Mali leksikon velike krize - kako se stiglo do 60.000 milijardi dolara sumnjivih potraživanja

Finansijski derivati (Credit Default Swap – osiguranje za slučaj neizvršenja otplate duga) uzimaju se kada postoje sumnjiva potraživanja koja bi mogla da dovedu do stečaja privredne subjekte koji ih poseduju.

Oprez nalaže osiguranje. Približno je danas u svetu poznat iznos sumnjivih dugova. MMF je to procenio na 1.000 milijardi u 2008. To stanje je surovo revidirano 2010. I sada se već radi o 4.000 milijardi dolara sumnjivih potraživanja.

Bili smo svedoci jedne izvanredne pojave: prodavci osiguranja hartija od vrednosti prodavali su više puta – deset ili dvadeset puta – osiguranje za jedan isti proizvod.

Ona su pokrivena osiguranjima u vidu specifičnih finansijskih derivata: CDS-ova. Međutim, kako se razvijala finansijska kriza postepeno se dolazilo do sve većeg broja tih CDS-ova. Tako da se na kraju otkrilo da njihova vrednost nije 4.000 milijardi već 60.000 milijardi dolara!

Kako je to moguće?

Bili smo svedoci jedne izvanredne pojave: prodavci osiguranja hartija od vrednosti prodavali su više puta – deset ili dvadeset puta – osiguranje za jedan isti proizvod.

To je upravo kao kada biste hteli da pozajmite svoja kola nekom poznaniku pa želite da uzmete osiguranje za slučaj da mu se dogodi neka nezgoda s vašim vozilom.

Dakle, uzimate osiguranje. To je normalno, potrebno je još samo da osiguravajuće društvo poseduje sredstva, to jest, novac, da bi vas isplatilo u slučaju štete. U slučaju finansijskih derivata osiguravajuće društvo taj novac nema! Oni koji osiguravaju ovakvu vrstu operacija ne stavljaju novac na stranu, nemaju izdvojena sredstva namenjena pokrivanju štete. To je već samo po sebi dovoljno ozbiljno da nas natera da se ozbiljno zabrinemo, ali to nije sve! Ima i gorih stvari!

Oni su četiri puta, pet puta, deset puta osigurali isto vozilo tako da, u slučaju nesreće, vi kao osiguranik dobijate desetostruku vrednost vozila. Veoma se jasno nazire izazov špekulacije!

E pa, ono najgore se dogodilo:

Oni koji su deset puta sklopili ugovor o osiguranju jednog te istog potraživanja, dakle deset finansijskih derivata za jedan rizik, učinili su sve kako bi uništili osigurani privredni subjekt! To je kao kada biste imali mogućnost da izazovete nesreću vozača automobila kome ste pozajmili svoje vozilo. Kada se nesreća dogodi, vi naplatite desetostruku premiju osiguranja.

Sasvim je jasno da se nalazimo u nenormalnoj situaciji; u pitanju je zastrašujuća amoralna špekulacija. Toj praksi su pribegle brojne finansijske strukture ali i najveće osiguravajuće društvo Sjedinjenih Američkih Država, kompanija AIG.

Sasvim je jasno da se nalazimo u nenormalnoj situaciji; u pitanju je zastrašujuća amoralna špekulacija. Toj praksi su pribegle brojne finansijske strukture ali i najveće osiguravajuće društvo Sjedinjenih Američkih Država, kompanija AIG.

Jasno je da su prvi špekulanti bili isplaćeni i da su zaradili deset puta, dvadeset puta više od onoga što su uložili! Međutim, oni koji su došli posle toga, oni, naravno, ništa nisu dobili. I to nije sve: sistem se toliko zahuktao, da je povukao za sobom čitavu bujicu stečaja finansijskih kompanija: banaka i osiguravajućih kuća, onih koji su se upustili u to zastrašujuće špekulisanje. Bila je potrebna izuzetno energična intervencija države da bi se prekinula lančana reakcija koja je pretila da raznese čitav američki finansijski sistem. Ni manje ni više, u srcu jednog hipersofisticiranog Volstrita razvijao se piramidalni sistem. Ništa nije moglo da opravda špekulativni uzlet ovog tipa finansijskih proizvoda izuzev obećanja budućih, čisto virtuelnih profita!

Eto zbog čega je brod na koji smo se ukrcali potpuno prepušten struji i vetrovima.

Neophodna je jasna i glasna osuda ove deregulacije koju doživljava finansijska planeta, jer je upravo ta deregulacija povukla celu ekonomsku planetu u krizu bez presedana koja, najkraće rečeno, ugrožava stabilnost same planete.

Reč je o istinskom ekonomskom neredu, besporetku koji je prvenstveno rezultat potpunog intelektualnog brodoloma.

Krajnje je vreme da se konstatuje da je finansijski kapitalizam izgubio kompas i da treba pokušati da se pronađu orijentiri.

Sadašnja ekonomska kriza je direktna posledica deregulacije. Ta deregulacija ima korene u osamdesetim godinama, s dolaskom na vlast Reganove administracije, ali je ponajviše pad Sovjetskog Saveza početkom devedesetih godina obeležio njeno planetarno širenje. Rušenje komunističkog sistema ostavilo je ideološku prazninu u koju se sunovratio ultraliberalizam.

Bio je to kraj jednog sveta. Sasvim je razumno pomisliti da je na kraju jedne epohe potrebno ponovo utvrditi situaciju u kojoj se nalazimo i videti šta to želimo da izgradimo na ruševinama sistema koji je upravo nestao. To treba učiniti makar radi toga da bi se izbeglo pravljenje istih grešaka, pa čak i gorih!

Taj posao nije obavljen. Ne radi se o nostalgiji za svetom pre pada Berlinskog zida, pošto je sovjetski sistem očigledno doživeo neuspeh na ekonomskom nivou. Jednostavno, dirigovana privreda jasno je ispoljila sva svoja ograničenja.

Primer Kine i Indije mnogo govori u tom pogledu. Ove dve zemlje su mogle da se razvijaju upravo zahvaljujući tom oslobađanju od dirigovane, planirane i centralizovane ekonomije, uz podsticanje slobodnog preduzetništva.

Ali, istovremeno su izvedeni i brzopleti zaključci, jer se u vladajućim krugovima, pod uticajem liberalne doktrine, zaključilo da možemo da zakoračimo u logiku tržišta do kraja, bez ikakvog ograničenja, bez zazora i kočnica.

I tako je rasparano sve ono što je uporno i strpljivo izatkano u okviru kapitalizma od kraja Drugog svetskog rata i što je svakako predstavljalo društveni napredak i boljitak za sve zaposlene. Postepeno su dovedena u pitanje dostignuća socijalnog kapitalizma, zapostavljene su sve preokupacije koje su taj sistem humanizovale kao što su socijalno osiguranje, javno zdravstvo, opšte obrazovanje, osiguranje za slučaj nezaposlenosti, minimalne dozvoljene plate i zagarantovane penzije. Smatralo se da, pošto više ne postoji alternativa, nema vise razloga za popuštanje i da postepeno može da se krene u rastakanjesocijalnih tekovina i dostignuća.

Sasvim je razumno pomisliti da je na kraju jedne epohe potrebno ponovo utvrditi situaciju u kojoj se nalazimo i videti šta to želimo da izgradimo na ruševinama sistema koji je upravo nestao.

Sada se dobro vidi da su izvedeni loši zaključci. Na ekonomskom nivou, to izgleda očigledno, uz mondijalizaciju i privrednu krizu koja potresa čitavu planetu.

To se događa i na intelektualnom nivou. Činjenica je da je pad Berlinskog zida označio kraj jedne ideologije. Vredi ponovo naglasiti da nije reč o nostalgiji u odnosu na jedan bipolarni svet u kome su oštro suprotstavljeni marksisti i antimarksisti. Jednostavno, izvučen je zaključak da je doba ideologija završeno i svako se vratio svojim pripadnostima po identitetu (rasnom, klasnom): nacionalnom ili verskom. To znači da smo se našli u svetu koji je lišen šire socijalne solidarnosti, one koja preseca sve društvene grupe ne hajući za razlike među njima. To je svet u kojem se nasilno afirmišu sopstvene pripadnosti. Svet bez tolerancije u kojem je teško živeti.

U pitanju je varljiva pobeda na ekonomskom i na ideološkom nivou, ali takođe varljiva pobeda na nivou međunarodnih odnosa.

To je kraj konfrontacije dva bloka, to je trijumf jedne supersile koja je postala i ultradominantna. U isto vreme, ponašanje te jedne i jedine supersile nije bilo besprekorno, naprotiv. Uostalom, teško je ponašati se korektno kada nemate nikoga da vam se otvoreno suprotstavi. Ipak, mudro je ponašati se odmereno, pogotovu ako je proklamovani cilj sluziti kao primer drugima za ugled.

Hrabrost je suprotstaviti se protivniku pa i drugima, a čojstvo je štititi druge pa i protivnike od sebe.