Либија на ивици суноврата

(Форин аферс, 28. 7. 2014)

Триполи гори. Две највеће милиције западне Либије, исламистички борци из обалског града Мисрате и антиисламистички борци из западног града Зинтана, боре се први пут откако су сарађивали у збацивању Моамера ел Гадафија пре три године. Либијске армије нема нигде, док премијер земље Абдулах ел Тини није урадио ништа више осим што је молио УН да пошаљу „тренере“, што је вероватно скраћеница за мировне трупе. У знак одмазде исламски борци су спречили његов покушај да побегне из Триполија.

Оно што је почело пре две недеље као локализовани обрачун одметничких бригада за контролу над међународним аеродромом у Триполију брзо се претворило у општу битку за контролу читаве престонице. Од тада насиље се прелило, припремајући сцену за обрачун антиисламистичког и исламистичког блока широм земље. Сада Бенгази пати од најгорег насиља. Џихадисти из Бенгазија позивају сезонске борце из Сирије, док антиисламистички паравојни командант Калифа Хафтар окупља своје различите савезнике како би им се супротставио. У међувремену, иза затворених врата западни званичници почињу да размишљају о ограниченој војној интервенцији. 

Пре мање од месец дана ствари су биле добре. У јуну земља је изабрала антиисламистичку већину у новом либијском репрезентативном дому, телу за које се чинило да ће избећи нефункционалну политику која води до заоштравања пре него помирења, што је карактерисало претходно тело - Општи национални конгрес. На истоку Либије Хафтарова антиисламистичка коалиција је започела са значајним победама. Производња нафте је почела  да се повећава. Такозвани федералистички покрет, који је блокирао кључне луке и захтевао регионалну аутономију источног дела земље, предао је контролу главних нафтних терминала без испаљеног метка. Сва ова догађања померала су равнотежу снага ка централној влади и даље од исламиста. Милиције из Мисрате и исламске милиције су изабрале да делују као неко ко ће покварити све то, што није изненађујуће. 

Њихова главна мета је међународни аеродром у Триполију који су зинтани бригаде контролисале од пада Гадафија 2011. и које су га трансформисале у њихову уносну мрежу шверца. Иако трговци људима типично кријумчаре субвенционисану нафту и дрогу копном, они транспортују најуноснија добра - злато, чврсту валуту и бивше Гадафијеве лојалисте, помоћу авиона.  

Богати кријумчар који оперише близу либијске јужне границе рекао ми је прошле недеље: „Сви знају да све главне граничне прелазе на западу контролишу зинтанисти, кријумчарење не мора бити чак ни скривено јер они контролишу сва релевантна министарства“. Грађани Мисрате су постали уморни од оваквог стања ствари. Они су далеко бројнији од зинтаниста и дуго су тражили да узурпирају контролу поменуте групе над црним тржиштем. Након што су њихови исламистички савезници лоше прошли на парламентарним изборима, грађани Мисрате су захтевали да зинтанисти уступе аеродром у замену за то они су понудили да признају резултате избора.

Две групе су 12. јула уобличиле споразум за мирну предају аеродрома неутралној страни. Ипак, следећег јутра Салахудин Бади, вођа милиције из Мисрате и конгресмен, прекршио је споразум покушавајући да преотме аеродром. Судећи по Мохамеду Елијарху, сараднику Рафик Харири центра, „Бади се надао да може да капитализује вакуум у локалном политичком врху Мисрате како би себе поставио за лидера ратнохушкачке фракције“. Он се вероватно надао да ће се и обогатити. Иако није успео војним путем, он је успео да повуче у беспуће највеће милиције Мисрате - централне либијске заштитничке снаге и милицију која се назива либијски револуционарни оперативци. Засад боље организовани зинтанисти држе своје позиције. Међутим, милиције из Мисрате се прегрупишу.  

Најжешће борбе се воде око аеродрома и на његовим главним приступним путевима. Уколико милиције из Мисрате освоје ове мете, онда ће бити у стању да контролишу Триполи. Зинтанисти чврсто држе тзв. аеродромски пут, што им тренутно дозвољава да њихове бригаде путују из својих планинских база до центра Триполија, а да не морају да пролазе поред пунктова које држе милиције из Мисрате. Губитак контроле над том рутом ускратиће тако зинтанистима неспутани прилаз централном делу Триполија, што би их приморало да се повуку у своје планинске базе. Милиције из Мисрате и исламистичке снаге би онда загосподариле Триполијем и заузеле кључна владина министарства која су тренутно под контролом зинтаниста. Влада ел Тинија би се највероватније срушила или би потражила склониште на истоку Либије. 

Ипак, такав исход се још увек чини далеким пошто ниједна страна није довољно јака да постигне одлучујућу победу. И што се дуже рат пролонгира, већа ће бити колатерална штета. Аеродром у Триполију је већ претрпео штету вредну милијарде долара и неће бити у функцији у догледној будућности. То управо одговара милицијама из Мисрате пошто су исламистичке бригаде заузеле два друга аеродрома која су у функцији у западној Либији - међународни аеродром у Мисрати и Маитига, бившу ваздушну базу Сједињених Држава.

Оно што се може чинити као идеолошка борба јесте у ствари економска компетиција између две ривалске криминалне мреже. Политичке импликације су нуспроизвод. Судећи по Хасану, бирократи и становнику Триполија, са ким сам разговарао недавно, и зинтанисти и милиције из Мисрате су илегално присутни у граду. Становници једино желе да уживају у Рамазану са својим породицама. Овај тренутни конфликт је у вези са богатством и моћи, ништа више. Он нема стварну идеолошку полеђину и једино људи који бирају стране јесу они који ће профитирати финансијски захваљујући успеху једне од група.

У Либији, као и у многим другим деловима света, богатство од нафте подстиче конфликте. И са толико много новца који „шушка“ наоколо нема добрих и лоших момака, нема таквих ствари као што су корумпирани политичари и чисти политичари. Антиисламистичке групе су умешане у илегалну трговину исто као и исламисти, и зинтанисти су гранатирали цивилне квартове исто као и милиције из Мисрате.  

Услед овог компликованог стања, биће тешко за било какву врсту стране интервенције да избегне привид помагања једном блоку на рачун другог. Али с обзиром на то да се Либија суочава са изгледом потпуног колапса државе и општег рата милиција и да за разлику од 2011. већина Либијаца не подржава војну кампању [1], стране силе морају да се потруде да представљају непристрасне посреднике.

Специјални изасланик Велике Британије у Либији Џонатан Пауел, бивши помоћник британског премијера Тонија Блера, требало би да ради са Уједињеним нацијама како би преузео водећу улогу у координирању међународног одговора. Иако многи од кључних играча имају изасланике, једино је изасланик Лондона професионални посредник са потребном политичком залеђином, који може да уговори велику погодбу између ривалских фракција. Либија остаје најзначајније спољнополитичко питање за британског премијера Дејвида Камерона и отворена политика Велике Британије, која се састоји од преговора са федералистима, исламистима и антиисламским фракцијама, омогућава им потребан кредибилитет који им помаже да послуже као неутрални посредници.

Сједињене Државе су насупрот томе превише блиске са антиисламским фракцијама и остају ометене домаћим политичким проблемима, нарочито политичким повлачењем из 2012, када се догодио терористички напад на америчку специјалну мисију у Бенгазију. Вашингтон је недавно извршио неславну евакуацију особља своје амбасаде из Триполија у стилу повлачења из Сајгона, што је значило недвосмислену победу за либијске џихадисте. Британци су повукли само особље које није неопходно и упркос нападу на њихов конвој који је био у повлачењу, они су остали посвећени томе да сачувају своје присуство у земљи. Лондон је тако у Либији постао очи и уши за Вашингтон. Сједињене Државе би требало да подрже британске посредничке напоре. 

Сједињене Државе и Велика Британија имају критичне улоге у довођењу насиља до краја. У догледно време оне треба да комбинују свој дипломатски утицај како би фокусирале међународну пажњу на спасавање земље тако што ће заједно организовати међународни самит, који ће укључити све кључне либијске вође милиција и политичке фракције. Домаћи либијски покушаји довођења до мира било кроз племенске старешине или локалне савете нису успели да премосте јаз међу противницима. Концентрисани међународни напор, сличан мировном процесу у Северној Ирској током 90-их, представља највећу наду за Либију. Такви преговори могу значајно ојачати захваљујући мировњацима УН, који би обезбедили прекид ватре између зинтаниста и милиција из Мисрате. Али да би било каква велика погодба опстала, она мора да се односи на кључне вође конфликта унутар Либије, а не да се само успостави нови политички поредак споља.  

Ниједна фракција не може да постигне победу у Либији. Слепо помагање антиисламистичке стране и губљење осећаја за развој догађаја на терену била би колосална грешка, нешто што су недавни догађаји у Египту и Ираку учинили сасвим јасним. 

Џејсон Пек је председник libiaanalisis.com и коаутор књиге Либијске фаустовске погодбе: разбијање зачараног круга давања концесија непријатељу ради постизања мира.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић