Libija i tragedija faznog donošenja odluka

(The National Interest, April 22, 2011)

Saveznička vojna intervencija u Libiji, možda još uvek samo rano poglavlje jedne duge priče, već je prikazala višestruku patologiju odlučivanja. Neke od tih patologija liče na šablone ponašanja iz prethodnih ratova ili iz perioda koji im je neposredno prethodio.

Imamo, na primer, fenomen moćne sile (SAD) dopola uvučene u sukob manjih saveznika (Francuska i Velika Britanija), što podseća na Evropsku krizu iz 1914. godine kada je delovanje Srbije i Austro-Ugarske uvuklo Rusiju i Nemačku u ono što je postalo Prvi svetski rat. Zatim su tu duhovi prošlih genocida i ne-intervencija kao drugi deo procesa američkog donošenja odluka. On je više stvar emocija nego zdravorazumskog razmatranja troškova i dobiti. U pitanju je neka vrsta iskupljenja, stav vođen analogijom "nikad više", jasno prisutan i u drugim odlukama o ratu i miru, nalik opetovanom prizivanju Minhena i predratne (Drugi svetski rat) diplomatije koji su doprineli ranijim ratovima.

Ostale patologije se tiču fazne prirode intervencije u Libiji koja je već prešla iz zone zabranjenog leta u ofanzivne napade na vladine snage, slanje savetnika saveznicima na terenu, a od pre neki dan i na upotrebu američkih bespilotnih naoružanih letelica. Postepeno rastuće učešće uz racionalizaciju eskalacije, opisuju se terminom zastranjenje misije[1], i zaista je to u pitanju. Samo postepeno proširenje ciljeva u toku rata nije ipso facto iracionalno. Vjačeslav Molotov se poziva na "logiku rata" objašnjavajući zašto je Sovjetski Savez proširio teritorijalne zahteve tokom Rusko-finskog rata: vojni napori koje su Sovjeti morali da ulože da bi probili finsku liniju fronta bili su toliko veliki da su doveli do dodatnih ciljeva. Ali ono što se dešavalo sa Libijom nije ratna logika već je samo obično zastranjenje misije, nastalo u oblaku konfuzije i neslaganja oko toga šta ona treba da bude.

I neki drugi patološki obrasci u vezi sa faznom eskalacijom rata verovatno će postati više nego očigledni kako ovaj rat bude odmicao. Prva je tendencija – iracionalna, ali uobičajena – da se rastući troškovi prikažu kao ulaganja. Druga je verovanje – netačno, ali takođe uobičajeno – da što dublje SAD tonu u konflikt, to će više ugroziti svoj kredibilitet i poziciju ako izađu iz konflikta sa bilo čim sem sa jasnom pobedom. Ovo verovanje je odigralo ulogu u produžavanju nekoliko ratova, uključujući i tekući u Avganistanu.

Postoji još jedan pre racionalan nego iracionalan šablon ponašanja u vezi sa postepenim povećavanjem učešća u ratu, ali i logika može imati destruktivan ukupni učinak. Svaki pojedinačni korak na lestvici eskalacije može biti sasvim opravdan: može zahtevati male dodatne troškove u zamenu za povećanje šanse da cela ekspedicija završi pobedom, a ne porazom. U slučaju Libije svaki korak se može činiti malom cenom koju treba dodatno platiti ako postoji šansa da može biti presudan u smislu Gadafijevog ostanka ili odlaska. Ali kada zbrojimo sve preduzete korake, njihovi troškovi i posledice mogu čak nadmašiti vrednost pobede.

Libija može zahtevati priličan broj koraka. A odgovarajuća metafora verovatno nije penjanje merdevinama već padanje u kal. Odlazak Gadafija se može smatrati pobedom, ali će ostati pitanje šta da saveznici urade u vezi sa haosom koji će on ostaviti za sobom (članak Majkla Čertofa i Majkla Hajdena postavlja važna pitanja na tu temu). Imperativ proširenja intervencije mimo Gadafijeve sudbine bio bi vođen opasnošću od haosa i vakuma vlasti (uključujući i mogućnost da se njime okoriste radikalni islamisti) i osećajem odgovornosti baziranim na onoj ’ko slomi, taj kupuje’ (Pottery Barn rule). A šta je sa humanitarnim obzirima koji su kobajagi bili toliko važni da se zapad uopšte pridobije za uključivanje u intervenciju u Libiji? Ako je postojao moralni imperativ spašavanja Libijaca od nasilja koje nije plod naših odluka, šta je s našom moralnom obavezom onda kada su Libijci ugroženi nasiljem čiji je uzrok situacija koja jeste delom posledica naših sopstvenih odluka?

Istaknuti skorašnji primer neuspeha donosioca odluka da unapred sagledaju teškoće koje će pratiti nasilno rušenje diktatora je, naravno, rat u Iraku. Intervencija u Libiji neće prouzrokovati takvu štetu američkim interesima kao ta ogromna greška, ali preti da postane jedan od poduhvata odvlačenja pažnje predsedništva Baraka Obame sa pravih tema, i to uprkos jasnoj nevoljnosti predsednika da zagazi u taj glib.

Pol R. Pilar je direktor poslediplomskih studija bezbednosti na univerzitetu DŽordžtaun i bivši nacionalni obaveštajni oficir za Bliski istok i Južnu Aziju.