Leva i desna kritika elitizma ili zašto je Tramp pobedio

Sećam se kada sam prvi put shvatio u čemu je tajna Trumpove privlačnosti za pripadnike bele američke radničke klase. Bilo je to 2016, nekoliko dana pre kokusa u Ajovi. Na skupu u Kaunsil Blafsu najavio ga je Jerry Falwell Mlađi, sin slavnog evangelističkog propovednika istog imena. Falwell je ispričao kako ga je Trump jednom povezao svojim privatnim avionom i ponudio mu da usput zajedno večeraju. Očekivao je da će izneti nešto skupo i egzotično. „A znate li šta smo jeli?“, upitao je gomilu. „Hamburgere iz Vendija!“ Publikom se prolomio glasan smeh u znak odobravanja.

Pomislio sam da u toj sali, u gradu u kome svaki 7. stanovnik živi u bedi, a prosečni godišnji dohodak je 47.097 dolara, mnogi ljudi u publici u njujorškom milijarderu prepoznaju sebe. Možda život koji on živi nimalo ne liči na njihov, ali bar im je ukus sličan. Ako se ikada obogate – a znatan broj pripadnika bele radničke klase u Americi veruje da bi se to jednom moglo dogoditi – biće baš kao on, a ne kao onaj snob Mitt Romney koga su kaznili na prethodnim izborima.

Kada populistička levica napada elite, meta su joj obično nosioci ekonomske i političke moći. Oni napadaju onih 1% koji poseduju polovinu svetskog bogatstva: medijske mogule, bankare, donatore političara i lobiste velikih korporacija. To su Tony Blair i Clintonovi, porodica Bush, polaznici Itona, Oksforda, Kembridža, Jejla, Harvarda. Ljudi koji upravljaju svetskim zbivanjima bez ikakve kontrole, sa pozicija apsolutne i relativne privilegije, često nasleđene. Levica veruje da je demokratija oslabljena rastom nejednakosti i uzdizanjem oligarha koji vladaju rukovodeći se samo svojim interesom. U takvoj situaciji društvo funkcioniše u skladu sa zlatnim pravilom – da pravila pišu oni koji imaju zlato.

S druge strane, kada desničarski populisti napadaju elite, oni misle pre svega na kulturnu elitu. Njihove mete su reditelji, glumci, profesori, novinari, „globalisti“, spiritualisti, naučnici i vegani; Klintonovi, Holivud, London, Njujork, Silicijumska dolina, Saseks i Berkli. To su ljudi za koje desničari tvrde da su odgovorni za oblikovanje svega što javnost može da čuje i vidi, kao i za ograničavanje onoga što sme da kaže. Desničari napadaju kreatore javnog mnjenja zbog prezira koji ovi pokazuju prema „običnim ljudima“ kao neznalicama i zlonamernim bigotima. Igrom slučaja, te „obične ljude“ uvek slikaju prema sopstvenom liku. To što John Kerry jedri na dasci i Obama voli rukolu dokazuje da su oni izgubili kontakt sa temeljnim vrednostima. Polaganjem prava na „pravu Ameriku“ ili „zdrav razum“ desničari evociraju mitsku homogenost naroda i kulture, navodno izloženih napadima kosmopolita, multikulturalista i imigranata. Ono što Sarah Igo u Prosečnom Amerikancu opisuje kao „zanimljivo poistovećivanje tipičnog i dobrog, prosečnog i idealnog“, što se zatim često lažno prikazuje kao dokaz bliskosti sa „običnim ljudima“, u krajnjoj instanci se razotkriva kao pozivanje na etnički čist i kulturno homogen „narod“.

Levica bi morala da prizna da je svojim postupcima desnici dala veliku količinu municije. Neozbiljno je optuživati Trumpa za mizoginiju, bez preispitivanja kako je bilo moguće da slavni filmski producent Harvey Weinstein bude prihvaćen kao jedan od velikih dobrotvora Demokratske stranke, iako su optužbe za seksualno zlostavljanje i navodna silovanja već bile javna tajna. Kada je Hillary Clinton u kampanji 2016. opisala polovinu Trumpovih pristalica kao „gomilu vrednu prezira“ ili kada je Obama rekao da se „ogorčeni“ glasači iz postindustrijskih gradova „drže svog oružja ili religije ili mržnje prema onima koji su drugačiji… jer jedino tako mogu objasniti svoje frustracije“, svi ti ljudi su imali dobar razlog da se osećaju uvređenima.

Svaki put kada neki liberalni komentator tvrdi da o istinskim interesima radničke klase zna više nego ljudi koji joj pripadaju, treba mu reći da iz njega govori samo arogancija. Ako politička struja koja zahteva novi referendum o brexitu želi da dobije drugačiji rezultat, njeni pripadnici će morati da osmisle kampanju koja se neće svoditi na tvrdnje da su neki ljudi bili previše glupi da bi shvatili za šta glasaju na prvom referendumu.

Za liberalizam je karakteristična paternalistička crta zbog koje je liberalima uvek lakše da traže programe pomoći za siromašne nego da sa njima razgovaraju ili pokušaju da im osiguraju političku moć. To nije samo moralno pogrešno, nego je i strateški pogubno. „Koliko dugo možete govoriti ljudima da su glupi i dostojni prezira pre nego što oni pobesne?“, zapitao se Jamie Walsh, Trumpov glasač koga sam upoznao u Munsiju u Indijani 2016.

Kada najzad sebi prizna i, nadajmo se, uspešno prevaziđe ovaj problem, levica će biti u znatno boljem položaju da ukaže na pritvornost, licemerje i nesposobnost kulturnih ratnika po tri glavne tačke optužnice. Prvo, njihovi recepti ne daju rezultate. Posle glasanja za izlazak iz Evropske unije Britanija ne izgleda kao zemlja koja je sigurnija u sebe. Zapravo je još dublje podeljena, dezorijentisana i usamljenija nego ikada. Rezultat glasanja nije obnovio veličinu Velike Britanije. Ukratko, to je bio pogrešan lek za postimperijalnu melanholiju od koje izgleda mnogi pate. Uskraćivanje građanskih prava muslimanima i imigrantima ili reproduktivnih prava ženama ne pruža drugim grupama više prava. Kada vatreno oružje u rukama terorista ubija manje ljudi nego oružje u rukama dece predškolskog uzrasta, i to dece koja su bela i američka, a ne tamnoputa i strana, najveća „pretnja našem načinu života“ je upravo naš način života.

Drugo, postoje mnogo moćnije i uverljivije priče koje o jedinstvu govore u tonu optimizma i inkluzivnosti, a koje samo ponekad uspevaju da se probiju u prvi plan. Dobar primer je prva Obamina pobeda, kada je jedna multirasna, višegeneracijska i ekonomski raznolika koalicija prihvatila poruku nade i promene koju je ponudio jedan afroamerički kandidat. Ne treba zaboraviti da je približno svaki osmi Trumpov glasač 2012. glasao za Obamu.

Isto tako, ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. ili osude tretmana prvih posleratnih doseljenika sa Kariba koje su se čule ove godine pokazuju da je moguća inkluzivnija priča o svetu u kojem živimo.

Konačno, desničarski borci za prava „običnih ljudi“ često su mnogo bliži elitama nego ljudi koje svakodnevno napadaju. Kada je George W. Bush, koji više ne pije, osoba sa kojom biste najradije popili piće, kada stari itonovac i oksfordski diplomac kao što je Boris Johnson može da glumi „narodskog čoveka“, a Trump da dobije ekvivalent današnjih 140 miliona dolara od oca i opet se predstavlja kao čovek koji se sam obogatio, onda nešto stvarno nije u redu.

Govoreći o Trumpu, George Clooney je jednom rekao: „Odrastao sam u Kentakiju. Prodavao sam polise osiguranja od vrata do vrata. Prodavao sam ženske cipele. Noću sam radio u prodavnici pića. Kupovao sam prevelika odela i skraćivao nogavice da napravim kravatu za intervju za posao. Ideja da sam ja nekakva ’holivudska elita’, a da je on, čovek koji sere u zlatnu klozetsku šolju, ’čovek iz naroda’ – to je smešno.“

The Guardian, 23.11.2018.

Peščanik