Maj '68 viđen iz Francuske

Kao svako dete, radovala sam se maju, mesecu sa najviše boja i životnih nagona. Sve velike svetske revolucije, čini se, dogodile su se u maju, ili su bar pripremane u njegovom naručju, jer je Eros tada toliko jak da potiskuje svaki strah, čak i od smrti.

Naša kuća u tadašnjem Bulevaru revolucije, a danas ponovo Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu bila je prepuna bradatih ljudi, dima i konspiracije koja je otežavala vazduh. Osećao se fanatični zanos. Danas mi kroz svest prolaze likovi toga vremena: zaboravljeni Vlada Mijanović, naočit Hercegovac zvani Vlada Revolucija, koga je policija stalno pretresala, ulazi u kuću pun revolucionarnih tajni. Starija sestra, okružena prijateljima sa fakulteta, sprema se da u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja održi govor. Desanka Maksimović i majka dogovaraju se kako da pođu pred studente i čitaju im, zabrinute zbog izdatog naređenja da se, ako zatreba, u studente i puca jer su prevršili svaku meru. Zora Minderović odlazi u zatvor da bi bila sa sinom. Profesori filozofije su izbačeni s fakulteta. Najzad, dete, koje sam bila, preklinjem sestru da me vodi sa sobom jer hoću da budem sa “velikima”...

“O jagodama i krvi”

Mnogo je vode pod mostovima proteklo od te davne 1968. godine koja je pobunila čitav svet. Nema čoveka koga toga maja nisu sluđivali hormoni pomešani sa željom da se svet na brzinu promeni. Iako sve velike ideje i akcije počnu kao revolucije, a završe kao dogme, studenti svih zemalja učinili su nešto što je danas gotovo nemoguće: izašli su svi, u svim zemljama, u istom trenutku na ulice.

Počelo je u Francuskoj. U zemlji Klovisa, Kapeta i antipapizma, Luja 14., Jovanke Orleanke, Komune, Revolucije, terora, giljotiniranog Luja 16., kontrarevolucije, Fronde... i najzad, maja ‘68. Prvo se zatresao Latinski kvart na levoj obali Sene, a zatim su se sve nepopločane kaldrme sveta pretvorile u hipodrom kamenica namenjenih snagama reda. Bilo je svega. I kačketa Če Gevare i mistike bolivijskih šuma, i levog koraka Majakovskog, i pucnja sa Aurore, i naivnog studentskog romantizma, i radničke bune, i sirotinje koja se uspravila, i iskrene vere u pravdu i pravedniji svet, i razmažene dece bogatih tehnokrata koji su želeli da izgledaju kao “ugroženi”, cepajući i habajući namerno svoja skupa odela, i iskrene solidarnosti, i “kavijar levice”, i desničara simpatizera, i francuskih monarhista koji su saosećajno gledali mladu bunu, i beskrajno mnogo naivnosti.

Znamo kako se završilo i kakva su sećanja talasi pubertetskih dahtanja u svetu izdubili. Učvrstili su mladost u svim zemljama sveta, dali joj iluziju da se bori za istu stvar, s onu stranu blokovskih žica. Ali ono što ne znamo to je bio početak i uzrok. Ne znamo misteriju zrelog i mnogo manje liričnog doba koje sumnja i traži dokaze, krijući lice svih kontrarevolucija.

Počelo je sve samo godinu dana ranije u Montrealu

Evo šta je mome suprugu, Francuzu, iz prve ruke ispričao dobar prijatelj, pokojni Filip Rosijon, učesnik, organizator, najbliži svedok i konspirator toga vremena, pripadnik francuske grupe paralelne diplomatije Patrie et Progres (Otadžbina i razvoj):

Predsednik Šarl de Gol dolazi u posetu ugnjetenom akadijskom narodu (francuskog i seljačkog porekla) u Kvebeku, kome federalne vlasti uporno guše slobodu govora i pisma, deset puta suptilnije nego danas u Republici Srpskoj. Ali ljudima je sve teže. U Kvebek stiže veliki francuski vođa otpora iz Drugog svetskog rata, i pre federalnih vlasti on viđa prvo francusku dijasporu. De Gol namerno u limuzini prolazi “avenijom kralja”, gde ga narod oduševljeno dočekuje i spontano kliče: “Živeo kralj!” Znao je taj narod da Kapeta u Francuskoj odavno nema, znali su da je De Gol republikanac, ali on je prosto bio toliko veliki da je to bilo arhetipsko klicanje veličini. General otpozdravlja mašući i stojeći u svom otvorenom automobilu, zastaje i drži govore, diže u svom maniru vertikalno obe ruke, ne skidajući jednostavnu vojničku uniformu. Francuski (akadijski narod) je u transu. De Golova poseta je trijumf.

Francuska vojna služba postavlja mikrofon

A onda dolazi ono najvažnije. Francuska zvanična diplomatija predvidela je da se general u Montrealu obrati političarima i predstavnicima vlasti u jednom krugu delegiranih koji ga čekaju u sali gradske opštine, a da kasnije održi konferenciju za štampu. Masa naroda kliče oko zdanja gde se sve ovo odvija, i ne znajući da će u tom trenutku odigrati istorijsku ulogu. Tada na snagu stupaju francuske službe u sadejstvu sa samim generalom, dok zvanična diplomatija ne zna šta se događa. I francuski ambasador u Kanadi kasnije će se naći u čudu. Francuski ZDEK (SDECE, Service de Documentation Exterieure et de Contre / Espionage) počinje svoje dejstvo. Miteran će kasnije ovu službu, kojoj je očigledno, kao francuski patriota i diplomata, pripadao i Filip Rosijon, pretvoriti u čuvenu, do danas postojeću vojnu službu (DGSE).

Mikrofon preko koga je general De Gol trebalo da se po želji federalnih vlasti obrati samo političarima služba na brzinu demontira i postavlja sa druge strane, na prozor gde čeka masa francuskog naroda iz Kvebeka. Generalu diskretno prilaze i pokazuju mu gde će održati govor. Neće se obraćati kanadskim političarima, obratiće se direktno francuskom narodu. Sve se odvija munjevitom brzinom. De Gol je u sadejstvu sa službom, ali ni on tačno ne zna šta su pripremili. Zna jedino da je za dobro francuskog naroda. Okreće se, polazi za njima, istorija je ireverzibilna. A onda na prozoru, pod ovacijama mase Francuza, drži svoj čuveni govor, koji niko nije očekivao. Bila je to za ono vreme u anglosaksonskom okruženju prava revolucija. Narod ga vodi u govoru i on ga, u stvari, samo sledi. To će i priznati kada su mu kanadske federalne vlasti zamerile što je “separatistički” viknuo: “Živeo slobodni Kvebek!” De Gol će u svom šaljivom i lucidnom tonu kasnije reći: “Ja sam viknuo: Živeo Kvebek! Zatim sam viknuo: Živela sloboda! Ali narod, moj narod je hteo još i još... I prirodno je bilo da kao treće viknem spoj: Živeo slobodni Kvebek!” Frenetična masa francuskog nezadovoljnog naroda nosila je generala takoreći na rukama. Govor je kao nikada pre potresao diplomatske odnose između anglosaksonskih vlasti i francuskog državnika, koji im je i dotle bio glavni trn u oku , pogotovo posle 1966, kada je Francusku hrabro povukao iz NATO pakta. Čuvena De Golova rečenica “Amerikanci kontrolišu NATO i čitav svet, ali ko kontroliše njih?” biće dobro upamćena.

De Gol se drži junački sve do povratka u Francusku. Šali se sa novinarima i na sve provokacije odgovara kroz dosetke. Ali od toga dana sve se menja. Anglosaksonska štampa počinje strašnu kampanju protiv njega, u čemu ne zaostaju ni njeni zastupnici u Francuskoj. De Gol je proglašen senilnim i starim, ismevan je, dolazi naredba da se on ruši.

Anglosaksonski instruktori budućih “otporaša”

I tako počinje. Posle čuvenog govora u Kvebeku 1967. godine stara tehnologija novih “otporaša”, vođena iz američkih centara moći, dobiće zadatak da sruši legendarnog De Gola. Kako? Metode su stare i davno oprobane. Pobuniće nezadovoljne “mlade levičare”, iskoristiće njihov zanos, nezadovoljne radnike, njihovu naivnu veru i čistotu, ali pre svega njihove godine. Iniciraće demonstracije, koje će se zatim širiti kao vulkan. Napraviće haos u Francuskoj, paralisati sve i igrati na kartu davnog demokratskog generalovog obećanja da će se sam povući kada ga narod više ne bude hteo. De Gola su rušili oni koji su znali da je čovek od reči.

Buka istorije i zelenog maja došla je i prošla

Mladi ljudi gotovo svih zemalja, u revolucionarnom zanosu i cinizmu režisera, nakon bune ostali su vešto prevareni. Kako u svetu, tako i kod nas. Vlada Mijanović, čuveni Vlada Revolucija, vratio se ovih dana u ranjenu Srbiju iz Amerike, koja ga je te 1968. veličala. U De Golovoj Francuskoj on bi možda imao počasti ili nacionalnu penziju, a iz neoliberalne Amerike došao je u poznim godinama bez posla, bez penzije, bez zelene karte, i bez socijalnog osiguranja.

Postrevolucionarne žrtve Jana Palaha više nema. CIA je u Pragu odmah osnovala tzv. Radio slobodna Evropa. Na tom radiju je verovatno bilo slobodnih ljudi, ali osnivač nije bio među njima. Veliki general je u Parizu svečano održao reč i povukao se, ostavši tako zauvek u sećanju Francuza kao čovek od obećanja. Njegove vidovite, hrabre i šaljive reči, koje više niko posle njega nije smeo da izgovori, danas sa setom čuju Francuzi: “ Ne mislite valjda da ću u svojoj sedamdesetoj godini počinjati karijeru diktatora ?”

Mnogo toga se desilo u maju. I Jovanka Orleanka je osuđena u maju. De Gol je razumeo taj zeleni maj jer je shvatao da će jednoga dana čitava Francuska ponovo razumeti čitavu istoriju. I nije se prevario.

Seta i pokajanje

Ove daleke 2008. godine francuska televizija pokazala je neke od vodećih, već izboranih “šezdesetosmaša”. Ne one koji su se za tren istorijskog oportunizma od trockista do maoista prevrnuli u okorele makrokapitalističke neoliberale i zaposlili u naftnim američkim kompanijama, i koji danas opravdavaju sve američke vojno-industrijske ratove, već one koji su imali veru i ideje. Pitala ih je šta danas misle o zelenom maju. “Sve je bilo naivno i romantično, ali otišao je pogrešan čovek”, odgovorili su . “Rušili smo pogrešnog čoveka, jedinog čoveka koji nas je izveo iz haosa i korupcije Četvrte Republike”... “Želeli smo pravdu, ali nismo shvatali da je upravo general, svojim odnosom prema Americi i njenim ratovima, bio pravi preteča današnjeg antiglobalizma”... “Tek danas, kada nas Sarkozi vraća u NATO pakt, vidimo veličinu generala De Gola”... “Šteta je što dekolonizacija nije učinjena onako kako je on savetovao”... “U poređenju sa onim što danas čini američka vojska, mi smo bili samo mala deca koja nisu razumevala suštinu svetskog cinizma” ... I tako redom, priznanja i seta. Pariz je i danas grad u kome se sve može reći.

Istorija je ipak bila ironične sudbine. Šezdesetosmaša Anri Levija, Gluksmana, Bruknera, Kona Bendita i sličnih svi antiglobalisti sveta odriču se kao proatlantskih ljudi i apologeta velikih “preventivnih“, ekonomskih ratova. Nasuprot njima, general Šarl De Gol ostao je u pamćenju Francuza, koji ga i danas stavljaju na prvo mesto, pa tek zatim Fransoa Miterana.

Kao i svi vidoviti ljudi, kako je sam voleo da kaže “ljudi velikih oluja, a ne slabih potoka”, pisac Oštrice mača (što bi svi srpski političari trebalo da pročitaju), De Gol se ni u čemu nije prevario. Rekao je da će se Rusija oporaviti i izaći iz “sovjetizma”, jer je verovao da Evrope bez nje ne može biti. Da će Kina preuzeti jednu od najvažnijih uloga. Predvideo je nabujale ratove SAD i nužnu borbu protiv njih. Jedino nije bio predvideo da će srpski narod, za koji je govorio da na Trijumfalnoj kapiji mora da predvodi antifašiste i iz Prvog i iz Drugog svetskog rata, biti bombardovan. Osetio je i da će doći vreme kada klasičan formalni sukob “levo-desno” više neće biti toliko značajan, jer će ka slobodnim ljudima i antiglobalistima poći i jedni i drugi. Njemu zato nije ni smetalo da kriptokomunistu Malroa uzme u svoju vladu. Tzv. socijalni degolizam bila je vodeća doktrina šezdesetih godina u Francuskoj. Najveću banku koju je De Gol nacionalizovao Miteran će kasnije privatizovati. ..

Najzad, znao je i shvatio general zeleni maj 1968.

Zato ovoj ličnosti zbog koje se sve to i dogodilo (“ Nisam ovde da inaugurišem hrizanteme, nego da stvaram istoriju”, govorio je De Gol), u hronologiji i svedočanstvima koja su od tada napisana, u maju 2008. godine, greške i sudbinu istorije treba pošteno priznati.

A nas, koji smo tolike godine proveli u Parizu, u Latinskom kvartu, samo neka kamenica slučajno ispala iz zabetoniranog, popločanog trotoara današnjeg slepljenog konformizma, podseti na mladog čoveka koji ispadne iz celine istorijskog hoda da bi se u njega zatim neumitno vratio. “Na sudbinu nailazimo onim putevima koje smo užurbano izabrali da bismo joj utekli”, napisao je Lafonten.