Lokalni izbori u Ukrajini - na putu stabilizacije

Nakon velike i kompletne promene na vrhu političke vlasti u Ukrajini početkom 2010, lokalni izbori od 31. oktobra su predstavljali prvi i veliki izborni izazov za sve političke stranke i organizacije u zemlji.[1] Političke stranke, grupe građana, koalicije, čak i pojedinci, izašli su na izbore za oblasne i gradske parlamente, kao i za mesta gradonačelnika naselja sa statusom grada. Izbori nisu održani samo u gradovima Kijevu i Ternopolju, budući da su tamo nedavno konstituisane nove gradske vlasti, ali su izbori održani u obe ove oblasti (ne računajući ova dva grada).

U odnosu na ranije izbore došlo je do izvesnih promena u nastupu pojedinih koalicija i stranaka. Tako je Blok Julije Timošenko (BJT) koji je u nizu poslednjih parlamentarnih izbora, uključujući i nastup Timošenkove na ovogodišnjim predsedničkim izborima zauzimao po broju osvojenih glasova redovno drugo mesto iza Partije regiona, ovaj put nastupio u sasvim drugom sastavu i sa novim imenom. Deo subjekata koalicije koju je činio BJT je nastupio sada samostalno ili u drugom koalicionom sastavu, dok su se sa druge priključile tek neke druge manje stranke i organizacije. Koalicija je dobila naziv Batkovščina i njen lider je ostala Julija Timošenko. Prvi put na izborima su nastupile novoformirane političke stranke već istaknutih političara. To je Silna Ukrajina, Sergeja Tigipka, i Front promena Arsena Jacenjuka koji su na proteklim predsedničkim izborima osvojili treće i četvrto mesto. Istaknuti ukrajiniski bokser i biznismen Kličko je nastupio na ovim izborima sa svojom strankom Udar, istina sa daleko manjim mogućnostima od stranaka Tigipka i Jacenjuka. Dok je Tigipko po programu i uticaju pre svega u samom političkom centru, sa možda tek nešto većim uticajem na istoku u odnosu na zapadni deo zemlje, Jacenjuk je karakterističan predstavnik zapadnoukrajinskog koncepta. Kličko je najveći uticaj ostvario upravo u centralnim oblastima, pre svega u Kijevu i drugim pridnjeparskim oblastima. Naša Ukrajina bivšeg predsednika Juščenka nastupila je samostalno, baš kao i njen bivši koalicioni partner Narodna samoodbrana. Najveći favorit na izborima, čak više nego što je to bila i u protekloj deceniji, je vladajuća Partija regiona. „Regioni“ su pre nekoliko meseci učlanili i svog milionitog člana, bitno ojačali stranačku infrastrukturu i na zapadu zemlje, i izvesno pojačali uticaj u medijima. Sa druge strane, kijevski mediji su i dalje pretežno ostali opozicioni i kritični prema aktuelnoj vlasti i samoj Partiji regiona.[2]

Na lokalne izbore je izašlo nešto preko 50 % upisanih birača, što je nešto manja izlaznost od očekivane, ali u granicama proseka za ovaj nivo parlamentarne demokratije u Ukrajini.

Na lokalne izbore je izašlo nešto preko 50 % upisanih birača, što je nešto manja izlaznost od očekivane, ali u granicama proseka za ovaj nivo parlamentarne demokratije u Ukrajini. Za razliku od prethodnih izbora sada je nešto veća izalaznost bila upravo u istočnom delu zemlje. Sam tok izbora je prošao u relativno fer i korektnoj atmosferi, bez zapaženih incidnata i nemira. U nekoliko slučajeva, kao što su izbori za gradonačelnika Harkova i u manjoj meri na izborima u Odesi, izjednačenost između kandidata je bila tolika, da se konačni pobednik određivao delovima procenta. U Harkovu kandidat za gradonačelnika Genadij Kernes iz Partije regiona tek za pola procenta je pretekao svog najbližeg oponenta iz Batkovščine. Međutim kao i u slučaju Odese predstavnici koalicije Batkovščina su dali primedbe na regularnost izbora u tim oblastima. Izvesne primdbe su imali i predstavnici komunističke partije na izbore u Krimu gde je Partija regiona ubedljivo trijumfovala i može samostalno da formira vlast, a komunisti ističu izvesne propuste.[3] Postoje izvesne primedbe Batkovščine i na izbore u Lugansku, gde je Partija regiona tradicionalno bez premca i osvaja i preko 90 % podrške birača, što je ostvareno i sada.[4]

Rezultati ovogodišnjih lokalnih izbora se ne mogu podvesti kao senzacionalni i neočekivani, mada su u pojedinim oblastima bili van očekivanja. Najveći pobednik izbora je svakako Partija regiona koja je na taj način kompletirala 2010. kalendarsku godinu, kao sezonu svog najvećeg uspeha. Posle pobede Janukoviča početkom godine u trci za predsednika republike, te potonjeg formiranja nove koalicione vlade na čelu sa Partijom regiona i njenim visokim funkcionerom Nikolom Azarovim kao novim premijerom, „regioni“ su i na lokalnim i municipalnim izborima ostvarili novi uspeh. Partija regiona je od 25 administrativnih oblasti Ukrajine u čak 18 osvojila prvo mesto, od čega u 12 ima samostalnu apsolutnu većinu, dakle može samostalno da vrši oblasnu upravu. Geografski posmatrano, „regioni“ su ponovili dosadašnju dominaciju u devet administrativnih oblasti jugoistočne Ukrajine. Tako je u Luganskoj oblasti dobijeno 85 % mesta u oblasnom parlamentu, u Zaporožju 74 %, na Krimu 80 %, u Donjecku 92 %. Apsolutnu vlast Partija regiona je ostvarila i u drugim administrativnim oblastima jugoistočne Ukrajine, kao što su Dnjepropetrovska, Harkovska, Hersonska, Nikolajevska, Odeska oblasti i oblasni grad Sevastopolj (grad sa posebnim administrativnim statusom, koju još ima u Ukrajini samo prestonica Kijev). Na ovom području „regioni“ su ostvarivali prednost i na ranijim parlamentarnim i predsedničkim izborima, ali sada je osvojena apsolutna ili relativna većina i u oblastima centralnog dela zemlje, kao i u tri administrativne oblasti severoistoka, gde su ranije prednost imale druge političke stranke. Apsolutnu premoć Partija regiona ostvarila je u Sumskoj, Kirovogradskoj i Čerkaskoj administrativnoj oblasti, dok je ponajveći uspeh ostvaren trijumfom u Kijevskoj oblasti, što joj do sada nikada nije pošlo za rukom. Relativnu većinu, odnosno pojedinačno posmatrano najviše mandata i mogućnost formiranja koalicione vlasti Partija regiona je ostvarila u još pet administrativnih oblasti i to – Žitomirskoj, Poltavskoj, Černigovskoj, Vinickoj i Černovickoj oblasti. Čak i u zapadnim oblastima Partija regiona je ostvarila do sada još neostvarene rezultate. U tri oblasti koje čine Galiciju – Lavovskoj, Ternopoljskoj i Ivano-Frankovskoj, ostvarena su treća mesta, istina sa bitno manje dobijenih glasova od tu vodeće partije Slobode. U Zakarpatskoj oblasti osvojeno je drugo mesto iza regionalnog saveza Jedinog centra.[5] Kada su u pitanju mesta gradonačelnika tu je Partija regiona ostvaila uspeh u 115 slučajeva od oko 175 naselja sa statusom grada, ali i u samo 11 od 25 oblasnih centara. U kijevskim medijima preovladava kritika, uz konstataciju da je Partija regiona kao celina vodeća politička stranka, sada praktično u najvećem delu zemlje, ali da su njeni kandidati za mesta gradonačelnika dobili u lokalnim sredinama nešto slabije rezultate u odnosu na opoziciju, delom i zbog toga što u takvim slučajevima se stavlja u prvi plan lični kvalitet kandidata u svojoj sredini. Sa druge strane uočljiv je napor ove stranke da se stranačka infrastruktura i njeno vođstvo što bolje razvije i u zapadnim regijama Ukrajine. Ekonomska situacija u zemlji se i pored izvesnog poboljšanja u protekklih osam meseci od promene vlasti i dalje nije bitnije promenila, što daje vetar u leđa opoziciji. Imajući sve to u vidu „regioni“ mogu biti prezadovoljni svojim rezultatom na lokalnim i municipalnim izborima, kao ponajboljim do sada, uz sve nedostatke koji su u njihovim redovima uočeni.[6]

Batkovščina koju predvodi Julija Timošenko je zabeležila slabije rezultate nego BJT poslednjih godina, a nešto bolji rezultati su postignuti u nadmetanju za gradonačelnike.

Batkovščina koju predvodi Julija Timošenko je zabeležila slabije rezultate nego BJT poslednjih godina, a nešto bolji rezultati su postignuti u nadmetanju za gradonačelnike. Naša Ukrajina je postigla katastrofalno slabe rezultate što je novi izborni udarac za partiju bivšeg predsednika Viktora Juščenka. Stranke Tigipka i Jacenjuka – Silna Ukrajina i Front promena ostvarili su u svom debiju solidan rezultat, ali ipak izvesno slabiji nego što su njihovi lideri to postigli ove godine kao predsednički kandidati, kada su osvojili treće i četvrto mesto. Tigipko je postigao očekivano najbolje rezultate u centralnom delu zemlje i tek nešto bolje na istoku nego u zapadnim oblastima[7]. Jacenjukova stranka je prema očekivanju postigla dobar rezultat u zapadnim oblastima. Međutim u tri oblasti koje čine Galiciju – Lavovskoj, Ternopoljskoj i Ivano-Frankovskoj trijumfovala je nacionalistička partija Slobode, čiji je lider Oleg Tjaginbuk na ovogodišnjim predsedničkim izborima dobio znatno manje glasova. Istina, partija Sloboda van Galicije nije imala znatnijeg uspeha sem u manjoj meri u drugim oblasima zapadne Ukrajine, ali je i ovo za nju veliki uspeh. Komunistička partija je i ovaj put postigla solidan rezultat, najviše tradicionalno u istočnim oblastima zemlje.[8] Manje političke stranke kao što su Morozovi socijalisti i Litvinova koalicija postigli su skroman bilans na ovim izborima, međutim ne toliko loš da bi se mogao nazvati porazom.

Najzad, ovo je bila velika proba za parlamentarne izbore, za koje se predpostavlja da će biti održani za oko godinu dana. Nakon rešenja ustavnog suda politički sistem u Ukrajini ponovo ima naglašenu ulogu predsednika države, ali parlament (Vrhovna rada), vlada i premijer i dalje imaju značajnu ulogu. Otuda nakon rezultata lokalnih izbora većina analitičara u Ukrajini smatra da je Partija regiona veliki favorit da već na sledećim parlamentarnim izborima osvoji toliko mandata da bez problema samostalno ili eventualno sa svojim najbližim partnerom (partijom komunista ili kako je nazivaju Kompartija na čijem je čelu praktično od osnivanja Pjotr Simonenko) formira većinu u Vrhovnoj radi. Kako sadašnju vlast čini trijumvirat gde je osovina Partija regiona uz učešće u vladi i komunista i Bloka Litvina, što ukupno čini tek nešto iznad minimuma potrebnog za većinu, predpostavka je da bi novi parlamentarni izbori „regionima“ dali lagodniju mogućnost vladanja. U slučaju šire koalicije, recimo da u vlast uđe i novoformirana stranka Silna Ukrajina čiji je lider Tigipko u postojećoj vlasti vicepremijer, vlast bi možda mogla doći i do dvotrećinske većine dovoljne za promenu nekih ustavnih rešenja. Opozicione stranke se takođe prestrojavaju u tom pravcu. Pažnju izaziva nagoveštaj lidera Narodne samoodbrane Lucenka, čija je stranka na poslednjim parlamentarnim izborima septembra 2007. imala predizbornu koaliciju sa Našom Ukrajinom, da namerava da NS priključi koaliciji Batkovščina.[9] Imajući u vidu stavove Narodne samoodbrane to bi bio izvestan zaokret u desno Batkovščine, ali je jasno da Timošenkova pokušava da ojača svoj blok na sledećim parlamentarnim izborima.

Određeni problemi za vlast ostaju, najviše u domenu očekivanja bitnog ekonomskog preokreta koji bi osetili svi slojevi stanovništva

Međutim, određeni problemi za vlast ostaju, najviše u domenu očekivanja bitnog ekonomskog preokreta koji bi osetili svi slojevi stanovništva. To je i najveći izazov za predsednika Janukoviča i kompletnu vlast u Ukrajini danas. Ukupno uzev uočljiv napredak u političkom nadmetanju, komunikaciji među stranačkim oponentima primetan je tokom ove godine u Ukrajini, računajući i predsedničke izbore. Ocene stranog faktora i javnog mnjenja o izborima u Ukrajini su iako od slučaja do slučaja različite, ipak pretežno afirmativne uz manje ili više isticanje izvesnih propusta, gde su najuočljiviji bili pritužbe opozicije na izborni proces u nekoliko administrativnih oblasti.[10] Predstavnici EU i OEBS nemaju u celini primedbe na regularnost izbornog procesa iako naglašavaju izvesne propuste. Rusija i javno mnjenje ZND u tom pravcu zauzimaju pretežno afirmativan stav. SAD su ipak u svojim zapažanjima dali i kritičan stav, pošavši od toga „da su ovi izbori u odnosu na predsedničke koji su održani početkom ove godine imali nešto manji prefiks uspešnosti“.[11] Sam predsednik Janukovič je u svom izlaganju ukazao i na izvesne propuste u ovim izborima gde bi u budućnosti bilo možda poželjno radi njihove veće uspešnosti izvršiti neke zakonske izmene.