Savremeni svet | |||
Letonija: Kriza odložila ostvarenje kapitalističkog sna |
utorak, 17. novembar 2009. | |
(El Pais) Poslednji zatvorenici hladnog rata Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida, život 350 hiljada stanovnika Letonije (15% populacije), i dalje je obeležen SSSR-om. To su Rusi ili sinovi Rusa koji su došli da žive u ovoj baltičkoj zemlji posle okupacije iz 1940. godine. Nemaju nikakvo državljanstvo, jer nisu hteli da izađu na ispit iz jezika i istorije, kako im to zahteva nezavisna Letonija da bi im priznala status. Nemaju ni političkih prava. «Zvanična definicija je: bivši građani SSSR koji nemaju drugo državljanstvo. Nije loše, posle 20 godina još uvek se oseća SSSR», šali se gorko Juri Sokolovski, kopredsednik „Ljudskih prava za Letoniju“, partije koja predvodi u borbi za interese ruske manjine. «To je tvoja zemlja, tu si rođen, kao i ostali. Ali, neki su odlučili da si stranac. Jasno je da mnogi, iz principa, neće da izađu na ispit». Tako Sokolovski vidi ovo pitanje. Prirodno, Letonci, kojih je 60% stanovništva, to ne vide isto ovako. Podsećaju da je njihova teritorija bila okupirana, pritisnuta i naseljavana. Vlada ukazuje da je njeno zakonodavstvo, posle više popravki, dobilo odobrenje od kompetentnih međunarodnih institucija i da je ispit jednostavan. Letonci i Rusi uglavnom žive u miru, ali postoje mesta koja izgledaju kao ilustracija nerešenog izazova pred kojim Letonija stoji. Železnička linija koja prolazi kroz srce Rige liči na otvorenu ranu. S jedne strane, stari srednjevekovni centar, lepe zgrade u stilu art nouveau, a sa druge, strašan kvart „Moskačka“, istaknut samo u jednom turističkom vodiču po preporuci da ga treba izbegavati. Strašno je ružan i u njemu se okuplja krem kriminaliteta u Rigi. „Moskačka“ je slika socijalne marginalizacije i slabe etničke kohezije. Rana koja projektuje duge senke frustracija i uzajamnih optužbi. «Meni su presekli platu kao sekirom», kaže Ljudmila Smirnova, profesorka ruskog jezika; «Ali, zašto je od deset škola zatvorenih u Rigi, devet na ruskom jeziku?» Recesija nikoga ne gleda u lice Odeven u staru ali čistu odeću, sa otvorenim novinama u rukama, Oleg Lukoško čeka svoj red, u redu od 80 osoba koji ide duž prljavog trotoara na periferiji Rige. Letonci su verovali da su zauvek pokopali ponižavajuće redove zajedno sa svojim najtežim sovjetskim noćnim morama, ali kapitalizam takođe može da kazni one sklone naivnim snovima. Nekih 30 metara dalje, na zelenim vratima koja se otvaraju svakoga dana u podne, personala pravoslavnog manastira besplatno deli supu od povrća i hleb. Za razliku od mnogih njegovih kompanjona iz reda, čiji dah odaje revnosnu vezu sa alkoholom, Oleg (star 52 godine), ima izgled čoveka koga ne očekujete da vidite tu. I nije jedini koje se tu ne uklapa. Velika recesija koja pritiska Letoniju, izgleda da nikoga ne gleda u lice. Baltička zemlja, zajedno sa susednom Litvanijom, doživela je najveći pad BP na svetu u 2009. godini; pad od 18% prema Međunarodnom monetarnom fondu. «Ostao sam bez posla pre više od godinu dana, a subvencija za nezaposlene traje samo devet meseci, i treba platiti kiriju. Deca mi pomažu koliko mogu, ali to nije dovoljno», rezimira Oleg i hvali se svojim zanatom varioca u brodogradilištu, kao kvalifikacijom šestog stepena na sovjetskoj profesionalnoj skali. Porast nezaposlenosti u Letoniji je bio vrtoglav, u zemlji sa 2,3 miliona stanovnika. Prošlog septembra stopa nezaposlenosti je bila 18%, naspram 8% od pre godinu dana. To je dramatična situacija, ako se zna da je država na ivici bankrota. Samo pomoć od 7,5 milijardi evra (trećina BP zemlje), koju su dali MMF i EU, održala ju je na površini. Brutalni udar krize odjednom je stvorio pukotine u snovima o dobrom životu i slobodi koje je podstakao zagrljaj zapada posle nazavisnosti postignute 1991. godine. U toj deceniji sve je izgledalo da ide napred punim jedrima. Rast je bio 10%, zemlja je primljena u EU i NATO. Govorilo se o Baltičkom tigru. «2005. počeli smo da primećujemo da sve ide isuviše brzo, da je bilo previše lakih kredita i potrošnje, a malo proizvodnje dobara. Ali, političari nisu pritisli kočnicu na vreme», govori Andris Vilks, savetnik za ekonomiju i finansije današnjeg predsednika Vlade, koja je preuzela vlast prošlog marta. Bilans spoljnjeg duga je pokazivao crvene cifre od 20% BP godišnje, a dug privatnog sektora je eksplodirao. Letonija je živela iznad svojih mogućnosti. Ali, film se naglo završio i otpočelo je bolno sređivanje računa. Prošlog januara je bilo nemira u Rigi, sa stotinak uhapšenih. Pala je Vlada. Činilo se da će zemlja potonuti. Međunarodna zajednica to nije dozvolila. Posledice po susedne zemlje i pad više velikih banaka, izazvali bi štetu mnogo više nego što je to svedena baltička ekonomija. «Sada je situacija nešto stabilnija. Makroekonomska slika se poboljšava, mada se socijalna pogoršava. Nezaposlenost će i dalje rasti. Ali, nemamo drugog izbora od teškog kresanja troškova», kaže Vilks. U istom redu sa Olegom, nalazi se i Pavlis (55 godina), penzionisani graničar. «Primao sam 158 lata. Sada mi daju 142 (nešto više od 200 evra)» kaže. Penzionerima je morala da se smanji penzija za 10%. Profesori, lekari i policajci... svima je krenulo na gore. Osnovne službe takođe drhte od udaraca makaza. Kao i Oleg, i Pavlis ima čiste ruke i u kesi nosi istorijsku reviju. «Neki govore da smo osvojenu nezavisnost od Moskve, sada izgubili od MMF i Brisela», kaže Janis Dripe, bivši ministar za kulturu i predsednik udruženja arhitekata iz Rige; «Tačno je da smo na neki način zarobljenici. Ali mislim da je uprkos frustraciji i dalje jači osećaj slobode. Sada smo bar žrtve sopstvenih grešaka!» «Bilo je mnogo naivnosti. Verovali smo da će posle ulaska u EU sve ići samo na bolje. Ljudi su se ludački zaduživali, i prepustili se nakupljenim snovima u toku dekada nemaštine», misli direktor Nacionalne biblioteke, Andris Vilks (slučajno imenjak ekonomiste); «Sada ima više stvari koje me brinu». Tu prekida, ode do rafa sa knjigama i donese ciglu; «Ovim su razbili jedan naš prozor u toku nemira u januaru. Socijalni neredi mogu da budu problem. Ali, još više me brinu kriminalitet i emigracija». Po ulicama Rige, leci koji reklamiraju kurseve džuda, pozivaju na pripremu za odbranu u džungli u koju grad može da se pretvori. Emigracija je uznemiravajuća sablast u zemlji sa vidnim demografskim padom. Oni koji ostanu, moraće zemlju da postave na novi kolosek i preformulišu propali model. Za to imaju talenta i obrazovanja. Preveo Branislav Đorđević |