понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Мали лексикон велике кризе - како се стигло до 60.000 милијарди долара сумњивих потраживања
Савремени свет

Мали лексикон велике кризе - како се стигло до 60.000 милијарди долара сумњивих потраживања

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Радовић   
среда, 27. октобар 2010.

Финансијски деривати (Credit Default Swap – осигурање за случај неизвршења отплате дуга) узимају се када постоје сумњива потраживања која би могла да доведу до стечаја привредне субјекте који их поседују.

Опрез налаже осигурање. Приближно је данас у свету познат износ сумњивих дугова. ММФ је то проценио на 1.000 милијарди у 2008. То стање је сурово ревидирано 2010. И сада се већ ради о 4.000 милијарди долара сумњивих потраживања.

Били смо сведоци једне изванредне појаве: продавци осигурања хартија од вредности продавали су више пута – десет или двадесет пута – осигурање за један исти производ.

Она су покривена осигурањима у виду специфичних финансијских деривата: CDS-ова. Међутим, како се развијала финансијска криза постепено се долазило до све већег броја тих CDS-ова. Тако да се на крају открило да њихова вредност није 4.000 милијарди већ 60.000 милијарди долара!

Како је то могуће?

Били смо сведоци једне изванредне појаве: продавци осигурања хартија од вредности продавали су више пута – десет или двадесет пута – осигурање за један исти производ.

То је управо као када бисте хтели да позајмите своја кола неком познанику па желите да узмете осигурање за случај да му се догоди нека незгода с вашим возилом.

Дакле, узимате осигурање. То је нормално, потребно је још само да осигуравајуће друштво поседује средства, то јест, новац, да би вас исплатило у случају штете. У случају финансијских деривата осигуравајуће друштво тај новац нема! Они који осигуравају овакву врсту операција не стављају новац на страну, немају издвојена средства намењена покривању штете. То је већ само по себи довољно озбиљно да нас натера да се озбиљно забринемо, али то није све! Има и горих ствари!

Они су четири пута, пет пута, десет пута осигурали исто возило тако да, у случају несреће, ви као осигураник добијате десетоструку вредност возила. Веома се јасно назире изазов шпекулације!

Е па, оно најгоре се догодило:

Они који су десет пута склопили уговор о осигурању једног те истог потраживања, дакле десет финансијских деривата за један ризик, учинили су све како би уништили осигурани привредни субјект! То је као када бисте имали могућност да изазовете несрећу возача аутомобила коме сте позајмили своје возило. Када се несрећа догоди, ви наплатите десетоструку премију осигурања.

Сасвим је јасно да се налазимо у ненормалној ситуацији; у питању је застрашујућа аморална шпекулација. Тој пракси су прибегле бројне финансијске структуре али и највеће осигуравајуће друштво Сједињених Америчких Држава, компанија АИГ.

Сасвим је јасно да се налазимо у ненормалној ситуацији; у питању је застрашујућа аморална шпекулација. Тој пракси су прибегле бројне финансијске структуре али и највеће осигуравајуће друштво Сједињених Америчких Држава, компанија АИГ.

Јасно је да су први шпекуланти били исплаћени и да су зарадили десет пута, двадесет пута више од онога што су уложили! Међутим, они који су дошли после тога, они, наравно, ништа нису добили. И то није све: систем се толико захуктао, да је повукао за собом читаву бујицу стечаја финансијских компанија: банака и осигуравајућих кућа, оних који су се упустили у то застрашујуће шпекулисање. Била је потребна изузетно енергична интервенција државе да би се прекинула ланчана реакција која је претила да разнесе читав амерички финансијски систем. Ни мање ни више, у срцу једног хиперсофистицираног Волстрита развијао се пирамидални систем. Ништа није могло да оправда шпекулативни узлет овог типа финансијских производа изузев обећања будућих, чисто виртуелних профита!

Ето због чега је брод на који смо се укрцали потпуно препуштен струји и ветровима.

Неопходна је јасна и гласна осуда ове дерегулације коју доживљава финансијска планета, јер је управо та дерегулација повукла целу економску планету у кризу без преседана која, најкраће речено, угрожава стабилност саме планете.

Реч је о истинском економском нереду, беспоретку који је првенствено резултат потпуног интелектуалног бродолома.

Крајње је време да се констатује да је финансијски капитализам изгубио компас и да треба покушати да се пронађу оријентири.

Садашња економска криза је директна последица дерегулације. Та дерегулација има корене у осамдесетим годинама, с доласком на власт Реганове администрације, али је понајвише пад Совјетског Савеза почетком деведесетих година обележио њено планетарно ширење. Рушење комунистичког система оставило је идеолошку празнину у коју се суновратио ултралиберализам.

Био је то крај једног света. Сасвим је разумно помислити да је на крају једне епохе потребно поново утврдити ситуацију у којој се налазимо и видети шта то желимо да изградимо на рушевинама система који је управо нестао. То треба учинити макар ради тога да би се избегло прављење истих грешака, па чак и горих!

Тај посао није обављен. Не ради се о носталгији за светом пре пада Берлинског зида, пошто је совјетски систем очигледно доживео неуспех на економском нивоу. Једноставно, диригована привреда јасно је испољила сва своја ограничења.

Пример Кине и Индије много говори у том погледу. Ове две земље су могле да се развијају управо захваљујући том ослобађању од дириговане, планиране и централизоване економије, уз подстицање слободног предузетништва.

Али, истовремено су изведени и брзоплети закључци, јер се у владајућим круговима, под утицајем либералне доктрине, закључило да можемо да закорачимо у логику тржишта до краја, без икаквог ограничења, без зазора и кочница.

И тако је распарано све оно што је упорно и стрпљиво изаткано у оквиру капитализма од краја Другог светског рата и што је свакако представљало друштвени напредак и бољитак за све запослене. Постепено су доведена у питање достигнућа социјалног капитализма, запостављене су све преокупације које су тај систем хуманизовале као што су социјално осигурање, јавно здравство, опште образовање, осигурање за случај незапослености, минималне дозвољене плате и загарантоване пензије. Сматрало се да, пошто више не постоји алтернатива, нема висе разлога за попуштање и да постепено може да се крене у растакањесоцијалних тековина и достигнућа.

Сасвим је разумно помислити да је на крају једне епохе потребно поново утврдити ситуацију у којој се налазимо и видети шта то желимо да изградимо на рушевинама система који је управо нестао.

Сада се добро види да су изведени лоши закључци. На економском нивоу, то изгледа очигледно, уз мондијализацију и привредну кризу која потреса читаву планету.

То се догађа и на интелектуалном нивоу. Чињеница је да је пад Берлинског зида означио крај једне идеологије. Вреди поново нагласити да није реч о носталгији у односу на један биполарни свет у коме су оштро супротстављени марксисти и антимарксисти. Једноставно, извучен је закључак да је доба идеологија завршено и свако се вратио својим припадностима по идентитету (расном, класном): националном или верском. То значи да смо се нашли у свету који је лишен шире социјалне солидарности, оне која пресеца све друштвене групе не хајући за разлике међу њима. То је свет у којем се насилно афирмишу сопствене припадности. Свет без толеранције у којем је тешко живети.

У питању је варљива победа на економском и на идеолошком нивоу, али такође варљива победа на нивоу међународних односа.

То је крај конфронтације два блока, то је тријумф једне суперсиле која је постала и ултрадоминантна. У исто време, понашање те једне и једине суперсиле није било беспрекорно, напротив. Уосталом, тешко је понашати се коректно када немате никога да вам се отворено супротстави. Ипак, мудро је понашати се одмерено, поготову ако је прокламовани циљ слузити као пример другима за углед.

Храброст је супротставити се противнику па и другима, а чојство је штитити друге па и противнике од себе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер