslovima i Hitler je došao na vlast na izborima u sistemu parlamentarne demokratije. I on je propagirao vrednosti nove Evrope i vojno intervenisao u Čehoslovačkoj, pravdajući to humanitranim razlozima. O nedostatku slobode i numeričkkoj demokratiji koja se pretvara u tiraniju većine pisao je i Tokvil, kritikujući američku demokratiju: „Ne poznajem nijednu zemlju u kojoj bi vladala manja nezavisnost duha i manja istinska sloboda diskusije od Amerike.“ Demokratska tiranija funkcioniše, pozivajući se na princip da neka pravila moraju biti nametnuta, a koja su to pravila nije opšteprihvaćena stvar. Umesto toga, postoji zvaničan stav o tome šta je istina. Reakcija na opoziciju zvaničnoj istini u tom smislu, određuje zapadnu demokratiju kao totalitarnu organizaciju, jer iako propoveda toleranciju, praktikuje netoleranciju prema kritičkim napadima koji su delotvorni, odnosno, koji bi mogli dovesti do njenog ukidanja i prevladavanja (antiteze i sinteze). Otuđene demokratske institucije lako će pravno opravdati gušenje silom takve opozicije kada nisu u stanju da se suprotstave racionalnom argumentacijom. Na argumente će odgovoriti upotrebom svoje ekonomske, policijske ili vojne moći i u ime tolerancije zahtevati netoleranciju i stavljanje van zakona svih onih koji ne tolerišu zvaničnu istinu.

Međunarodni odnosi opterećeni su i danas velikim krizama. Snage globalizma usmerene su protiv legitimnih težnji naroda i država za slobodom, nezavisnošću i ravnopravnim međudržavnim odnosima. Suprotstavljati se tome, zalagati se za uspostavljanje međunarodnih odnosa koji bi podrazumevali uklanjanje svakog oblika kolonijalizma, a naročito tzv. humanitarnog intervencionizma i izgradnju ekonomskog poretka koji bi bio zasnovan na uzajamnom poštovanju interesa od fundamentalnog je značaja. Ujedinjene nacije treba da budu mesto gde će se zaista rešavati međunarodni sporovi u cilju očuvanja mira i bezbednosti u svetu, ili ne treba ni da postoje. Načelo samostalnosti unutrašnjeg razvoja, ravnopravnosti i uzajamnog uvažavanja podrazumeva slobodne integracije među državama. Današnji Evropski savez (ili unija) kojim dominira Nemačka, ima alternativu u evroazijskom savezu ili u nekom obliku neutralnosti.

Pozivajući se na toleranciju i ljudska prava i slobode, autoritarne zapadne zemlje zapravo proklamuju i sprovode represiju, a prosvetni sistem stavljaju u službu opravdanja takve prakse. Izrazit primer predstavlja Crna Gora, gde nastavnici pohađaju seminare čiji je cilj promena odnosa prema NATO agresiji iz 1999. godine. Tolerantia postaje patientia. Biti tolerantan u demokratskoj interpretaciji tog pojma znači biti pacijent. Tolerancija u praksi postaje pacijencija, zato što se u odnosu na ustanovljenu vladajuću političku paradigmu zahteva njeno prisilno prihvatanje. Kada se određena država (ili pojedinac unutar neke države) proglasi obolelom, ona postaje pacijent, doktor-država ili konzilijum prepisuje terapiju, dobija se recept i naravno – račun. Ukoliko pacijent odbije terapiju, odnosno ne prizna da je oboleo, dobija terapiju prisilno, ali jaču dozu i veći račun.

Veoma važnu ulogu u svetskom kapitalističkom poretku imaju banke. Od običnih posrednika u plaćanju, banke su danas postale svemoćne monopolske institucije koje kontrolišu čitav finansijski kapital. Preko tekućih računa i raznih finansijskih operacija banke su potpuno upoznate sa stanjem poslova pojedinih kompanija, ali i celih država. U poziciji su da ih kontrolišu, tako što im otežavaju ili olakšavaju kredite. U stanju su da ih potpuno liše kapitala, odnosno da im onemoguće velika ulaganja i investicije i u saradnji sa svojim vladama postavljaju političke uslove. Savremeni kapitalizam višak kapitala ne koristi za podizanje standarda svojih građana, već izvozi kapital u inostranstvo, pre svega u nerazvijene zemlje. Zašto? Prevashodno zbog toga što su u tim zemljama plate male, zemljište i sirovine jeftini, brojne su poreske olakšice, što sve zajedno profitnu stopu čini izuzetno visokom i koja se u njihovim matičnim zemljama ne bi nikada mogla ostvariti. Izvoz kapitala u takvim uslovima ostvarljiv je zato što je, sa jedne strane, u tim zemljama obično na vlasti kompradorska elita, koja je najčešće potkupljena sitnosopstveničkim interesima i tako upletena u svetsku mrežu kapitalizma. Ovo je parazitski, rentijerski kapitalizam koji najveći broj zemalja dovodi u vazalni odnos.

Kako se ispoljava taj vazalni odnos? Umesto slobodne konkurencije na tržištu, postoje velike firme, tesno povezane sa velikim zapadnim bankama i vladama, koje su u povlašćenoj poziciji za dobijanje posla koji je povezan sa odrećenim kreditom. O čemu se radi? Kao uslov za dobijanje kredita obično se traži da se deo kredita iskoristi za kupovanje zapadnih roba i usluga, tako da se najveći deo vraća nazad. Neka istraživanja pokazala su da se na uloženih 100 dolara, 70 vrati nazad, 20 ide na korupciju lokalnih vođa, a tek 10 iskoristi narod. Posao rekonstrukcije mosta Gazela u Beogradu, koji smo pre 40 godina sami izgradili, dobila je zapadna kompanija, a onda angažovala domaću Mostogradnju kao podizvođača, koja je posao odradila na isti način kao što bi ga uradila i da nije bilo zapadne firme. Iz tog razloga u novovazalnim zemljama vlada fascinantno ushićenje i promocija zapadnih vrednosti, odbrana kapitalizma i njegovo ulepšavanje na svaki mogući način. Vazalne vlade unutar svojih feuda ponašaju se upravo onako kako se veliki ponašaju prema njima. U skladu sa biciklističkom psihologijom pognuti su pred svojim vladarima, ali revnosno gaze svoje podanike. Male lokalne poslove dobijaju povlašćene firme bliske vladajućim strukturama. Svojevrsna korupcija u obliku javnih nabavki prisutna je u svim segmentima društva.

Ogroman finansijski kapital koncentrisan je kod malog broja ljudi koji stvaraju čitav sistem velikih, srednjih i malih kapitalista koji zavise od vrha i čiji je jedini cilj stvaranje i rast profita. Takve svoje težnje mogu da ostvare jedino zastupajući kapitalizam, dok se prema radnicima, ali i međusobno, odnose kao neprijatelji u skladu sa hobsovskom devizom da je čovek čoveku vuk. Čak su i mnogi radnici pod uticajem raznih socijaldemokratskih partija na strani kapitalizma, a to znači – protiv sebe. Zaista deluje paradoksalno. Socijaldemokrate nisu socijalisti. Socijaldemokratska partija nemačke podržala je u Rajhstagu ratnu politiku Nemačke 1914. godine, glasajući za finansiranje rata, kao što su i neke levičarske vlade podržale agresiju na Srbiju 1999. godine. Oni se samo deklarativno zalažu za prava radnika, socijalnu pravdu, pravičnu raspodelu, a zapravo su u službi kapitalizma, kao njegove apologete. Razni publicisti, analitičari, politički, ekonomski, vojni itd. prisutni su u javnosti kako bi tobože objektivno komentarisali stanje stvari. Radi se o tome, da oni nastupaju kao prikriveni zastupnici sistema čiji je prevashodni cilj da nametnu drugorazredne teme i tako skrenuli pažnju sa bitnih egzistencijalnih, državotvornih ili nacionalnih pitanja.

Borba protiv politike multinacionalnih kompanija i banaka i socijaldemokratske maske koja nema za cilj da fundamentalno promeni sadašnji ekonomski i politički sistem, predstavlja prazan reformizam u okviru istog, nepravičnog uređenja i ne može da dovede ni do kakvog suštinskog napretka, tj. ne može da ukine prisutnu dihotomiju na  svet siromašnih i svet bogatih, iako prvi čine ogromnu većinu čovečanstva.

Da bi se pružio otpor takvoj manipulaciji, da bi se ostvarila sloboda i srušio kapitalizam neophodna je revolucija svesti, čiji bi cilj bio uvid u to da je novi socijalizam kao pravično društvo moguć.

Novi socijalizam podrazumeva, pre svega, sprovođenje deprivatizacije umesto dalje privatizacije i njeno jasno određenje. Deprivatizacija podrazumeva poništavanje privatizacije u najvećoj mogućoj meri, prevashodno onih preduzeća koja su osnovana posle Drugog svetskog rata, s obzirom na to da je sprovedena nelegalno i nelegitimno i proizvela veliki pad proizvodnje, a milion ljudi ostavila bez posla. Deprivatizacija je legalno ostvariva, jer u privatizaciji koja je sprovedena nisu poštovani pozitivni zakoni i predstavlja analogan postupak restituciji, koju država zakonski podržava. Radnicima je nelegalno oduzeta ogromna imovina.

Veliki sistemi, rudnici, prirodni resursi treba da budu u vlasništvu države. Država treba da kontroliše i banke kako ne bi moglo da dođe do velike koncentracije kapitala u rukama pojedinaca. Takođe, država mora da omogući i pospešuje radničko akcionarstvo gde god je to moguće, a naročito tamo gde je i sama doprinela da uspešne fabrike zbog neuspešne privatizacije propadaju, iako imaju ekonomski potencijal. Radnici koji su vlasnici svojih fabrika imaće interes da fabrika što bolje radi.

Deprivatizacija ne podrazumeva stvaranje državnog monopola i ukidanje privatne svojine i preduzetništva. Sloboda preduzetništva bila bi garantovana zakonom. Novo ekonomsko uređenje podrazumevalo bi ekonomsku utakmicu socijalističkih i kapitalističkih principa unutar jednog sistema pod jednakim tržišnim uslovima. Jednakost u poslovanju između javnih, radničkih i privatnih preduzeća značila bi transparentnost ličnih dohodaka i profita. Javna revizija poslovanja nezavisno od vlasničke strukture bila bi od primarnog značaja. Princip deprivatizacije afirmiše stav da radničko preduzetništvo, odnosno akcionarstvo ima participativan karakter kako u proizvodnji, tako i u raspodeli.

U poljoprivredi deprivatizacija se prevashodno odnosi na velike zemljoposednike koji su putem nepoštene privatizacije postali vlasnici ogromnih poseda. Privatna svojina na selu značila bi zapravo postojanje manjih gazdinstava koje država pomaže i pospešuje tako što bi između ostalog podsticala osnivanje zadruga gde bi seljaci mogli da se snabdeju mehanizacijom, semenom, đubrivom itd. Takođe, u takvim zadrugama mogli bi da se dobiju adekvatni stručni saveti oko produktivnosti i proizvodnje zdrave hrane. Sadašnja vlast dozvoljava da se u Srbiji, iako je nezakonito, uvodi Codex alimentarius čije odredbe predviđaju upotrebu hormona rasta i antibiotika u proizvodnji mesa, genetski modifikovanog semena, zračenje semena i upotrebu nekih veoma štetnih herbicida. Zato je od izuzetne važnosti edukacija i informisanost i poljoprivrednika i građana, kako Codex alimentarius ne bi prošao, a svaka upotreba genetski modifikovanih organizama u proizvodnji hrane tretirana kao krivično delo i podlegala najstrožim sankcijama.

Novi socijalizam predstavlja alternativu postojećoj diktaturi kapitala u uspostavljanju novog ekonomskog uređenja i sistema vrednosti uopšte. Kvalitativna razlika sastoji se, sa jedne strane, u ukidanju sistemskih privilegija i sa druge, u afirmaciji pravne države u kojoj bi vlast bila podložna efektivnom sudu javnosti, kako bi delovala u skladu sa opštim interesom. Ostvarenje tog cilja podrazumeva sledeća načela:

1) Da se utvrdi individualna odgovornost za štetnu privatizaciju, obavi deprivatizacija i uvede radničko akcionarstvo gde je to moguće.

2) Da telo za borbu protiv korupcije ima izvršna ovlašćenja i sredstva da ispituje zakonitost trošenja sredstava u javnim nabavkama, ali i strogo kontrolisanje zakonitosti poslovanja privatnih preduzeća.

3) Da se obezbedi ravnopravnost javne i privatne svojine, spreči monopolizacija i uvede progresivno oporezivanje, a svi podaci o poslovanju preduzeća koje zapošljava više od 100 radnika budu dostupni javnosti kao i kod javnih preduzeća.

4) Da se obezbedi medijski pluralizam tako što će struktura vlasništva u medijima biti neskrivena, a of šor kompanijama uskraćeno pravo vlasništva u medijima i marketinškim agencijama.

5) Da se izbor direktora u javnim preduzećima, zdravstvu i školstvu obavlja uz saglasnost zaposlenih.

6) Da se obezbedi zaštita prava na besplatno obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu.

7) Da se preispita evrounijska politika i počne da sprovodi državotvorna politika.

Antikapitalističku borbu, kao oblast neposrednog praktičnog angažovanja u cilju artikulacije egzistencijalnog nezadovoljstva ljudi, treba voditi, rukovodeći se načelom da cilj ne opravdava sredstva, već da sredstva legitimišu ciljeve, sa idejnim ciljem ostvarenja pravičnog društva.