Leto u Mumbaju - tamo gde nema mesta melanholiji

Kahal ja la Bambai kabo sute la nahin

Kabo ruke la nahin

Kabo thake la nahin.

Kažu da Bombaj nikad ne spava,

Nikad ne staje,

Nikad se ne umara.

Bombay in Trouble

„Zelene zastave su muslimanske. Crvene i narandžaste se viju na kućama Indusa.“ Mukeš Vana ima trideset i šest godina. U Mumbaj je stigao sa sedamnaest. Proveo je pet godina u Daraviju, najvećem „karton-naselju“ (engl. slum) Indije, živeći u društvu Tamila, učeći Marati i Hindi, i radeći svaki posao koji mu je bio ponuđen. Spavali su u sobi ne mnogo većoj od pristojnog terenskog vozila, bez kuhinje, kupatila, ostave, garderobe i tekuće vode. Tu je, među grnčarima iz Gudžarata, plastičarima iz opustelog Bihara koji retko dožive četrdesetu, kožarima, staklarima, muslimanskim trgovcima, kašmirskim švercerima, beguncima sa pendžabske visoravni i persijskim biznismenima koji tek navraćaju da posete svoje fabrike bespravno podignute na državnoj zemlji, upoznao pravi Mumbaj.  

„Kapija Indije“, spomenik podignut u vreme britanske kolonijalne uprave

Mukeš liči na tamilskog gangstera ili nekog od popularnih glumaca ondašnje, izuzetno produktivne filmske industrije. Spori, zavodljivi osmeh i niska besprekorno raspoređenih belih zuba na licu izrazito tamne puti, koje u Indiji nije znak socijalne mobilnosti a često ni prosperiteta, odaju osobu posebnog šarma. Od perača sudova i vozača bolivudskih zvezda stigao je do pozicije u studiju moćne produkcijske kuće i sjajnih veza u lokalnoj filmskoj industriji. Oženio se, kupio stan, pronašao pristojnu školu za svoju decu, dok je u miraz svakoj od sestara odneo pola kilograma zlata. Kada mu uz čašu lase, slatkastog jogurta koji se u letnjim danima ispija pod krovovima svratišta u Daraviju, kažem da je, po svim standardima koji važe u gradu snova, verovatno uspešan čovek, odgovara mi da ga je mnogo toga zamalo ubilo.

Kafe „Leopold“ u centralnom delu Mumbaja, Kulabi, meta terorističkih napada 2008. god.

U Mumbaju sam drugi put u proteklih deset meseci. Za prvi dolazak izabrao sam sezonu monsuna, dok sam sada u Indiju stigao usred leta, ma šta to u glavnom gradu Maharaštre značilo. Ovo je grad od 21 milion stanovnika. Možda dva, tri miliona više. Možda trideset. Grad u koji se slivaju svi putevi potkontinenta. Grad u kome špic u saobraćajnoj gužvi traje od sedam ujutru do jedan ujutru. Gde centralna železnička stanica, Viktorija Terminus (danas Čatrapati Šivađi), svakog dana propusti tri miliona putnika. Gde je za vožnju ekonomskom klasom lokalnog voza potrebno najmanje tri do pet godina „iskustva“. I gde svakog dana, na prugama i putevima pogine jedanaest osoba koje neće stići na željenu destinaciju. Valja napomenuti da ovde vozovi saobraćaju redovno, staju svaka četiri minuta i imaju posebna odeljenja za žene i osobe bolesne od raka. Nema vandalizma. I u vagonima se često čuje pesma.  

Hotel „Tadž“, meta terorističkih napada 2008. god. ugao zgrade na prvom spratu hotela je potpuno rekonstruisan

Arunaba je britanski Indijac iz Bengala. Rođen je u Kalkuti. Ima četrdeset godina i radio je kao bankar i marketing menadžer. Živeo je u Kanadi, Americi, i Oksfordu gde njegova sestra radi kao univerzitetski profesor, ali se sa suprugom, lekarkom, i ćerkom koja je krenula u osnovnu školu, skrasio u Goi. Bivša portugalska kolonija je indijskoj federaciji pripala 1961, više od decenije nakon proglašenja nezavisnosti. I gradić, turistički centar Zapadne Indije, i region, se odlikuju razvijenijom infrastrukturom, mrežom puteva, zdravstvom, obrazovanjem kojim ne mogu da se pohvale drugi delovi zemlje. Arunaba (pravo ime mu je Orunabo, ali se  predstavlja kao Aron, pošto ni Indijci ni stranci ne mogu da ga pravilno izgovore) je saobraćajnu ludnicu u Mumbaju zamenio smirenošću plaža i restorana u Goi gde mir lokalnog stanovništva remete samo turisti.

Chhatrapati Shivaji Terminus (centralna železnička stanica originalno nazvana Victoria Terminus) izgrađena 1887. da bi obeležila Zlatni jubilej kraljice Viktorije. Kroz stanicu dnevno prođe više od tri miliona putnika

Kroz neprekinuti kilometarski niz taksija, autobusa i kamiona, krećemo se ka obali gde imamo zakazanu večeru. U rikši provodimo gotovo sat i po, prešavši tek osam kilometara na temperaturi od trideset i šest stepeni. Deset sati je. Posmatramo putnike koji strpljivo u automobilima očekuju i najmanji pomak vijugave kolone. Muškarci, mahom vozači, slušaju prenos kriketa iz neke druge zemlje, i neke daleke časovne zone. Žene dinstaju povrće, slažući ga u posude raspoređene po sedištima, dok deca sa slušalicama na ušima, uz baterijsku lampu, u sitne sate, rade domaće zadatke. „Putevi u Goi su nešto bolji. Ovde je put započet, a onda su nekako odlučili da ga prekinu. Možda zbog nečije kuće, ili biznisa. Možda je neko potplatio lokalnu vlast, ili putare. Nije bilo novca. Ne znam.“ Arunaba govori nadglašavajući saobraćajnu gužvu. „O tome se i ne razmišlja. Šta misliš koliko bi trajao u ovom gradu da pokušaš da o takvim stvarima, ili bolje, o bilo čemu, sudiš“.

Najveća javna praonica rublja na svetu

Arunaba ne daje novac prosjacima. Čak ni osobama koje sa amputiranim udovima stoje na putevima tražeći sitninu da bi se prehranile. „Nije sramota roditi se kao siromašan. Nije sramota ni umreti u bedi. Sramota je ne raditi.“ Kada sam mu prilikom našeg drugog susreta skrenuo pažnju da kao privilegovani pripadnik više srednje klase nikada nije morao da brine o elementarnim potrebama poput Indijaca sputanih bolešću, kastinskim sistemom i endemskim siromaštvom, ispravlja me: „Možda ne ovde. Odrastao sam uz kuvare, vozače, zaštićen porodičnim statusom. Na Zapadu sam bio niko i ništa. Morao da radim. Da sebe gradim ispočetka.“ U Indiju se vratio kao menadžer male organizacije za saradnju sa obrazovnim institutima na Zapadu. Uspeo je da od biznisa sa osmoro zaposlenih izgradi sistem sa sjajnim poslovnim vezama na tri kontinenta.

Antilija, verovatno najskuplja stambena zgrada na svetu. Izgrađena je za porodicu Mukeša Ambanija za 500-700 miliona dolara. Danas vredi oko milijardu dolara. Stanovnici Mumbaja je smatraju neukusnim potenciranjem finansijske moći

Prolazimo kroz tesne uličice koje vode ka Arabijskom moru, i ulazimo u plavičasto svetlo hotela Sand and Sea, gde se nalazimo sa trećim prijateljem. Hansal Mehta je filmski režiser. Nasmejani, smireni čovek, blagog glasa i sede kose, ima blizu pedeset godina i desetak filmova iza sebe. Tri poslednja, o ruralnim, religioznim i seksualnim manjinama stekla su mu zvanje umetnika koji krči drugačije puteve u Bolivudu, pre svega svojim političkim stavovima, što je u ovoj incestuoznoj sredini jakih poslovno porodičnih veza  u kojoj se na petnaestak kvadratnih kilometara snimi više od stotinu filmova, podiglo dosta prašine.

Plaža DŽuhu, oko ponoći

Hansal dolazi iz imućne induske porodice iz Pune, stotinak kilometara južno od Mumbaja, univerzitetskog centra koji neki nazivaju i Kejmbridžom Indije. U Bolivud je ušao bez filmske škole, praveći trilere i lokalne verzije tinejdžerskih komedija, da bi posle dugog i mukotrpnog rada postao traženi igrač, nezavisni autor koga podržavaju veliki studiji sa stranim kapitalom. Odličan poznavalac indijske umetnosti, Hansal je takođe i sjajan kuvar. Svakog meseca kuva za klub prijatelja, lokalnih filmskih umetnika, ali i sprema bar jedan obrok za četrdesetoro dece koji idu u isti razred sa njegovim sinom i ćerkom. Njegov stariji sin iz prvog braka je prešao dvadesetu. Kažu da će sledeće godine režirati svoj prvi film.

Na lokaciji u bolivudskim studijima. Snimanje sapunske opere

Hansal je ove godine otvorio produkcijsku kuću. Deluje bezbrižno dok govori o potrebi da sa studijima i producentima koji su do sada uglavnom podržavali horor i erotiku pronađe zajednički jezik i ubedi ih da finansiraju njegove filmove bez plesnih i muzičkih sekvenci, ali sa izraženim političkim podtekstom. Dok naručuje hranu za svu trojicu, dobijam utisak da ne pregovara sa konobarom već mu stavlja do znanja da kuvaru prenese precizne instrukcije.

Bolivudski studio

Pokazuje nam apartman na krovu hotela. ''Ovde je posle razvoda sa suprugom, hrišćanskom fundamentalistkinjom, živeo Dev Anand, glumac. Dosadila mu je. Tu je proveo nekoliko decenija. Ko još živi u hotelu toliko dugo?'' Odgovaram na retoričko pitanje. „Nikola Tesla.“ Indijci se smeju. Ne vidimo more, već svetla plaže na kojoj sat vremena pre ponoći pokušava da se rashladi nekoliko stotina hiljada ljudi.

Ostrvo Elefanta, nadomak Mumbaja, mesto starih hinduističkih spomenika. U vreme kolonijalne uprave portugalska vojska je hramove stare milenijum i po koristila kao streljački poligon

Prošle godine sam šetajući plažom DŽuhua (Juhu Beach) čuo Amerikanca koji pita svog indijskog domaćina da li može da se okupa. „Samo ako želite da kući ponesete i infekciju uha.“ Plaže ovde služe za druženje, ne za kupanje, sunčanje ili pokazivanje kože. Plaže su prljave. U vodu se ulazi samo u vreme velikih induskih praznika kada se ogromne figure Ganeša unose u more, praćene stotinama hiljada vernika. Drugim danima se šeta, puštaju se zmajevi, igra se kriket i jede se šećerna vuna.

Spomenik Nehruu, Kulabi

Putujem ka severu Mumbaja, gde u vremešnom soliteru u maloj četvrti srećem Amrita Gangara, verovatno najvećeg indijskog istoričara filma i filozofa filma Prajoge. Amrit ima stan iz kog se pruža pogled na naselje zaklonjeno od mumbajske vreve, prašine i udžerica. Dok mi govori o katastrofalnom stanju domaćeg filmskog arhiva i hrabrim pokušajima da se stvari izmene, primećujem da njegov glas, tih i smiren, ispunjava sobu stešnjenu vitrinama i policama prepunih filmskih knjiga, nekom vrstom fatalizma.

Pogled sa terase Raula Bata na grad na Arabijskom moru. Mombaj ima 23 miliona stanovnika. Broj je nemoguće potvrditi

Amrit govori o potrebi da se u zemlji izgrade putevi, škole i infrastruktura, koje nema ni sedamdesetak godina nakon nezavisnosti, i stavlja sopstvenu profesiju, i ljubav za film, tamo gde im, po redu stvari, mesto i pripada. „Indusi veruju u cikličnost rađanja, smrti i ponovnog nastajanja. Mnogi požari u mumbajskim studijima i arhivima koji su odneli stotine nitratskih filmova za veliku većinu stanovništva ne znače ništa. Nema zaostavštine umrlih. Svet se uvek i iznova rađa i umire.“ Više od hiljadu i pet stotina nemih filmova snimljeno je u Indiji tokom kolonijalnog perioda. Sačuvano je nešto više od jednog procenta. Sa Amritom razgovaram o transnacionalnoj filmskoj teoriji i sa zadovoljstvom primećujem da o globalizmu mislimo slično. Pričam mu o svom kursu filmske istorije koji poklanja pažnju uticaju nemačkih, austrijskih i mađarskih Jevreja na Holivud, a on me upućuje na knjigu u kojoj je pisao o uticaju nemačkih režisera, glumaca i snimatelja na bolivudsku produkciju pre rata. Blago se smeje rekavši da je pre digitalnog doba transnacionalizam imao ljudsko lice. Mnogi Nemci su se vratili u svoju zemlju i priključili Hitleru. Neki su odlučili da ostanu. Njihovi potomci i danas žive u Mumbaju.

Odlazeći iz Amritovog stana razmišljam o Nemcima koji su se iz Indije vratili u pakao Drugog svetskog rata. Previranja u kolonijalnoj Indiji onog vremena sigurno nisu bila uporediva sa tragedijom Istočnog fronta, ali nasilje je ovde uvek bilo sveprisutni faktor. Na jednoj mumbajskoj plaži, arapski ratnici su, pristavši nekoliko vekova unazad, ubili svakog stanovnika tadašnjeg ribarskog sela koga su opazili u šetnji obalom. Portugalski zavojevači su koristili hinduističke figure koje na ostrvu Elefanta stare bar dva milenijuma da bi vežbali gađanje iz topova (kao što danas govorimo i Talibanima koji ruše statue Bude, ISISu koji uništava kulturno blago Sirije, ili Albancima koji pale srpske bogomolje na KiM). O surovosti engleske kolonijalne uprave od vremena uspostavljanja Radža do nasilnog razdvajanja Indije i Pakistana, sve je manje više poznato. Nedavni napadi na železničku stanicu, hotel Tadž i Leopold Kafe u Kulabi, starom centru Mumbaja dokazuju da istorija nasilja nikada nije prekinuta. Nemcima možda i nije bilo tako teško da se iz Južne Azije vrate u Evropu. Naročito ako su poverovali da će Langovim odlaskom u Holivud dobiti bolje pozicije u lokalnoj filmskoj industriji i važnije poslove od snimanja ratnih žurnala.          

Bolivudska diva

Tri najpoznatije filmske porodice u Bolivudu su muslimani. Ali gledaoce, od kojih, bar u ovom gradu više od sedamdeset posto čine Indusi, to ne zanima. Nije ih nikada ni zanimalo, čak ni posle nereda u kojima su, krajem prošlog veka u međureligijskom nasilju živote izgubile hiljade Indusa i muslimana. Kao što ih ne zanima ni ko su finansijeri bolivudskih filmova. Jedan od njih, unuk vlasnika verovatno najuticajnijeg bolivudskog studija četrdesetih i pedesetih, je danas u posedu izuzetno vrednog zemljišta u centru grada, sa najskupljim nekretninama na svetu. Pokušava da pravi filmove, ali opsednut sopstvenom misijom, da u njima glumi, da ih režira i producira, do sada, od bar deset pokušaja nije uspeo da privede kraju ni jedan. Svi su završili u Arabijskom moru. Lokalni filmski istoričar me narednog dana upućuje na mesto nekadašnjeg studija gde pokušavam da fotografišem ruševine, ali me menadžer, okružen obezbeđenjem, ljubazno odvraća, tražeći dozvolu vlasnika zemljišta. Taj čovek je ujedno i vlasnik desetina barova koje je podigao između dve indijske savezne države, jedne u kojoj su barovi dozvoljeni, Maharaštre, i druge u kojoj su zabranjeni, Gudžarata. Po pričama, zarađuje dve stotine hiljada američkih dolara dnevno. Talentovan čovek. Ali izgleda da mu je srce na drugom mestu. U gradu maksimalnih snova, želeo bi da radi u industriji u kojoj je radio i njegov deda. Kao u Tagorinoj pesmi  Obojene igračke, naše ruke, drhtave, gramzive, uvek traže ono što u datom trenutku nemamo.  

Sledećeg dana stižem u postprodukcijski studio Salmana Kana. Čovek od šezdesetak godina ima isto ime i prezime kao i poznati bolivudski glumac. Filmsku muziku snima već više od  trideset godina radeći sa poznatim vokalnim izvođačima, muzičarima i kompozitorima. Bolivudski filmovi imaju četiri do šest muzičkih sekvenci i za svaku je potrebno izdvojiti tri do sedam dana snimanja, kao za komplikovaniji muzički spot. Filmovi se pesmama oglašavaju mesec dana pre premijere, na Internetu, televiziji, radiju i u javnim izvođenjima. Ukoliko pesme dostignu određenu popularnost, uspeh filma je zagarantovan. Od Salmana sam, prilikom prvog dolaska u Mumbaj, učio o divi bolivudske muzike, osamdeset šestogodišnjoj Lati Mangeškar, pevačici koja je snimila najviše pesama u istoriji muzike (Ginis je više puta menjao podatke), neki kažu više od 30,000. Čitalac ju je sigurno čuo, mada toga nije svestan. Možda u filmu The Eternal Sunshine of the Spotless Mind, ili nekom popularnom bolivudskom ostvarenju.Mangeškar je snimala u vremenu kada je ceo orkestar, predvođen pevačem, pred mikrofonom izvodio pesmu od početka do kraja. Kada je trebalo naglasiti pevačev glas, orkestar bi se povlačio, iskoračivši unazad, ostavljajući prostor za vokalnog solistu. ''Svi su znali da sviraju po nekoliko instrumenata. Danas svi sviraju samo jedan, kompjuter.'' Prošle godine Salman mi je govorio o periodu kada je Lata, postavši živa legenda, odlučila da u studiju snima samo dve verzije svake filmske numere. „I ona je mogla da pogreši. Ali samo jednom.“' Slušamo pesmu Pani Pani Re, i pijemo čaj. Stvari možda i nisu tako loše.

Sa grupom studenata srećem ovdašnjeg filmskog glumca i producenta Raula Bata. Kašmirac, pravilnih crta lica, koji je poslednjih nekoliko godina proveo u teretani, zasmejava nas pričom o tome kako je po dolasku u Mumbaj za dve nedelje potrošio očevu ušteđevinu u hotelu Tadž (onom koji su teroristi napali 26. novembra 2008). Zatim jedno vreme živeo u krajnjem siromaštvu, da bi igrom slučaja osvojio titulu Mister Indija, i započeo glumačku karijeru. Ta karijera je prekinuta posle nekoliko komercijalnih promašaja, i Raul je postao televizijski producent. Finansirao je sapunice (u Indiji se svakog dana emituje oko 500 epizoda sapunskih opera), ali u njima nije glumio. Zaradio je mnogo novca, oženio ćerku jednog od najuticajnijih indijskih političara, kupio kondominijum i sportski auto, ali je nesrećan, ubrzo shvatio da se više ne bavi svojim poslom. Priliku mu je pružio Anurag Kajšap, domaći ekvivalent Martina Skorcezea koji mu je ponudio ulogu u filmu Ugly.

Raul deluje zadovoljno, mada kao i svi glumci ima potrebu za stalnim isticanjem sopstvenih kvaliteta. Dobrodušan, iskren i gostoljubiv, ima sjajan smisao za humor, ali deluje pomalo detinjasto. Iste večeri na telefon prijatelja stiže tekst poruka sa pozivom na zabavu u Raulovom stanu. Odlazimo na osamnaesti sprat solitera u Zapadnim predgrađima sa koga puca pogled na Mumbaj i Arabijsko more. Prvih deset minuta gotovo niko i ne razgovara sa domaćinom jer pokušavamo da napokon, iz ptičje perspektive ustanovimo kako izgleda ovaj grad. Gde mu je kraj, gde je obala, a gde centralno gradsko jezgro. Raulovi kašmirski kuvari rade punom parom. Među njegovim prijateljima najinteresantniji su oni iz detinjstva, koje je put, sa severa, takođe naveo u ovaj grad gde posao traže u filmskoj, muzičkoj i modnoj industriji. Razgovaram sa suprugom jednog od njih, Slovakinjom, koja se nedavno preselila u Mumbaj. Kaže da često odlazi u Evropu, da bi videla roditelje, ali da voli Indiju, zbog hrane, klime i dinamičnog života. Druga, Indijka iz Gudžarata, još uvek traži sebe nezadovoljna malim ulogama na filmu i televiziji. Kada me pita kako mi se dopada Indija, odgovaram da imam utisak da ovde postoji nešto slično nadi. Neko osećanje da je nada blizu. Raul nam preporučuje novi Kaišapov film Bombay Velvet, o bombajskim gangsterima 1960ih koji će se premijerno prikazati juna ove godine. Nešto nalik na Skorsezeov The Goodfellas. Nije čudo da ga je montirala Telma Šonmejker. Raul igra i u ko zna kojoj, novoj verziji Devdasa, legendarnoj bolivudskoj priči, smeštenoj u bliskoj budućnosti. Nastupa ponoć. Sa terase se vidi ceo grad. Imam utisak da znam raspored predgrađa, da poznajem grad, i nepoznatom sagovorniku samouvereno pokazujem Anderi, Malad, Goregaon. Ovde bih mogao da se usidrim. Da se izgubim, kažem. Na kratko. On se smeje i pokazuje mi predgrađe u kome je odrastao. U daljini vidim samo svetla solitera i vijugavo, bespravno naselje podignuto u njegovom podnožju. „Tu je već dvadeset i pet godina. Niko i ne pokušava da ga izmesti.“

Vozeći se rikšom u hotel, beznadežno zaglavljen u saobraćajnoj gužvi, posmatram roditelje dok umorni u društvu dece obavljaju nedeljni pazar, birajući povrće, pirinač i začine kod uličnih prodavaca. Pijaca u Zapadnom Maladu je u u kasnim večernjim satima preplavljena svetom koji žuri da završi ono što se u normalnim okolnostima i gradovima sa pet ili deset puta manje stanovnika čini u pauzi za ručak ili neposredno posle radnog vremena, i da se vozovima, posle ponoći, vrati kući, u straćare pored pruga ili puteva, sirotinjska naselja u senci betonskih šoping centara, ili novoizgrađene stanove daleko na severu. Vidim dečaka koji se pribija uz zabrađenu majku koja nosi torbe sa kupovinom, dok oboje, prateći odmaklog oca u tradicionalnoj muslimanskoj odori, prelaze zakrčenu ulicu i uranjaju u tamu prepune železničke stanice. 

Pitam se koliko je potrebno da se čovek na ovo navikne? Voz pristaje na peronu. U masi putnika koja se žagoreći tiska, između izukrštanih ruku ponovo prepoznajem lice dečaka koji se sa naporom, sledeći roditelje, probija ka središtu vagona. Deluje kao da je na ovakve situacije navikao, i da mu kupovina u kasne sate i guranje u prepunim vozovima ne predstavljaju naročit napor. Takvo odrastanje je drugačije, uzbudljivije i možda mnogo manje predvidivo od stasavanja njegovih vršnjaka širom sveta. U jednu stvar, međutim, može biti siguran. Za pet godina, biće spreman da u vozove ulazi sam.     

Boris Trbić je pisac, scenarista i filmski pedagog koji živi i radi u Melburnu gde predaje na filmskoj školi Swinburne University of Technology. Objavljuje kratke priče, piše scenarija i povremene tekstove o orijentalnim tepisima. Sve fotografije u tekstu snimio je sam autor.